Смутње и решења

Нове одредбе у Уставу Русије стварају правну основу за акцију Москве – када државни органи процене да су угрожени међународни мир и безбедност, или да се неко меша у унутрашње послове суверених земаља. Ово је једна од значајнијих, рекло би се знаковитих и далекосежних промена у највишем правном акту ове светске силе. Због чега је тако, и ко ће све убудуће думати о поменутој руској званичној објави – тешко да је потребно подробније објашњавати. Усвајањем бројних амандмана (на тзв. Јељцинов устав из 1993) у Русији је од суботе, 4. јула, практично ступио на снагу нови Устав, и тај догађај (Печат му посвећује простор) уздрмао је свет. Истовремено с овим узбуђењем глобалне јавности, у Србији је један изненадни повод побудио немали немир, тензију, потом и „потоп“ критичких коментара. Реч је о тврдњи Американца Џона Болтона, бившег саветника Доналда Трампа, да Београд и Приштина „о размени територија разговарају још од 2018“. Односно да су „лидери Косова и Србије то тражили“, а да он, Болтон, тим поводом „само“ мисли „да се морају предузети одређени кораци на Балкану и у Источној Европи – зато да се смањи руска укљљученост“.
У наведеним примерима подстицаја за јавно реаговање, реч је о дакако неповезаним ситуацијама: тврдњи да је једна земља „коначно, после скоро 30 година од увођења правног система који је био у супротности с њеним националним интересима, усвојила уставне промене којима јој се враћа истинска независност“, и откривању да је друга држава, наводно, пред озбиљном решеношћу да размотри могућност територијалне размене с једним својим делом, дакле по принципу – своје за своје.
Како се ови догађаји, наизглед нимало блиски, ипак могу довести у сасвим специфичну и непосредну везу, неочекивано је указао руски председник. Коментаришући смисао актуелне измене Устава, Владимир Путин је наиме посебну пажњу усмерио на – како се готово поетично изразио – „уклањање темпирне бомбе из руског устава“. Реч је о чињеници да је у совјетски Устав била унета Лењинова теза о праву изласка република из састава СССР-а. „То је темпирна бомба која је била постављена 1922. године, приликом формирања СССР-а, и та норма била је уношена и у наредним совјетским Уставима“, разјаснио је Путин, напомињући да одредбе „везане за неповредивост наших граница и наше територије, као немогућност одвајања наших територија – то није постојало у Уставу“. Амандманима који се односе на неповредивост граница, сада је проблем (чини нам се да је адекватнији термин – трагична ситуација) решен, каже председник.
За читаоце с наших простора овим поводом се као памћења вредно издваја Путиново разматрање учинка речене темпирне (правне) бомбе: „Резултат – република која је ушла у састав СССР-а и која је добила ’огромна пространства руске територије, традиционалне руске територије’ могла је изаћи из састава СССР-а ’не са оним са чиме је ушла’ већ поневши са собом ’поклон од руског народа’.“
Препознајући у овако описаном „државотворном“ поретку совјетских комунистичких правила неке аналогије с праксом која је обележила новију историју Балкана и српских земаља, и даље можемо бити у недоумици око логичног и утемељеног повезивања рецимо Лењиновог политичког и стратешког модуса операнди и шире перспективе поретка у којем је Болтон властан да изговара речи које дубоко узнемиравају већинску Србију.
Како је уопште могућа ситуација у којој један Американац открива да ли Србија јесте или није сапета у својеврсну лудачку кошуљу у којој са сепаратистима преговора о размени по моделу своје велико за своје мало? Да ли то значи и да је нека давно подешена темпирна бомба за државу Србију активирана управо у нашем времену, тачније речено у деценијама непосредно за нама? Управо тако, програмирана „направа“ добацује до овог тренутка, и то јесте нит која посредно спаја два догађаја поменута на почетку.
Русија је своју правну темпирну бомбу вукла читав век – од 1922, када је у Уставу било прихваћено Лењиново решење о праву на самоопредељење (другачије је, кажу, било Стаљиново мишљење) што је довело до трагичног распада СССР-а, а и некадашња Југославија се распала управо по принципу дејства темпирне бомбе (односно амандмана) у Уставу донетом 1974. године. Судбина Србије и њених покрајина зацртана је у том времену и тадашњим решењима.
Историја бележи: „Највише контроверзи и историјских последица проистекло је из одредби Устава о државном устројству СФРЈ, које су касније коришћене као правни темељ за процес распада СФРЈ и различито тумачене од стране зараћених страна током оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ. Устав СФРЈ је тадашњим југословенским републикама (а посебно покрајинама унутар СР Србије – Војводини и Косову) дао широка права и овлашћења. Покрајине су чак добиле право вета на одлуке које би доносила Србија.“
Говорећи о овој за српски народ посебно трагичној ситуацији, велики Михаило Ђурић, филозоф и правник, своје чувено излагање 1971. године (осуђен на две године строгог затвора због тада реченог!) поводом уставних амандмана насловио је речима Смишљене смутње. Управо тај појам – смишљене смутње – одговара садржају који Путин именује речима темпирна бомба.
„Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.“
Сва ова Ђурићева упозорења су се обистинила. Стигли смо до прилика у којима се нагађа о забрињавајућем садржају евентуалних преговора Београда и Приштине, а дипломата Живадин Јовановић трезвено опомиње: „Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела Косова и Метохије. Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити с тежњама за легализацију сепаратизма, тероризма и агресије.“
Русија је, видимо, коначно демонтирала своју наслеђену правну бомбу с одложеним а разорним дејством, да ли то може да уради и Србија? Какве би кораке тражило расклапање овдашње евидентно присутне програмиране разорне бомбе заостале из правног и идеолошког устројства земље која више не постоји?
Русија је у свој устав, с надом а без оклевања, призвала Бога, Србија – пред чудовишним притисцима својих преговарачких партнера ментора са Запада – такође може учинити нешто убедљиво и целисходно. Рецимо да, слово по слово, не само демонтира опасне направе с убитачним дејством давно инсталиране у њеном правном, друштвеном и политичком поретку већ да такође – слово по слово, испише амандмане који ће зацементирати одредбе упоредиве с оним руским озакоњењем „неповредивости наших граница и наше територије, као и немогућности одвајања наших територија“. Јесте тачно да део одредница саобразних овим захтевима у Уставу државе Србије већ постоји, и то не само у Преамбули, али је истовремено тачно да се код нас уочавају и тежње за промену устава које иду у супротном смеру.

4 коментара

  1. Avatar

    Bravo Ljiljana, odličan tekst! Pravo u centar!⭐⭐⭐⭐⭐

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog (glas naroda)

    Vrlo poučan članak!

    ČOVEK SE UČI NA GREŠKAMA, A DRŽAVA NA “POLITIČKIM” GREŠKAMA / To pravilo kao da ne važi za Srbiju, za razliku od Rusije. Sedamdeset godina su prošle a Srbija nije znala i nije se odbranila od albanskog separatizma da se otme-preda teritorija KiM Brislskim sporazumom? Postoje niza primera pogrešnih političkih odluka protiv nacionalnih interesa Srbije: Ustavne promene (amandmani) iz 1974 god; Odvajanje dela teritorije na jugu Srbije i pripajanje AP Kosovu i Metohiji; Prihvatanje političke odluke CK SKJ da je “enormni” natalitet na KiM “posledica” nerazvijenosti i zaostalosti Kosova – iako je to bio “UZROK” nerazvijenosti i zaostalosti – da bi se ogromni fondovi usmeravali na izgradnju Kosova (Srbija najviše ulagala), a albanci proizvodili natalitet i etničko čišćenje Srba da otmu teritoriju; Srpske mere-platforme za zaustavljanje iseljavanja Srba nisu bile adekvatne (proces iseljavanja kontinuirano i intenzivirano se odvijao), itd. itd.

    POUKE IZ PROŠLOSTI nema ni danas (da ne gledamo na neke globalne greške iz 90-tih god. koje važe za sve učesnike sukobljenih strana): Srbija nakon 90-tih god. nije imala nikakav politički stav za adekvatno rešenje statusa KiM, na primer Kiparski model dva entiteta pola-pola pod postojećim integritetom Srbije (bila pasivna); Nakon 2000-te god. Srbija prihvatila “realnost” na KiM (proizvedenu albanizaciju višedecenijskim etničkim čišćenjem Srba i demografskom eksplozijom da se otme teritorija); Nakon toga u medijskim razgovorima Srbija nema nikakav zvaničan stav o statusnom modelu KiM (jer se zvanično-medjunarodno nameće nezavisno Kosovo (Ahtisarijev plan); Srbija 2013 god. potpisuje Briselski sporaazm kojim se otima-predaje teritorija KiM od Srbije; Sledi neadekvatno rešenje za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge kod Srba: Daje se dečji dodatak “po broju dece” a ne “po bračnom paru” (ramnopravnost), što znači najviše dobijaju nacionalne manjine sa velikim natalitetom (Albanci, Romi, muslimani…) – a kod Srba vlada bela kuga. Najbolje je da postoji Sistemsko-državno rešenje “po bračnom paru” (a ne po broju dece što odgovara separatističkim elementima, a Srbi da formiraju svoj interni Srpski fond (sa SPC i dijasporom) da eliminišu belu kugu?; Nakon toga sledi mala “Unija” Srbije, Makedonije i Albanije (kasnije sigurno i Kosovo, očekuje se kompromis da udje u UN), kojom se očigledno uspostavlja “normalizacija” da Kosovo udje u UN, i da se “prometom ljudi, usluga i otvorenih granica” Albanci naseljavli po Srbiji (Kosovski model iz Titovog vremena: Albanci se naseljavaju po Srbiji a sa Kosova proterivaju Srbe)? Može mali Šengen (Balkanska Unija) samo – da se prvo vrate 250.000 proteranih Srba na KiM i sva srpska imovina, i da se sprovode striktno “recipročne mere”: Ako Albanija-Kosovo pošalju 100 radnika u Srbiji – i Srbija da pošalje 100 radnika u AL-KS (na terenski rad, nikakvo naseljavanje)? … da ne dužim… Hvala na prostoru!

    4
    1
  3. Avatar
    Кобајаши

    ….али је истовремено тачно да се код нас уочавају и тежње за промену устава које иду у супротном смеру.

    Супротан смер подразумева растурање Србије коме се неће знати крај.
    Да је било памети све је требало урадити на време,
    Упозорење проф Ђурића није ништа значило ни онда ни сада.

  4. Avatar
    Марко Обилић

    Rusija kasni za Srbijom – trideset godina! U vreme kad je Milošević, pomoću štapa i kanapa, odolevao Zapadu, Rusi su imali predsednika – sramotu. Oni su učili od nas i naučili šta treba i šta ne treba, pa opet, iako su nuklearna sila, ne znaju sve i ne mogu sve, što zamisle i požele.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *