Скок преко провалије вредан два билиона евра

У часу кад је претила „пропаст европског пројекта“ (Макрон), Европска унија је на минулом самиту остварила „споразум историјског формата“, по много чему заиста без преседана у досадашњој историји: незапамћеним финансијским дилом (1,8 билиона евра, у шта је укључен и седмогодишњи буџет) покушала је, и покушава, да спаси што се још спасти може у највећој послератној кризи и пандемији разарајућих размера

Зa „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Политика воли јаке речи и гестове. Често их употребљава и злоупотребљава. Најчешће олаким констатацијама, чак и у најави, пре него што до тога и дође, да је нешто грандиозно и историјско: историјски догађај, историјски сусрет, историјско руковање, историјски самит…

И ту почиње мука с историјом: најчешће све то прекрије и порекне брзи заборав. А остане у сећању, и улети у историју, неки неочекивани, понекад бизаран детаљ.

Некадашњи совјетски лидер Никита Хрушчов остао је више упамћен по „говору ципелама“, којима је гневно лупао о сто, у Уједињеним нацијама, него по његовом, заиста, дуго се у то веровало, историјском обрачуну са Стаљином и стаљинизмом на (некад) чувеном Двадесетом конгресу Комунистичке партије.

[restrict]

РЕЧИ КАО ИСТОРИЈА Гневни Немци, они са западне стране, опростили су лако америчком председнику Џону Кенедију што је одбио да уђе у сукоб (рат) с Русима (Совјетским Савезом) због изненадног (заиста преко ноћи) подизања (фамозног) Берлинског зида који је 1961. драстично и драматично поделио велики град. Завршио је, политички промишљено, нешто касније, говор пред становницима (одсеченог) западног дела метрополе реченицом на немачком: да је и он Берлинац.

Те речи су одмах изливене у бронзу и постале историја: успаниченим (западним) Немцима тај емотивни излив солидарности био је, очигледно, пожељнији и ефектнији од изостале, и погибељне, ратне авантуре с тенковима.

Роналд Реган, још један амерички председник, „купиће“ опет (западне) Немце реченицом која ће, такође, постати историја: пред Бранденбуршком капијом позвао је „мистер Горбачова“ да сруши Берлински зид. Настала је, у маси „експлозија“ одушевљења.

РЕЧ КОЈА ЈЕ ПОКРЕНУЛА ЛАВИНУ Горбачов то није директно учинио, али је то, индиректно, учинила његова перестројка: растакала је дотад челично чврсте односе у источном блоку и пустила лидера Немачке Демократске (источне) Немачке Ериха Хонекера низ воду, у часу кад је дубоко веровао у дуговечност његовог (монструозног) градитељског подухвата.

А Зид ће срушити буквално једна реч, која ће, такође, постати историја. Принуђено да нешто учини како не би, због готово херметички затворених граница и неслободе, и под притиском масовних демонстрација, држава експлодирала, партијско руководство је донело одлуку да либерализује режим путовања и, поред осталог, отвори граничне прелазе према Западном Берлину. Одлуку о томе домаћим и страним (бројним) новинарима саопштио је увече члан Политбироа Гинтер Шабовски. На питање једног (италијанског) новинара кад одлука ступа на снагу, затечени Шабовски је, претурајући збуњено по папирима, процедио: одмах.

Та реч је „произвела“ историју и покренула незаустављиву лавину: иако је било предвиђено да та фамозна одлука ступи на снагу тек ујутру, како би се граничне и остале службе припремиле, десетине хиљада грађана Источног Берлина поверовало је Шабовском и, као стампедо, сручило се на „капије“ дотад најбоље чуване границе на свету. Зид те ноћи (физички) није срушен, али је постао сабласно излишан.

БРАНТОВО НЕПЛАНИРАНО КЛЕЧАЊЕ То да непланирани детаљ може да добије историјски формат и значење, најбоље илуструје чувено клечање тадашњег западнонемачког канцелара Вилија Бранта (7. децембар 1970) пред спомеником нацистичким жртвама варшавског (јеврејског) гета, које је његовим земљацима омогућило да опет „усправно ходају“. Гест потпуно спонтан: учинио сам оно, објашњавао је касније Брант, што људи чине кад им „понестану речи“.

Циљ Брантове посете био је помирење две земље после стравичних искустава и догађаја из Другог светског рата. И, у том контексту, канцеларова заиста историјска одлука да учини оно што су његови претходници избегавали, и одлучно одбијали, да учине: призна границу на Одри и Ниси и пољски суверенитет над територијама које су пре рата припадале Немачкој. Историја је, међутим, запамтила оно чувено Брантово клечање.

НЕМИЛОСРДНИ ВЕТРОВИ ВРЕМЕНА Многи самити Европске уније (и Европске економске заједнице пре него што је постала унија), које је аутор ових редова, као новинар „Политике“, изблиза и непосредно пратио, с предзнаком и предсказањем „историјског“, увелико су замели немилосрдни ветрови времена. Остао је, и опстао, као заиста историјски, онај из Мастрихта: ту је рођена монетарна унија, с њеним чедом евром и критеријумима који су обликовали нову архитектуру „европске куће“.

Хоће ли издржати „сито и решето“ времена и овај последњи, бриселски самит двадесет седморице, чије одржавање је, формално и суштински, одредила пандемија. Формално: био је то први „физички“ самит од кад вирусна пошаст хара. Суштински: корона (ковид 19) и грозничави, готово дављенички покушаји да се, у разарајућим, још непредвидивим и неспорно фаталним последицама, здравственим, економским и политичким, спаси што се (можда) још спасти може, гурнули су у други план увек политички запаљиву тему буџета за наредних седам година.

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ Четири дана и три непроспаване ноћи водио се жестоки рат око тога може ли европска фамилија постати оно што на почетку пандемије није успевала да буде – друштво солидарности и у суморним временима, у кризама без преседана каква је ова – или ће доживети дефинитиван и драматичан крах. Више лидера који су се нашли за округлим бриселским столом најављивали су самит драматичним, чак катастрофичним гласом, као питање бити или не бити.

Најгласнији у томе, и најзабринутији, био је француски председник Емануел Макрон. Упозоравао је да, у случају краха самита, прети „пропаст европског пројекта“. У овом случају имао је и посебне, личне разлоге. На испиту су биле његове наглашене лидерске амбиције и аспирације. И судбина заједничког подухвата с немачком канцеларком Ангелом Меркел. А радило се о, по много чему, јединственом пројекту: астрономских пет стотина милијарди евра помоћи чланицама које је најтеже погодила пустошна пандемија. Тој суми додала је још 250 милијарди Европска комисија, на чијем кормилу се нашла једна Немица Урсула фон дер Лајен. Уз већ планирана буџетска средства, требало је да то буде скок (и мост) преко провалије у којој се нашла ЕУ вредан готово два билиона (1,8) евра!

НЕОЧЕКИВАНА КАНЦЕЛАРКИНА ВЕЛИКОДУШНОСТ За многе је та великодушност француско-немачког тандема (који је „опет прорадио“) била готово шокантно изненађење. Посебно одлука немачке канцеларке да у томе срчано учествује: Меркелова је увек резолутно наступала против било какве „социјализације дугова“, заједничког узимања кредита да би се ублажиле финансијске невоље појединих чланица Уније. Стајала је бескомпромисно и непоколебљиво иза тог принципа, записаног, истина, у оснивачким „папирима“ ЕУ, у време драматичне грчке дужничке кризе. Гневним Грцима је остало само да јој, љутито и беспомоћно, узврате: цртали су на њеним портретима оне фамозне Хитлерове брчиће.

У име Немачке „дисциплиновање“ Грка обављао је, иначе, преко тројке (Међународни монетарни фонд, Европска централна банке и Европска унија) тадашњи министар финансија, сада председник Бундестага, неумољиви Волфганг Шојбле. О његовој улози у немилосрдном диктату тројке, оставио је (и објавио) сведочење Шојблеов тадашњи колега, грчки министар финансија Јанис Варуфакис: Шојбле је, преко Грка, усред финансијске кризе, утеривао страх у кости другима.

Атина је била суочена с немилосрдним условљавањима тројке – да узима нове кредите, како би избегла тотални банкрот, под ригорозним условима – чиме је само упадала још дубље у живи дужнички песак. Стезала се омча око врата малерозног Алексиса Ципраса и његове левичарске (Сириза) владе.

ГРЧКА КАО ОПОМЕНА Меркелова је у међувремену схватила да би такав начин „помагања“ био фаталан за, превасходно, ионако презадужене Италију и Шпанију које је пандемија жестоко погодила. И да би, не само за њих него и за читаву Европску унију, било фатално ако би се, у најтежој послератној кризи, држали, као пијан плота, светог писма које унији забрањује да се задужује како би прискочила у помоћ „дављеницима“. Њен и Макронов пакет од 500 милијарди евра требало је да буде тај појас за спасавање и – бесповратна помоћ. Оних преосталих 250 милијарди делило би се као кредит под повољнијим условима и с дужим роком (до 2058) и отплатом која би почињала 2027, на истеку садашњег буџета. Тај огромни новац треба тек намаћи: задуживањем и увођењем додатних пореза…

Ранију улогу непопустљиве (гвоздене) канцеларке, и чувара европске касе, преузела је четворка (богатих) „шкртица“: Холандија, Аустрија, Данска и Шведска. Њима се, током самита, придружила и Финска.

ИГРА НЕРАВА, ДО ПУЦАЊА У жучним расправама, и игри нерава доведеној до пуцања, „тврдице“ су, у почетку, искључивале било какву могућност давања бесповратне помоћи. У фронталним обрачунима полако су узмицале, да би на крају, уз шкргут зуба, прихватиле компромисно решење, пошто су тежину поклон-пакета смањиле са пет стотина на 390 милијарди евра а кредитну масу подигле готово толико, на 360 милијарди евра.

То јесте била историјска прекретница, то одустајање од финансијске догме и светих правила једне заједнице у којој, до тог тренутка, новчаници нису били заједнички: сваки члан фамилије је одговоран за сопствену економску политику и сам сноси последице ако је она у раскораку са строгим мастрихтским принципима и критеријумима кад је реч о инфлацији и, посебно, дуговима. Кршење „табуа“ интерпретирано је као отварање врата за будућа „креативна решења“ у тешким временима кад треба спасавати живу главу.

КОМПРОМИС КАО ДОБИТНА КОМБИНАЦИЈА Није то, међутим, била једина жртва која је, изнуђено, уграђена у споразум после исцрпљујућих деведесет сати преговарања и нагањања. Доста је било тога у чему се није успело да би се компромис огласио на сва звона као велики, историјски успех, постигнут у последњи час, кад се ЕУ налазила над амбисом. Дигле су се, на пример, руке од идеје да било која чланица уније може ветом зауставити исплату одобрених средстава, кад је реч о бесповратној помоћи или повољном кредиту, ако посумња да се новац олако и ненаменски троши. Могућност контроле препуштена је Европској комисији, чиме је, неспорно, ојачан њен ауторитет.

Одустало се, такође, од финансијског кажњавања „недисциплинованих ђака“ који доводе у питање (или отворено крше) демократске норме на којима почива правна држава (независно судство, медијске слободе) и Европска унија као заједница. Стреле су се одапињале, и пре самита, на источно крило уније, посебно циљајући Мађарску и Пољску. Узалуд. Мађарски премијер Виктор Орбан махао је моћним мачем: претио је да ће, заједно са „саборцима“, блокирати сваки споразум о „корона пакету“ и седмогодишњем буџету.

ПОБЕДНИЦИ С ОГРЕБОТИНАМА Кад је „муниција покупљена“ и бој окончан, сви су се прогласили победницима, иако су из тог боја (готово) сви изашли с мањим или већим огреботинама. Није им то сметало да буду на крају еуфорични. Постигли смо споразум „историјског формата“, после увођења евра Европска унија није учинила такав напредак, ово је победа за Европу, њено ново рађање, победа за Француску, ускликнуо је Макрон.

Уздржана Ангела Меркел је поносно констатовала: нашли смо у најтежој ситуацији политичко решење, где би то у свету било могуће. У тражењу тог решења уложила је, као посредник између непомирљивих „фронтова“, грдну енергију и неспорно умеће. Крах самита био би њен лични пораз, у часу када последњи пут председава (до краја године) Европском унијом.

Италијански премијер Ђузепе Конте није скривао одушевљење. Његова политичка судбина зависила је од исхода самита. У земљу тешко погођену пандемијом враћа се „поносан на споразум, поносан што је Италијан“: Италија је, уз Шпанију, Грчку и Хрватску, кад је реч о финансијама, најбоље прошла.

Емануел Макрон се на овом драматичном самиту профилисао у новог политичког лидера. Суочио се, међутим, са чињеницом, да је практично немогуће (пред)водити као некада, беспоговорно, компликовану ЕУ композицију. Чак и кад француско-немачки мотор ради, што се после дужег времена, овога пута догодило, пуном снагом и савршеном синхронизацијом. Од следеће године остаје сам: окончава се ера владавине Ангеле Меркел дуга шеснаест година.

Инсајдерско воајерисање

За разлику од некадашње праксе, кад су бирократски срочена саопштења и шкрте изјаве лидера на конференцијама за медије прекривали дискрецијом оно што се догађало иза затворених врата, новији самити бивају инсајдерски интригантнији и персоналнији. О жестоким обрачунима и личним анимозитетима бившег немачког канцелара Хелмута Кола и некадашње британске премијерке Маргарет Тачер могли смо да сазнамо тек читајући њихове мемоаре.

Челична леди није имала и челичне живце посебно кад се радило о, на пример, немачком уједињењу. Била је жестоко против тога. Кол сведочи о томе како је, у време једног самита, кад се уједињење већ назирало, „сва ван себе“, ударала штиклама о под, гневно му сипајући у лице: два пута смо вас поразили (два светска рата), а опет се дижете…

Овога пута нисмо морали да чекамо мемоарска штива. Јавност је истог трена, као у директном преносу, иако се све збивало иза затворених врата, воајерски сазнала да је, изнервиран понашањем „шкртица“, у конкретном случају аустријског премијера Себастијана Курца (напустио је дворану, док су летеле варнице, како би се одазвао позиву медија), француски председник Емануел Макрон лупао шаком о сто. Сазнало се, такође промптно, за Орбанове вербалне обрачуне с предводником „тврдица“ холандским премијером Марком Рутеом: Холанђанин је оптужен да „мрзи Мађарску“.

[/restrict]

Један коментар

  1. Bas me interesuje da li bi ulozili tolike pare da niste na istom deset puta vise zaradili.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *