Психијатрија после пандемије?

После препоруке да је време да се привикну на „нову нормалност“ многи Италијани се питају да ли ће се економија покренути и они тако имати од чега да живе. Или ће, у противном, сви полудети и завршити у психијатријским установама

Никола Цингарети, лидер левичарске Демократске партије (ПД) која је у коалицији с популистима из Покрета пет звездица (М5С) на миг из Брисела експресно и послушно формирала владу коју нико од грађана није бирао, недавно је изјавио да се Италијани морају привићи на „нову нормалност“ и нагласио да ће мода овог лета, без обзира на најављене тропске врућине, бити и остати ношење заштитних маски и рукавица. После четири месеца тортуре навикли смо се већ на све, па и на ове неопходне „модне реквизите“. Али проблем је у томе што се многи Италијани данас питају да ли ће се економија покренути и они тако имати од чега да живе? Или ће, у противном, сви полудети и завршити у психијатријским установама.

KРАТKА ИЛУСТРАЦИЈА ПРОБЛЕМА Елегантни кафић у центру Милана, традиционално место окупљања суботом на јутарњој кафи махом људи из краја, дакле имућнијег света који себи може да приушти станове чији квадратни метар вреди најмање 10.000 евра. Сви се мање-више већ познајемо, углавном су у питању левичари средњих година, тачније они радикал шик левичари – категорија која здушно навија за све модерно и прогресивно – ЛГБТ, мигранте и Роме, али зато зими зове карабинијере ако је неки бескућник успео да умакне будном оку портира и да се бар накратко угреје у топлом мермерном холу њихове палате. И да бар тако оде у затвор и спасе се сигурног смрзавања на улици.
Дакле, субота, 4. јул, 8:30 часова, прва јутарња кафа и новине које аутор овог текста већ извесно време успева само да прелиста из простог разлога што су из дана у дан вести све досадније, коментари све бесмисленији, а ситуација, нажалост, све озбиљнија.
Изненада ми прилази жена која ме поздравља, на први поглед ми је и позната, али у оваквом издању – у розе пиџами са сребрним медведићима и звездицама, масном косом, са седим израстком, која је прикупљена у некакву пунђу пластичном штипаљком – никако не могу да се сетим одакле се знамо. Уљудно пита да ли може да седне за мој сто. Растресено климам главом и настављам да читам новине, а госпођа у међувремену наручује дуплу ракију и минералну воду и одсутно гледа у празно. Затим из торбе вади флашицу валијума (за који фармацеути тврде да је у вези са зависношћу опаснији од хероина) и сипа 25 капи у воду.
Ускоро нам се придружује и господин у памучном шортсу, мајици с бретелама и јапанкама који чак и не пита да ли је слободно већ одмах поручује дуплу ракију и уместо воде – пола литре белог вина. Правим се да читам новине, а онда ову немилу ситуацију прекида „госпођа са штипаљком“ која каже: „Па ми се познајемо! Ми смо архитекте! Радили смо и с вашим супругом! Нисмо ми неки безвезњаци, комшије смо, имамо вилу на Сардинији, још мој прадеда је био италијански амбасадор у Паризу…“ На крају, госпођи је клонула глава, а њен партнер почиње да је шамара и да псује и урличе: „Будало, јесам ли ти рекао да ако пијеш, онда се не предозираш валијумом.“ Шамарање прелази у тучу и песничење и на крају интервенише конобар Дијего и зове карабинијере који стижу у рекордном року и „проблематичну господу“ по кратком поступку трпају у службени аутомобил.
Дијего ми затим доноси поручени капучино и извињава се на чекању и коментарише: „Дешавају се такве ствари када у Милану крену врућине и ова влага која убија.“ Не упуштам се у дискусију о влажној и исцрпљујућој врућини миланског лета, не говорим му да поменути пар знам као пристојне људе и да ни у најцрњем кошмару не бих могла да замислим да ће у кафић доћи у пиџами, чупави, крмељиви, смрдљиви и необријани, направити скандал и бити удаљени од стране полиције.
Прошле године није било короне, а од када је „нова куга“ наступила били смо упозорени да „ништа више неће бити исто“ и да се на време припремимо да су свака чуда могућа. Па тако и да се више не саблажњавамо и не чудимо ничему.
Ово је била мала илустрација једног великог питања – шта ће нас још снаћи после короне?

ЈЕДАН, ДВА, ТРИ И … ОНДА? Наиме, према званичним статистикама, злогласни вирус је после четири месеца тортуре у Италији, а поготово у Милану као једном од жаришта, већ недељама под контролом и наводно је готово нестао. Тренутно смо у тзв. фази Три, али како ствари стоје, она подразумева и можда озбиљније проблеме од фазе Један и Два. Тачније, у њој се појављују последице претходних фаза које су подразумевале 24-сатно испирање мозга захваљујући константном медијском застрашивању, али и пиштању сирена хитне помоћи, тоталном заустављању свих радних активности и потпуној изолацији; све то је допринело да људи, па чак и они добростојећи, као што је пар из уводне приче, једноставно „пукну“. Дакле, били смо месецима послушни, сами и затворени у своја четири зида, осим неопходних и повремених излазака из куће зарад набавке хране и шетање кућних љубимаца, али према недавном извештају Италијанског удружења психијатара и психотерапеута, резултати овог „експеримента“ су катастрофални; како за оне који верују да је у питању нека тешка међународна конспирација, тако и за поклонике „званичне верзије“, односно оне који још увек верују да је вирус корона настао тако што је неки Kинез на локалној пијаци купио неколико кила слепих мишева на снижењу, од њих направио гулаш и тако заразио цео свет. У сваком случају, подаци су алармантни: у свету је тренутно 11.400.000 заражених и око 550.000 умрлих од короне, а проблем је у томе што се зараза прогресивно шири, што вирус очигледно мутира (или се лабораторијски мутира и пушта у оптицај?!) и што нам свима ваља сакупити довољно снаге, воље, а пре свега памети да преживимо ову „кугу 21. века“.

РЕЗУЛТАТИ СУ ПОРАЗНИ После четири месеца строге дисциплине и самоизолације, забране свих јавних окупљања и одрицања од свих активности које метропола од четири милиона становника нуди својим грађанима, резултати су поразни – 53 процента грађана се налази у стању латентне депресије, док додатних 40 одсто показује знаке јаке анксиозности и повремено добија чак и нападе панике тако да се обраћа служби хитне помоћи. Једини проблем је у томе што Италија нема довољно психијатара јер новонастали психички проблеми превазилазе професионални домен психолога и психотерапеута који су укључени у мрежу „зеленог телефона“, односно бесплатне помоћи грађанима који се налазе у кризи.
Посланица Покрета пет звездица Стефанија Меми је у италијанском Парламенту још крајем маја затражила од премијера Ђузепеа Kонтеа и његовог министра здравља Роберта Сперанце да под хитно нешто предузму како би се заштитило ментално здравље нације које је озбиљно угрожено услед пандемије ковида 19. Њеном захтеву придружила се и фондација БРФ (Brain Researche Fondation), удружење најеминентнијих италијанских психијатара, који су том приликом стручно апеловали да је неопходно да после борбе против акутне фазе пандемије (242.000 заражених, 191.000 хоспитализованих у критичном стању и 34.833 преминулих) држава почне да припрема стратегију за збрињавање и лечење оних који овај терет нису издржали и који више нису ментално здрави.
Занимљиво је да је Светска здравствена организација још у мају 2018. објавила званични документ звани блупринт, односно општи план у случају избијања пандемије изазване некаквом непознатом болести. Болест се „случајно“ појавила и сада знамо да се зове ковид 19, али у план нису били укључени психијатри и психолози. Дамир Хуремовиц, њујоршки психијатар сарајевског порекла, недавно је објавио занимљиву књигу „Психијатрија пандемије“ у којој је упозорио да се морају предузети мере за заштиту психичког здравља светске популације. Међутим, његов апел је остао без званичног и конкретног одговора.
Најгоре од свега је што већина људи још увек не зна шта се тачно дешава и унезверено бауља градским улицама, наоружана маскама и пластичним рукавицама, користи градски саобраћај и наивно верује да је безбедна уколико слуша „директиве струке“. Али тренутно се и тзв. струка поделила, тако да њихова ТВ сучељавања подсећају на фудбалске дербије, односно на сукобе навијача, а не на озбиљне научне расправе.

KАKО ОСТАТИ НОРМАЛАН? Али ако сте, као у италијанском случају, четири месеца затворени између своја четири зида, константно напети, узнемирени и тужни и опсесивно пратите ТВ вести због нових информација о ширењу заразе, а од којих директно зависи и губитак вашег посла и, самим тим, страх од будућности, на најбољем сте путу да се разболите и расположење вам неће поправити ни добитак на лутрији.
Наиме, први симптоми својеврсног благог лудила су већ у вама када почињете да се „ангажујете“ и до изнемоглости прво перете прозоре, рибате подове, гланцате паркете и најзад схватате да ниједна кућна помоћница то не може да уради тако добро као ви. Пеглате и пешкире и кухињске крпе, све манијакално слажете, али узнемиреност и треперење и дрхтање у грудном кошу и даље не престаје. Затим креће фаза кувања – испробавате рецепте, први пут се усуђујете да правите и компликоване торте које сте обично куповали у посластичарници… Из трећег пута вам је успело и зато сте одмах пола торте за награду сами појели. Наравно, вагу сте избацили из купатила док траје „корона“ јер ионако само носите тренерку и широке хаљине, тако да сопствени повећани габарит више и не примећујете. Али све ово још увек није знак за аларм јер психијатри тврде да је у питању само „акутни благи стресни синдром“.
Међутим, осећање безнађа и збуњености, бесперспективности и забринутости за будућност изједа вас као црв – ту долазимо до озбиљне фазе поремећаја вегетативног нервног система који се манифестује кроз изненадно лупање срца, недостатак ваздуха, па и нападе гушења. Обузима вас ирационални страх да ћете се заразити па на сцену ступају и компулзивне радње – сваких пет минута перете руке и притом их рибате до изнемоглости и нон-стоп мерите температуру.
На крају се неко одлучи на екстремни гест – самоубиство. У протекла два месеца 86 Италијана се убило, а њих 55 је то покушало и у последњи час било спасено. Скоро свако је оставио опроштајно писмо и углавном написао: „Не могу више да издржим!“
Савети психијатара да корону треба да схватимо као предност, као неки дар с неба за лично преиспитивање и побољшање сопственог живота, бар за аутора овога текста, делују блесаво. Наиме, рећи некоме ко је гладан да му је ово идеална шанса да смрша или некоме ко је потонуо у тоталну депресију и размишља да ли да се убије – да је живот леп, и да иако је остао без посла, сада има слободног времена да бесплатно и онлајн учи јапански језик чак је и нехумано.

ПОСТ СКРИПТУМ Црнохуморни скеч из Би-Би-Сијеве серије „Yes, prime minister“ приказује два политичара који дискутују о томе како се треба понашати и комуницирати са грађанима у случају неке озбиљне кризе: „У првој фази рећи ћемо им да је све О.К. и да се ништа неће десити; у другој да ће се можда нешто и десити, али да не треба још увек ништа предузимати; у трећој – да би нешто требало и предузети, али да ми ништа не можемо учинити, а у четвртој – да се можда нешто могло и предузети, али да је сада свакако прекасно за то.“
У том случају, Мујо из старог вица који хода по граду и запрашује баште је у праву. Наиме, када Мују ухвати полиција и упита га: „Шта то, болан, радиш?“, он им одговара да дезинфикује околиш против најезде крокодила. Полицајац му одговара: „Ти си луд! Овде нема крокодила.“ А Мујо ће на то: „Наравно да их нема, зато што ја сваки дан дезинфикујем и прашим. У противном, гамад би се намножила.“ Можда вам није смешно, али је нажалост тачно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *