Тај редовно непредвидиви баук

Студентски протести – сад и некад

Има једна друштвена група од које зазиру сви политичари, често јој се удварају и избегавају да с њом уђу у дубљи конфликт. То су студенти, чији академски потенцијал има снагу да проблематизује не само функцију високог образовања већ и ширу друштвену стварност и политички систем који је креира

Словили су за главне бунџије још између два светска рата, заслужни су и за организацију првог послератног протеста 1968. године, а у превирањима деведесетих сва масовна окупљања почињала су студентским протестима на које се качила и опозиција, користећи их као главну снагу притиска на власт.
Ни данас није другачије. Некако баш у моменту постизборног раздобља, нелагодног утолико што је у Парламенту изостала иоле озбиљнија опозиција, десио се повратак вируса корона и масовног заражавања ковидом 19 иако је уочи избора објављено да вирус малаксава и да пандемија полако јењава. Нова жаришта су тражила и нове мере државе. То и не би имало неког већег значаја и утицаја на ионако већ утрнулу јавност, да њима није такнуто у „осињак“ – у студенте.

[restrict]

РЕЗОЛУТНА ПОДРШКА ПРОФЕСОРА Није председник Србије такорећи ни завршио своје ТВ излагање и најаву да ће, у оквиру предузетих мера, и студентски домови бити затворени, а студенти из више београдских домова хрупили су на улице. У размаку од само 12 сати, студенти су у Београду одржали два протеста. Један у прошли четвртак увече, одмах после објављивања одлуке о новим мерама и затварању студентских домова, а други у петак ујутру, када су исто учинили и новосадски академци, иако је у међувремену на званичном сајту Министарства просвете Србије објављено да ће сви студенти који имају испитне рокове остати у студентским домовима до 20. јула 2020. године, као што је првобитно било планирано.
Студенти су затражили да се поништи одлука о затварању домова и да се студентима који су заражени вирусом корона омогући додатни рок за полагање испита. Убрзо су на скупу испред Филозофског факултета (традиционалном месту студентског окупљања) захтеви проширени на бесплатно тестирање и лечење студената, оставку Универзитетског парламента, као и укидање школарина за самофинансирајуће студенте у школској 2020/2021. години.
На Студентском тргу појавила се и ректорка Универзитета у Београду проф. др Иванка Поповић, наводећи да је одлука Кризног штаба о затварању студентских домова, коју је саопштио председник Вучић, била велико изненађење за све на Универзитету. „На основу сазнања и договора које смо данима водили са Министарством (просвете), очекујем и надам се да ће се јулски испитни рок реализовати до краја и да ће студентски домови бити отворени док су студенти на испитима“, рекла је ректорка обраћајући се студентима.
Поповићева је казала да је капацитет студентских домова 10.500 места, а према званичним подацима је инфицирано 240 студената од укупно 120.000 колико их има у Београду. „То је релативно мали проценат, што не значи да не постоји опасност од ширења заразе. Из разговора са студентима закључила сам да су они веома одговорни и да поштују све превентивне мере када су на факултетима или у студентском дому. И ја не видим разлога зашто они не би могли да остану у домовима“, оценила је ректорка.
Убрзо су студенте подржали и професори Правног и Хемијског факултета а посебан одјек је имало реаговање на затварање студентских домова професора Правног факултета Светислава Костића, који је на свом фејсбук профилу написао да га је као професора Универзитета у Београду срамота што се ова власт овако бездушно односи према нашој будућности.

„Да ли ова власт зна да су испитни рокови у току и да највећи део наших студената који живе у студентским домовима немају где да остану? Како ће та наша деца да полажу испите? Да ли ова власт зна да родитељи те наше деце немају пара да им плаћају превоз до Београда само за потребе испита и смештај ван студентског дома? Да су та наша деца доведена у гори положај само зато што немају пара да плаћају станове по Београду. Овакав однос према српским студентима је срамота и брука! Та су деца боља од свих нас заједно. Од мене свакако! Али се зато немилице паре деле пензионерима, верном бирачком телу Господара, док се наша будућност избацује на улицу“, навео је Костић и понудио помоћ за смештај својим студентима који немају где да бораве за овај испитни рок.
Његов колега, редовни професор Хемијског факултета Универзитета у Београду Александар Поповић упутио је свим студентима универзитета у Србији, као професор, извињење због „оптужби и санкција које је без икакве мере“, на њихов рачун изнео председник Александар Вучић.
„Поготово се извињавам свим студентима који нису из Србије и свим нашим сународницима, свим Србима из земаља у окружењу. Срамота ме је због реченице Александра Вучића: ’Хајде да не бринемо о онима који нису из Србије’“, рекао је агенцији „Бета“ Поповић, који је и председник Савета Београдског универзитета и некадашњи министар у име Демократске странке Србије. Он је подржао студентске захтеве да се, уз мере предострожности, нормално одржи јулски испитни рок.

Студентски револт и његова оштрина израсли на таласу демонстрација које су 1968. захватиле велики број земаља широм света, присилили су тадашњу власт предвођену Јосипом Брозом Титом да 9. јуна прихвати захтеве протеста

МАЛИ ВРЕМЕПЛОВ ВЕЛИКИХ ДОГАЂАЈА Одједном је све заличило на већ тако познате догађаје из даље и ближе прошлости у којима су студенти били главни актери. Пре свега „студентска гибања“ 1968. године која су прво захватила Европу а потом и цео свет. У Београду је непосредан повод за сукоб органа реда и студената била приредба која је 2. јуна те године одржана у сали Радничког универзитета, у близини Студентског града. Ту су севнуле и прве варнице: сукобили су се студенти и бригадири, након чега је почела све жешћа туча с милицијом.
Код надвожњака на Новом Београду милиција је немилице кренула да туче не само студенте него и професоре који су касније стигли, а батине су добили и поједини партијски и државни функционери. Најпре Милош Минић, тадашњи председник Скупштине Србије. Петра Стамболића, у то време шефа српских комуниста, неко је вукао за кравату. Међу окупљенима су се те вечери нашли и председник Владе Србије Драги Стаменковић, градоначелник Београда Бранко Пешић, Вељко Влаховић…
Последица је била блокада факултета коју је полиција покушавала да разбије пендрецима. Студенти су тражили укидање привилегија „црвене буржоазије“ која је становала на Дедињу, летовала на Брионима, а хранила се по дипломатским магацинима… Студентски револт и његова оштрина израсли на таласу демонстрација које су захватиле велики број земаља широм света, присилили су тадашњу власт предвођену Јосипом Брозом Титом да 9. јуна прихвати захтеве протеста. Сам Тито тада је изјавио: „Лично сам сретан што имамо такву омладину која се показала зрела.“ Уследило је Козарачко коло испред Правног факултета а све остало је историја.
Демонстрације 9. марта 1991. године биле су можда једне од најмасовнијих и најопаснијих по тадашњи режим, због чега су у њиховом гушењу коришћени и тенкови. Као одговор на тенкове у центру Београда, сутрадан, 10. марта, из Студентског града кренули су студенти. Овај дан остао је упамћен као „Плишана револуција“ захваљујући глумцу Браниславу Лечићу који је, ходајући на челу демонстраната, причао о мирној, плишаној револуцији, држећи велику лутку панде.
На импровизованој позорници су се смењивали разни говорници, певачи и глумци, а остао је запамћен и говор Његове светости патријарха СПЦ Павла. Демонстрације су трајале неколико дана, све док нису пуштена из затвора сва лица ухапшена током демонстрација.
Поводом противљења режима да призна изборне резултате локалних избора одржаних 17. децембра 1996. године, када су грађани масовно изашли на улице, студенти покрећу свој Студентски протест 1996/1997. који је трајао чак 117 дана. Постоје подаци да је чак 3.500 професора и сарадника, од укупно 5.500, студентима пружило јавну и потписану подршку.

Као одговор на тенкове у центру Београда, 10. марта 1991. из Студентског града кренули су студенти

СТУДЕНТСКИ ПАРЛАМЕНТ, БОЈКОТ, ОТПОР… И протести после 2000. године носили су са собом читав низ проблема, наслеђених из претходног периода. Усвајањем Болоњске декларације започета је и реформа високог школства о којој се и данас воде расправе, уз једини напредак – студенти су као свој орган добили студентски парламент, што ће утицати и на касније студентске протесте, јер већ протести из 2005. и 2009. године тичу се проблема универзитета, студирања и студентског стандарда.
У априлу 2017. после велике победе Александра Вучића на председничким изборима и краха опозиционих кандидата долази до протеста „против диктатуре“ наводно незадовољних грађана с позивом да им се прикључе и студенти. Проблем је што студенти ту не интерпретирају себе, већ се појављују као незадовољни грађани и бирачи.
Протести под називом „1 од 5 милиона“ (касније ће мењати тај слоган „у Бојкот 2020“ и „Грађански отпор“) отпочели су у касну јесен 2018. године због начина вршења власти Александра Вучића и Српске напредне странке и због оптужби за пораст политичког насиља, да би студенти углавном блокирали зграду ректората Универзитета у Београду. Све се завршило тако што је група „1 од 5 милиона“, и поред претходног залагања за бојкот, изашла на изборе и доживела потпуни дебакл.
Па ипак, са студентима се није играти. Њихов најновији револт и реакције подршке скоро да су „потопиле“ изјаву министра просвете, науке и технолошког развоја Младена Шарчевића, који је рекао да ће студенти ипак остати у домовима а да је Вучићева најава базирана на погрешним подацима из Студентске поликлинике. Да би оправдао председника Вучића, министар је као лошу навео интерпретацију података Студентске поликлинике да је око 300 студената заражено короном, јер већина њих заправо живи ван студентских домова, по приватним смештајима, код газдарица, мама и тата, наводећи да је само 20 одсто позитивних студената на вирус корона заправо из домова.

„АКО НАС НЕ УБИЈЕ КОРОНА…“ Наравно, у низу циничних коментара је и да је таква реакција одраз страха власти од студентских протеста, јер би власт, наводно, повукла другачије потезе да су протест организовали грађани који нису студенти. Алудира се да је владајућа Српска напредна странка кривац за пораст броја заражених вирусом корона, што доприноси бржој реакцији власти на студентски протест.
„Ако нас не убије корона, убиће нас систем“, гласи порука студентских говорника која ни шире масе не оставља равнодушним. Њихова политичка тежина је битна без обзира на неке недавне промашаје, што се види и по хитрости из Вучићевог окружења да им се поручи промена најављене мере још док су ишли ка Скупштини. Власти никако не би одговарале демонстрације којима би се поручило да Влада ипак нема поверење народа и да су избори „под короном“ ништавни.
Ни сада из опозиционих центара студентима није изостала подршка, али и позиви и усмеравања њиховог бунта ка властитим тежњама и циљевима. Игра се ту и на одређену симболику јер су студенти кренули, као давне 1968. из свог највећег насеља – Студентског града. А „кога змије уједају и гуштера се плаши“.

[/restrict]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Није другосрбијанским анархистима и туђинским најамницима који делују у извесним србофобичним структурама у Београду-Јосипграду стало до Србије, која је окупирана решавањем важних проблема и разним припремама у држави, јер верују да је настао погодан моменат да остваре извесне европске и америчке империјалистичко-тријалистичке панове и намере да униште Србију и србски народ. У њиховим редовима налази се известан број туђинских учесника у протестима који су ових дана захватили Србију. Другосрбијански анархисти су покренули протесте у Београду-Јосипграду под видом борбе против Вучића да Србију ослабе и увуку у грађански рат у смислу упустава европских и америчких империјалиста-тријалиста, да је Вучић главни кривац и да га треба уништити.

    Србима се и данас историјске грешке понављају. То показују и текући протести у Србији. На послу су се опет нашли видљиви и невидљиви србофобични европски и амерички империјалисти-тријалисти, текући диригенти беогрдаско-јосипградских протеста и нереда, који имају утицај на извесне политичке личности, који делују као слепи послушници окупаторских структура у обесправљеној, обезглављеној и пониженој Србији.

    Bан сваке је сумње да извесни и свемоћни креатори глобалног хаоса делују и дан-данас у мултикорпоративној Европи и Америци (Види: Norman Thompson, Origins and scientific solution of the economic world chaos, London, England, 1930) и да користе текуће протесте у Србији. Њихов циљ је да успоставе једну светску владу „пристанком или победом“ (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre/eglise, Paris, France, 1967), која би била под хегемонијом европских и америчких империјалиста-тријалиста, зато и доносе драматичне одлуке у европској и америчкој спољној политици против Срба, традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета у Србији, на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).

    Такође, имајући на уму да су европски и амерички империјалисти-тријалисти разбили и осакатили србски народ у Брозовој небладодарној НАТО-комунистичкој Југославији у коју су деведесетих година ХХ столећа стигле и окупационе трупе НАТО пакта, да заштите своје дугорочне мултикорпоративне планове и намере, пљачку и експлоатацију гаса и нафте из Каспијске регије. Србима су директно и индиректно објавили рат до тоталног истребљења. Нећемо ни мало претерати ако кажемо да је то главни разлог због којег су отели Србији Косово и Метохију.
    У овом контексту потсетили бисмо да би већи део касписког нафтовода (Јужни ток) финансирала америчка влада и њене мултикорпоративне компаније “OVERSЕAS PRIVATE INVESTMENT CORPORATION” and “SOUTH BALKAN DEVELOPMENT INITIATIVE” , као што је пројектовано у Вашингтону и Њујорку 1996. године ( Види: Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007; Пјер-Мари Галоа, Крв нафте – рат у Босни…).

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *