Слово о последњој историјској авангарди 20. века

Џозеф Кошут, Неон, 1965

Пола века концептуалне уметности

Жреци концептуализма су мислили да ће он – у тврдом облику искључиве авангарде – трајати деценијама и за њих је огромно изненађење била појава сликарства у осамдесетим годинама прошлог века, чак и оног по угледу на музејско, у виду анахронизма и „ученог сликарства“… Најпотпуније остварена између 1965. и 1970. године, концептуална уметност слави педесет година постојања

Најпотпуније остварена између 1965. и 1970. године, концептуална уметност слави педесет година постојања. Реч је о последњој историјској авангарди 20. века, којом се завршава пројекат модерне уметности и отпочиње постмодерна као време без било каквог преовлађујућег покрета, или стилски преовлађујуће појаве. Писцу ових редова је, међутим, дража теза о модерни која траје од импресионизма до данас, те он постмодернистичке заврзламе види само као још једно испољавање модерне. Концептуализам се ослања на претходне и сродне правце од флуксуса, ланд-арта до минимализма, али се могу правити јасне поделе међу њима. Жреци концептуализма су мислили да ће он у тврдом облику искључиве авангарде трајати деценијама и за њих је огромно изненађење била појава сликарства у осамдесетим годинама прошлог века, чак и оног по угледу на музејско, у виду анахронизма и „ученог сликарства“.

Џозеф Кошут, Једна и три столице, 1965

ТУМАЧЕЊА И ЕКЛЕКТИКА Папа концептуализма Јозеф Бојс надао се да уметник више никада неће узети кист у руке, можда најпре зато што се он с њим лоше сналазио, заправо после сликарске кризе, увидевши да нема шта да тражи на том пољу, као и многи после њега, окренуо се авангарди.
Кључни појам за дубље разумевање концептуализма није сам латински израз концепт (у значењу нацрт, скица, идеја, појам, представа, замисао и план). Вишезначније концептуалну уметност објашњава појам таутологија. Високо је развијен у лингвистици и математици, међутим, у филозофском, естетичком и уметничком смислу о њему нема објашњења ни у прилозима на интернету. Најбоље студије о концептуализму на српском језику су „Пројектизам“ Владана Радовановића и две књиге Мишка Шуваковића – „Концептуална уметност“ (два издања) и „Појмовник модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије после 1950. године“ (три издања). Шуваковићеви радови су еклектички и постмодернистички, можда и на нивоу пастиша, мада омогућују изванредно разумевање концептуалне уметности. Писани су филозофски, у кључу позитивистичке и структуралистичке идејности, за коју је Мирча Елијаде рекао да га не занимају, јер припадају редукционистичким погледима на свет. Шуваковић је практичар, историчар и теоретичар концептуализма, али филозофски настројен читалац убрзо схвата да он компилира своје текстове из више извора, често и не наводећи одакле преузима. Не треба му замерити јер о таквој сложеној појави каква је концептуала можда није ни могуће после свега рећи нешто оригинално.
Радовановићев напор да растумачи ту појаву као наш кључни практичар и теоретичар, родоначелник српске авангарде, утемељенији је, премда досаднији за читање. Он је као уметник отишао најдаље у светским размерама с неким радовима, као што је његов стаклени објекат, тако пажљиво осмишљен, да делује као временска и филозофска машина, коју филозофски необразован посматрач не може да схвати, а и самом Радовановићу је тешко да обувати све из понора тог малог предмета. У односу на њега Шуваковић је незанимљив као уметник. На почетку наведене књиге Радовановић је обећао читаоцу да ће дати дефиницију концептуализма, али је писац ових редова није пронашао ни до половине, када је одустао од читања. Дефиниције су важан део филозофског заснивања концептуализма, али се можемо упитати нису ли окивања, мртвозборење о живој уметности. Оне не значе много уметницима и постоје хиљаде дефиниција у вези с уметношћу, на немачком, и књига о њима, а да нису оставиле скоро никаквог трага.
Много даље од Радовановића и Шуваковића отишао је један млађи истраживач са новим, свежим и неконвенционалним тумачењем концептуализма. Давор Џалто је претходнике надмашио оригиналношћу саме концепције књиге „Уметност као таутологија“, коју смо укратко приказали и на страницама „Печата“. Реч је о у светским оквирима реткој и добро растумаченој проблематици таутологије, која није кључна само за концептуализам већ обележава целокупну ликовну уметност. За аутора овог текста најкраће, мада сасвим условно, одређење таутологије било би говор истог о истом, или сведочење о нечему на начин самог тог нечег. Таутологија је позната и у магији, када мали део неке суштине изазове, дејствено подстакне искуство целине. То је и принцип хомеопатије.

Марсел Дишан, Фонтана, 1917

АПСОЛУТНА НУЛА У ОСЕЋАЈНОМ СМИСЛУ Пре било каквог даљег разматрања концептуализма упутно би било имати у виду дело Марсела Дишана, које претходи свему што је у тој авангарди учињено и за које је Салвадор Дали рекао да га не занима шта раде бројни надреалисти у свету, већ шта чини Марсел Дишан. Кључни и револуционарни рад протоконцептуалне уметности и инсталације је „Фонтана“ из 1917. године. Изложивши писоар (пишаоницу) Дишан је извршио корениту негацију уметности, не само традиционалне већ и модерне, што још увек изазива бес у уметничким круговима. Љуба Поповић је мислио све најгоре о „Фонтани“ а и недавно је један огорчени посетилац изложбе разлупао једну од бројних Дишанових реплика објекта за уринирање. Није реч само о циничном изигравању с уметношћу него и оличењу замрзнутости осећања, хладноћи која обележава цео концептуализам. То је уметност апсолутне нуле у осећајном смислу, с потпуним одсуством естетски лепог, као и ружног. Поставља се питање да ли су ти стари и нови видови авангарде (неоконцептуализам и постконцептуализам) уопште уметност ако су лишени осећајног момента и посвећени само менталном. У уметности не треба дати предност ниједном, јер је она јединство осећања и мисли. Концептуализам је тако широм отворио врата генетској и роботској антиљудској активности, које не можемо више ни означити као „уметност“, а камоли довести у поредак са хиљадама година присутном сликовношћу. Другим речима, да ли једна цигла изложена у садашњим галеријама и музејима (пост)модерне уметности, а таквих изложених цигала има на стотине, има уопште право и на који начин да се изједначи са „Мона Лизом“?

ПОЈМОВИ И ПРЕДСТАВЕ – ПРОБЛЕМ ИМЕНОВАЊА Најчистији вид таутологије, један од првих и најважнијих радова у концептуализму је „Једна и три столице“ из 1965. године, чији је и назив вишеслојан. Више пута излаган и у више варијанти, рад или поставка (инсталација) Џозефа Кошута обухвата дрвену столицу, фотографију столице и дефиницију столице из речника. Сличан је и његов пионирски рад „Неон“ из 1965. године. Момчило Голуб је у том духу излагао фотографију античке скулптуре, мермер од кога је исклесана и текст о скулптури. Такве промишљене поставке постављају филозофска питања о улози слике, текста и фотографије, питања о предмету и његовој функцији у свету и у свету уметности, с којима на концептуализам најутицајнији филозоф Лудвиг Витгенштајн отвара „Логичко-филозофски трактат“, своје најчувеније дело из 1921. године. Постоје и мислиоци као гроф Николај Берђајев који су одбијали да се баве проблематиком предметног као недостојног филозофије, али се она среће помно разрађена код Марсела Дишана и у пракси и теорији Леонида Шејке. Концептуализам је филозофско учење по којем општи појмови не постоје у стварима ни у речима, него само као представе у нашем мишљењу. Кошутове и друге сличне поставке-дефиниције упућују на стари филозофски и теолошки проблем именовања ствари, на однос језика и предмета, текста и света. Чувена је у том смислу књига Мишела Фукоа „Речи и ствари“, можда најважнији рад у структуралистичкој теорији. Највећа заблуда теоретичара свих врста је да научна и естетичка мисао морају бити остварене досадним, ученим, високопарним, стручним језиком упућених „мандарина“, који наводно прибавља ауру озбиљности. Није наука досадна већ су је научници таквом начинили. Најбољи супротан пример је књижевно и есејистичко дело Хорхеа Луиса Борхеса, крајње филозофско али и езотеријско, које у кратким текстовима на магичан начин сажима томове књига и целе библиотеке, па и више од тога. Књижевност се дели на ону пре Борхеса и после њега, цела руска литература 20. века нема писца тог формата. И сам Фуко је у „Речима и стварима“ пошао од Борхеса, мада је његова теорија немоћ филозофије у сусрету с уметношћу, обимном књигом мучно се тумачи само једна Веласкезова слика, насликана виртуозно, за коју су упућени рекли да је теологија сликарства. Концептуализам је слично теорији посредни говор о говору, сенка сенке, али крајње сведен, намерно лишен било какве магије, религије, митологије и нарације и, што је још горе, самих сокова ликовног живота, ероса уметности. Концептуализам је по томе славље смрти сликарског чина, он је преступ, изгред, који као негација не припада ликовног свету, уљез у ономе што се назива уметност која као таква траје више од 30.000 година.

ТРЕНУТАК САДАШЊИ: СРОЗАВАЊЕ!

По власт безопасан, концептуализам је постао идеалан за искорењивање субверзивних својстава слике и уклањање традиције. Постао је политички подобна уметност, која служи за трајно поравнање свих видова ликовног бунта који воде ка националном, историјском и традиционалном

Концептуализам се из сфере високе менталистичке активности, промишљања идеја о уметничким идејама, филозофског заснивања појединог чина, срозао данас на најниже гране популарности и вулгарности. Томе су највише допринели сами концептуалисти који су испрва негирали уметнички систем тржишта, галерија и музеја, да би убрзо ушли у свет трговине и професуре. Формиран на наслеђу дадаизма и негације уметности, последња значајна појава у ери високог модернизма, концептуализам се појавио у зори свеопштег кварења чистих ликовних феномена и убрзо је заузео централно место као политички коректна уметност Запада. По власт безопасан, постао је идеалан за искорењивање субверзивних својстава слике и уклањање традиције. Постао је политички подобна уметност, која служи за трајно поравнање свих видова ликовног бунта који воде ка националном, историјском и традиционалном. Прво би се појавио концептуализам, дужничка економија а затим бомбе. Тако је дошло до скоро комичне а заправо јадне свеопште употребе тог појма, без било какве свести шта изворно представља. Данас сваки студент уметничких академија себе одређује као концептуалног уметника, не би ли се сврстао у дуги ред за изложбе, стипендије и помоћ Министарства културе, које новац даје за предлоге а не за готова дела. Не треба ни говорити каква је „уметност“ коју стварају ти постконцептуалисти, сведена на досетку, виц или демонију. Појављују се индивидуе које су начуле нешто о концептуализму и дочепале се тог назива да машу њиме пред очима јавности. Тако је неки Горан Јанковић имао у августу 2019. године изложбу у угледној београдској Галерији 73. Прошао је зачудо један од најбољих галеријских савета премда је по професији здравствени радник из клуба аматера Ђуро Салај. Имао је изложбе на ВМА и у неком пабу, а свој рад одређује као „концептуални симболизам“, што је оксиморон и бесмислица које није ни свестан. На сличан начин се концептуална оштрица хаба и тупи у сусрету и с нешто образованијим ствараоцима. На изложби „Диплома 2018/19“ завршних студената Факултета примењених уметности Јован Вулић своје решење изгледа аутомобила назива „концептуални дизајн“. Па и Владан Радовановић је недавно наступио у заједничком перформансу (ако се не варамо у Галерији Студентског града) са неком крајње сумњивом појавом, чији глупави рад не завређује помена. Сада је све што се појави на сцени одмах „концептуално“ а некада је то била само сјајна аналитичка уметност Сола Левита, Џозефа Кошута и неколицине ликовних научника.

Један коментар

  1. Avatar

    И у поезији се одомаћила концептуална махнитост. Свако ко је образован и има богат речник може да комбинује речи како хоће, још и да убаци теорије постмодерне у све то, на пример цитат у песми итд. Бежање од трансцендентног, немогућност стварања песничке слике и неподношљива лакоћа писања се одомаћило. Дошло је и суштински до великог раздора између концептуалаца који су добро умрежени често заједно раде по институцијама и мисле да се може бити уметник без дара и са друге стране су прави лирски песници који добро знају шта је врхунска поезија и не примају концептуалце у свој круг. Али у многим жиријима већ седе експоненти концептуализма са јасном идејом да следе пример Марине Абрамович и освоје медије и паре државе.

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *