СМИСАО „СРЕБРЕНИЧКЕ КЛОПКЕ“

Месташце од свега 2.241 становника постаје светски познато 2013. проглашавањем за глобалну парадигму зла: Сребреница

„Сребренички геноцид“ се геополитички функционализује ради изградње чврстог, превисоког и прешироког, несавладивог и неразрушивог зида између српског и муслиманског чиниоца не само у БиХ већ на читавом Балкану, с могућношћу да на хибридни начин постане иницијална каписла дефинитивног раздора православног и исламског света у целини

Сребреница! Невелико градско насеље и центар истоимене општине у источном делу Републике Српске. Стешњена је између околних планина, у малим долинским проширењима потока Чичевац, саставнице речице Крижевице, леве притоке Дрине. Налази се у крају Осат, чији су се мајстори у 19. веку прославили по умећу градње кућа осаћанки – карактеристичних брвнара камених темеља и стрмих кровова покривених шиндром, са уочљивим димњацима и „капићем“ на врху. У близини се налазе бројни извори минералне лековите воде, која се некада флаширала. Ту је и бања Црни Губер, којој следи обнова. Читава околина је веома богата лежиштима сребра, олова, цинка и боксита, а рударство се развијало још у античко доба. Претеча данашњег насеља, староримска Домавиа, врхунац је доживела у 3. веку. Важно трговачко и рударско место Сребреница је била у 14. и 15. веку, када се за вађење руде доводе Саси, по којима се и данас зове недалеко малено село, с рудником и манастиром Свете Тројице. Током Другог светског рата српско становништво градића и околине веома је страдало у геноцидним злочинима хрватско-муслиманских усташа, слично осталим деловима нацистичког сатрапа НДХ. Све ово јесте важно, али недовољно да би месташце од свега 2.241 становника (2013) било светски познато. А то је крајем 20. века постало проглашавањем за глобалну парадигму зла.

[restrict]

РАТНА (ПРЕД)ИГРА Тек је „мирисало“ на преливања југословенског сецесионистичко-верско-грађанског рата из Хрватске у БиХ, а већ је било јасно да ће Подриње због етничке хетерогености, супротстављених геополитичких интереса и близине границе са Србијом бити једно од главних попришта. Сетимо се само Мурата Шабановића – од његовог рушења споменика Иву Андрићу у Вишеграду и организовања муслиманских оружаних формација, до терористичке претње да ће минирати брану и потопити све низводно. Иако су се позиције често мењале, нарочито почетком рата, највећи део простора од Семберије до Херцеговине и од Дрине до Сарајева био је под српском контролом. Изузетак су чиниле само три муслиманске енклаве, које су за себе везивале знатне српске снаге и продужавале линију фронта, те источно крило Републике Српске чиниле тзв. пробијеном територијом, претиле да је експанзијом потпуно раздробе и споје се како међусобно, тако и са главнином у централној Босни. Како би спречио да Војска РС ту опасност елиминише, „непристрасни“ Запад је у јеку рата издејствовао да се оне резолуцијама 819 и 824 СБУН прогласе заштићеним зонама (UN Safe Areas) – на првом месту управо Сребреница (!) 16. априла 1993, а потом Жепа и Горажде (заједно са Сарајевом, Бихаћом и Тузлом) 6. маја 1993. Кључна обавеза – да буду демилитаризоване – као и многе друге ствари које су се раније и касније тражиле од муслиманске стране, подразумевајуће је остала само „мртво слово на папиру“. И док су Жепа и Горажде били војно релативно пасивни, из Сребренице, где је остала читава 28. дивизија, стално су „искакале“ њене снаге, вршиле препаде и чиниле праве масакре у околним српским селима, а потом се хитро повлачиле у зону под заштитом трупа УН. По својој природи, управо такви муслимански монструозни злочини, а чињени су током читавог рата 1992–1995, имају елементе геноцида.

ЗАВРШНО СКИЦИРАЊЕ МАПЕ Рат у БиХ увелико је ушао у четврту годину и постало је белодано да се сценарио за његово окончање приводи крају. Главни принципи већ су били прецизирани: БиХ, као међународно призната држава, остаје формално у титоистичким тзв. авнојским границама, али састављена од два ентитета континуираних територија, с већинским пакетом од 51% за Федерацију БиХ и 49% за Републику Српску. Требало их је „само“ што више унапред применити на терену како би стране што лакше биле „утеране“ у мировни споразум и извела се спектакуларна представа потписивања – наравно, у САД. Најделикатнији подухват био је одузимање Републици Српској петнаестак процентних поена територије које њено политичко и војно руководство није тек тако могло да преда. После мајског „Бљеска“ на Западну Славонију без реаговања не само Војске Југославије већ и Војске Републике Српске, те релативно лаког хрватског продирања према Грахову и примицања Книну с леђа, и неупућени су наслућивали да ће српски уступци подразумевати пуштање Републике Српске Крајине „низ воду“ и „процентуално намиривање“ хрватско-муслиманског ентитета у БиХ пространим областима у тзв. Високој Крајини (Гламоч, Дрвар, Грахово, Петровац, Кључ, Сански Мост, Крупа). Имплицитно, то је значило да ће се чувати и чак можда повећати компактност источног дела Републике Српске. Када је почетком јула 1995. команда муслиманских снага хеликоптером извучена из Сребренице, била је то јасна порука Војсци Републике Српске да је град „на извол’те“ и оне су, уз невелик отпор, у њега ушле 11. јула. Исто су нешто касније учиниле и у Жепи, док је Горажде опстало и дејтонско-париском мапом спојено с Федерацијом БиХ, поставши њен panhandle који је изводи на Дрину.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА Већина припадника муслиманске 28. дивизије под борбом и уз велике губитке извршила је пробој из Сребренице ка Тузли, док су неке њене јединице споразумно пропуштене, чак и наоружане. Индикативно је да су деца, жене и стари остављени, те убрзо, уз посредовање УН, на организован начин евакуисани. У наредним данима, под различитим околностима, уследиле су егзекуције једног дела заробљених муслиманских војника – мушкараца – што је Запад и део света под његовом „шапом“ касније прогласио за геноцид, настојећи не само да за вечност стигматизује Србе већ и да превентивно онемогући било какве будуће легитимне српске интегративне интересе. Многи угледни стручњаци су ту квалификацију довели у питање, сматрајући да јесу учињени ратни злочини, масовна убиства, злочини против човечности, повреде међународног хуманитарног права и кршења ратних закона и обичаја рата, али да никако не може да се ради о геноциду. И многе друге нејасноће прате јулске сребреничке догађаје. На пример: зашто ни приближно није утврђено колико је убијених, већ се у великом распону лицитира њихов број? Да ли су освета униформисаних сународника и рођака раније масакриране српске нејачи и самоодбрана малобројних стражара од напада муслиманских заробљеника били доминантан повод и непримерена, али разумљива реакција? Има ли је, шта је и чија је била политичка позадина и будућа намера (не)посредних актера злочина? Чему служи и докле ће трајати пропагандна функција великих бројева сахрањених у меморијалном центру у Поточарима, када се оправдано сумња да тамо леже многи преминули природном смрћу за време и после рата, погинули широм БиХ а не само у Сребреници, неидентификовани посмртни остаци међу којима, верује се, има и српских…­?

ЖРТВОВАЊЕ ФИГУРЕ ЗА КВАЛИТЕТ Уместо да су нагомилана питања решена, она су, напротив, скривена све гушћом маглом, а временом су се поставила и нова, чија логика баца другачије светло на „сребренички случај“. Нису ли од прворазредног значаја сведочења локалних политичких и полицијских челника Ибрана Мустафића и Хакије Мехољића о с врха осмишљеном масовном саможртвовању сребреничких муслимана како би се Срби додатно анатемисали, придобиле још веће симпатије Запада, изазвала америчка војна интервенција и обезбедила боља преговарачка позиција? Јесу ли убиства била резултат ратних околности или пак унапред припремљена војно-обавештајно-пропагандна замка са далекосежно планираним ефектима? Да ли је сребреничком операцијом под лажном заставом и каснијом оптужбом Срба за геноцид унапред требало амнестирати већ припреману хрватску „Олују“ и истинско геноцидно расрбљивање Крајине? И најважније: ЗАШТО би српска страна на сопствену штету учинила злочин који јој се приписује, будући да би, упркос томе, војне позиције и територијална „реалност“ остале исте, и то у условима очигледног приближавања рата крају и када се у основним цртама већ препознавао његов исход? У сваком случају, „Сребреница“ је постала парадигма сукоба у БиХ и апострофирања српског народа у целини за јединог кривца.

УПОТРЕБЉИВОСТ „ГЕНОЦИДА“ Као грудва снега гурнута низ падину, употребна (гео)политичка вредност „геноцида у Сребреници“ временом је све више расла. На унутрашњем плану, м/Муслимани (од 1993. самопреименовани у Бошњаке) користе га за стварање ореола жртве („савремени Јевреји“), национални „оснивачки мит“ и примарни чинилац самобитности, а меморијални центар у Поточарима као снажан кохезиони симбол. Нумеричким преувеличавањем свог страдања упорно покушавају да аргументују захтеве за издвајање градића и околине из Републике Српске и неопходност „ревизије Дејтона“. У том контексту не пропуштају да сатанизују Републику Српску као „геноцидну творевину“, а у сврху развлашћивања тог мањег ентитета, његовог укидања и унитаризације БиХ. На међународном плану „сребренички геноцид“ стављен је у службу (а можда и креиран) правдања америчког тзв. хуманитарног интервенционизма мимо међународног права. Под пропагандном паролом „да се на Косову не понови Сребреница“ Запад је извршио агресију на СРЈ 1999. и продужио да непосредно врши деструкцију Србије и осталих српских земаља. Истовремено, покушава да га искористи и за историјско аболирање сопствених колонијалних и ратних геноцидних непочинстава широм света. „Цементирање истине“ да су Срби – ти зли „балкански Руси“ које подржава Москва – „геноцидан народ“ може добро да послужи и за појачавање неохладноратовског таласа русофобије у земљама ЕУ и САД.

ЗАЛОГ ТРАЈНОГ РАЗДОРА Све више се потврђује суштински разлог за постављање сребреничке „клопке“: да се инсценира „највећи злочин од Другог светског рата“ и да падне „критична количина крви“, како би се помирење и ресетовање српско-муслиманских односа учинило немогућим. Све то се геополитички функционализује ради изградње чврстог, превисоког и прешироког, несавладивог и неразрушивог међусобног зида не само у БиХ већ на читавом Балкану, с могућношћу да на хибридни начин постане иницијална каписла дефинитивног раздора православног и исламског света у целини. Муслимани, „рукавац што га је бујица одвојила од мајке-ријеке и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, а сувише велик да га земља упије“ (Меша Селимовић), тиме су превентивно спречени да се, као још увек флотантан етникум, ако не реверзибилним процесом врате „мајци-ријеци“ националног српства, онда да с православним српским колективитетом направе компромисни историјски договор. „Сребреницом“ се настојало да њихово претапање у новопрокламовано национално бошњаштво постане неповратно и супротстави се супротним примерима угледних људи који су могли да постану масовна инспирација. Таквим се раздором у БиХ ни случајно не дозвољава хипотетичка, а логична, дугорочна, стратешка, одржива и на изворним дејтонским принципима остварива српско-муслиманска коалиција, супротна тренутној, тактичкој, лабавој, ороченој и искључиво утилитарној антиунитаристичкој српско-хрватској сарадњи. Какав би само паничан страх Запада, данас, у мирним временима, четврт века по окончању рата, изазвало везивање српске и муслиманске заставе, које би БиХ геополитички природно усмерило антиатлантистички, на источни, континенталистички, проевроазијски курс! Наравно да је то требало благовремено спречити. Ето чему „Сребреница“!

[/restrict]

2 коментара

  1. Srebrenica je genocid i okosnica čitavog rata tokom kojeg je stvorena Republika Srpska od 1992 do 1995 godine to je smrt Bošnjaka sjećate li se kada je Vučić napadnut u Potočarima 2015 godine to je neoprostivo vratio se čovjek poslije toga u Beograd jer je bio da ostavi vijenac u memorijalni centar u Potočarima

  2. Душан Буковић

    “Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом” – Проф. др Лазо М. Костић

    Пре него што пређемо на извесне цитате, најпре бисмо се осврнили на разуларене западно-европске и америчке тријалистичке, империјалистичке, идолатриске, окултне, темпларске, езотериске и ритуалистичке структуре које су инсталирали у свету и код нас и на њихов империјалистички програм о тзв. „корпоративном грађанину“ (“corporate citizen”) и буржоаско- мултикорпоративној Светској федералној влади (“World Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parliament Association…”), која је формирана 1935. године, чије седиште се налази у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама, које данас личе на бивши Хитлеров мултикорпоративни Рајх и на пресликану фабијанско-бундистичко-бољшевичку Совјетску Унију (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre/eglise, Paris, France, 1967, cтр. 137; Gerry Spence, From freedom to slavery – A urgent wake-up call for all Americans about the growing attack on our freedom, New York, 1995; Murray Dobbin, The myth of the good corporate citizen – Democracy under the rule of big business, Toronto, 1998; John Robison, Proofs of a conspiracy, Published by Western Islands/Boston-Los Angeles, 1967; George Tahtaras, American military empire, New York, 1971; Gerard B. Winrod, Adam Weishaupt a human devil, Mataire, La, USA, 1985; Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, Calif., USA, 1959; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking Government liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, USA, 1992; Dan Smoot, The invisible government, Western Islands/Boston, Los Angeles, 1965; Arthur W. Thompson, American socialists and the Russian revolution of 1905-1906, in: Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, Freedom and reform, essays in honor of Henry Steele Commager, New York, Evanston and London, 1967; Massimo Salvadori, NATO a twentieth-century community of nations, Princeton, New Jersey, Toronto, New York, London, 1957).

    За нас Србе, посебно је интересантна расправа академика Драгољуба Живојиновића, која је објављена под насловом „Дуга историја разбијања Русије и Србије“, где између осталог стоји:
    „Илуминати су били већина светских владара, а данас у Америци све важније позиције у државама САД држе они. Навешћемо вам само један пример монструозности америчког председника Буша Старијег, илумината, који је наредио да се 150.000 ирачких војника који су се под белом заставом повлачили из Кувајта побије америчком авијацијом. Да ле сте некада чули за тај злочин? Никада, јер је то строго чувана тајна коју ниједне новине на свету нису смеле да објаве! Да човек не поверује какво монструозно дело. Али зато Србе криве за злочин Сребренице који је намонтиран, пре свега број жртава и начин на који су заробљеници побијени. Не желимо да правдамо свој народ, злочин је убити и једног заробљеника, али су аршини различити. Нека они који знају истину о Сребреници оставе писани траг, напишу књигу, нека остане траг о великој превари коју је Запад смислио.

    За неког постоји Хашки суд, а за неког награда луксузног живота, моћ, утицај и „уважавање“ светске личности (овде мислимо на Буша Старијег…“ (Види: Академик Драгољуб Живојиновић, Дуга историја разбијања Русије и Србије, у: Радомир Смиљанић – Момир Крсмановић, Убијање Србије…, Београд, 2014, стр. 343).

    У београдском листу „Новости“ објављени су у априлу 1993. године извесни новински чланци под насловима „Америчко-исламска коалиција покушава да спречи пораз муслимана на Дрини“ и „Подриње и ратна психоза у режији ислама – Светске игре око Сребренице“. У чланку који је објављен под насловом „У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца“ , између осталог, стоји:

    „Комплетна документација са необоривим доказима о актерима геноцида у којем је уморено више од 1.200 Срба.

    СВЕТСКА МЕДИЈСКА кампања и смишљена пропаганда о напаћеном муслиманском народу у Сребреници, којом су Срби сатанизовани и оцрњени до размера највећег светског кољача, направљена је како би се, поред осталог, сакрила истина и да су муслимани поубијали више од 1200 недужних српских жена, деце и стараца и да је овај град етнички очишћен од Срба.
    Документација коју је сакупио Миливоје Иванишевић Бата, научни истраживач Завода за културу Србије, предочава доказе о овом монстроуозном злочину и објашњава зашто светски моћници не могу да прихвате истину о Сребреници.

    Поштујући законе и норме међународне заједнице и институција у доказивању насиља и злочина над цивилним становништвом, овај истраживач нуди необориве доказе о муслиманским злочинима над српским народом, спискове починилаца, доказе о начинима мучења, убијања, клања, масакрирања, пљачке, паљења и уништавања српске имовине и насеља.

    У ДЕЛУ документације о ратним злочинцима, где су виновници разврстани у три категорије аргументовано је да су антисрпску кампању и злочине организовали, подстицали или извршавали припадници Странке демократске акције који су и највећи узрочници трагедије српског народа на овим просторима.

    Под непосредном команедом муслиманских лидера или уз њихово учешће муџахедини су починили монструозне злочине над више од 1200 српских жена, деце и стараца. Од тог застрашујућег броја жртава до сада је утврђен идентитет 684 особе са подручја Сребренице.

    Због захтева међународних организација у материјалима су класификовани злочинци, међутим, ту треба подразумевати доста прелазних случајева, односно да поједини зликовци по својим злочинима припадају у две или три класификоване групе. Такође рддослед имена не подразумева аутоматски и степен њихове одговорности пошто то није приоритет овог материјала, нити је списак злочинаца дефинитиван.

    Захваљујући предусретљивости Миливоја Иванишевића, Новости су у прилици да прве објаве спискове муслиманских зликоваца из Сребренице и пре него што ова документација буде достављена Ун и међинародним организацијама.

    ГЕНОЦИД над српским народом организовали су: Мирсад Кавазбашић …“ (Види: У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца, „НОВОСТИ“, Београд-Франкфурт, 19. април 1993).

    Имајући на уму, да се извесни привилегисани потурчењаци-туркофили никад нису могли помирити с тим да опросте Србима слом Османске империји за време Балканског рата 1912. године, зато су се припремили за „свети рат“ против Срба, Грка и Бугара – “In 1912 there was a surge of pan-Islamic sentiment among Indian Muslims aroused by the defeat of Turkey in the Balkans wars and the loss of Libya: there was some talk of jihad…

    In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively…” (Види: G. H. Jansen, Militant Islam, London, England, 1979, стр. 100, 131-132).

    Да би се то постигло, разуларени потурчењаци и муџахедини чекали су погодан моменат да под окриљем извесних европских и америчких окупатора крену у „свети рат“ протв православних Срба у неблагодарној Југославији, која је трагичних деведесетих година ХХ столећа постала полигон западно-европских и америчких тријалиста- империјалиста. Посебно су били ангажовани у удруженом злочиначком подухвату против србског народа белосветски муслимански-терористи муџахедини и западно-европски и амерички видљиви и „невидљиви“ командоси и снајперисти према сведочењу извесних публициста, од којих бисмо поменули Питера Бергена (Види: Peter L. Bergen, Holy war Inc., – Inside the secret world of Osama bin Laden, New York, 2001 – Питер Берген, Свети рат, тајни и унутрашњи свет Осаме бин Ладена). Зато бисмо на овом месту поставили питање: каква је била улога муџахединских, западно-европских и амаричких видљивих и „невидљивих“ командоса – терориста у грађанском рату у Босни и Херцеговини и сребреничком злочину, када су без Суда и на мистериозан начин стрељани извесни заробљени војници непријатељских оружаних формација, који су под окриљем завојевачког и свемоћног НАТО-о пакта и корпоративне, окултне, идолатриске и тријалистичке организације тзв. Уједињених нација починили страшне злочине над србским цивилним становништвом у Босни и Херцеговини?
    Заробљени муџахедини у Сребреници нису смели бити стрељани без суда, али још мање су смели очекивати спас од анти-србског естаблишмента западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових сателита удружених у злочиначком подухвату у окупаторској алијанси НАТО пакта против србског народа, који траје и данас.

    Такође, имајући на уму, између осталих и НАТО- новинара, империјалисту Ед-а Вулиеми-а, који је открио извесне ликвидације србских родољуба у којима су учествовали извесни командоси САС-вих терористичких формација у Босни и Херцеговини, који су само у једној акцији, између осталих, ликвидирали 15 Срба, који су били на стражи код Горажда 1994. године – “… An SAS officer tells the Guardian how one unit was stranded in the Gorazde enclave in April 1994, and stopped by Serbian patrol. The patrol of 15 Serbs was wiped out within a minute of shooting by the SAS…” (Види: Ed Vulliamy, Britain’s war in Bosnia, The Guardian, April 2, 1996; SRNA – London, April 2, 1996, UK’s secret war in Bosnia; Ed Vulliamy, season in hell- understanding Bosnia’s war, New York, 1994; Cameron Spence, All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, England, 1999 – Кемрон Спенс, Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС- ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију).

    Још ваља рећи, да је потурчењачко и туркофилско кадровско определење увек зависило од тренутних окупатора, као и од тога колико смо ми Срби сложни и јаки. Уколико смо сложни и јаки, утолико су кадрови потурчењака-туркофила с нама, а уколико смо несложни и слабији и под тренутном туђинском окупацијом, утолико су њихови кадрови отворено против нас. То је њихово једино правило којег су се придржавали кроз њихову Османску историју у својим односима с нама у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. То је правило и данас на снази под окупацијом НАТО алијансе, под окриљем извесних европских и америчких мегаломана, империјалиста-тријалиста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *