ПРАЗНИНА И МИТ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Има ли Руса у Русији наслов је текста објављеног у прошлом броју Печата и посвећеног идентитетским питањима и идеолошким приликама у тој земљи. Изузетну јавну пажњу завредело је ово разматрање Александра Ђокића, непосредног посматрача (живи у Москви) који је промишљао тему идеја и принципа на којима је изграђена нова Русија. Овом тексту се враћамо с уверењем да су у њему назначене теме подједнако важне и за Србију.

У размишљањима попут Ђокићевих неизбежне су паралеле и поређења с одговарајућом ситуацијом у Србији, без обзира на огромне разлике које постоје између две земље. Међу карактеристичним ауторовим напоменама у том смислу је и ова „Руска елита из раних 90-их прошлог века популаризовала је посебан термин ’Русијанин’ (россиянин), како би по сваку цену био избегнут термин ’руски’, као нетолерантан и неподобан. Борис Јељцин се приликом сваке прославе Нове године обраћао руској нацији са ’драги Русијани’, а интересантан је податак да се у пољском, украјинском и белоруском језику овај термин користи као замена за ’руски’. Јасне су паралеле између ’Русијана’ и ’Србијанаца’, термина којим се редовно служе званични Загреб и Сарајево, јер никако не могу преко језика да превале грозоморну реч ’српски’.“
[restrict]

Једна од тема осврта на сложено унутрашње биће савремене Русије јесте узгредно указивање на модерну појаву такозваних „празних Руса“! Српском уху – не само русофилском – ово означавање безмало је проблематично. И не само због веровања у догму о магнету и „бескрају руске душе“. Значи ли то да идеја о промени свести није пројекат усмерен само на Србе? О чему је реч, појашњава пасус који ћемо сада поновити.

„Савремена Русија и савремени Руси покушавају да пронађу себе, многи се враћају некој од Русија које су претходиле 1917. години, а међу младим становништвом све је чешћа појава ’празних Руса’ – младића и девојака студентског и гимназијског узраста из великих градова, рођених у новом просперитетном миленијуму, који све своје животне оријентире црпе из јапанских анима цртаћа, Јутјуба и Инстаграма.“

Наведено социјално, културолошко и психолошко одређење, које је дијагноза генерацијског менталитета, указује да се под појмом „празног“ Руса подразумева типични изданак нашег доба – доба друштвених мрежа и вредносних оријентира који се брижљиво моделирају према матрицама из радионица глобалистичког дискурса. „Празнина“ о којој је реч светски је феномен, део је стремљења американизованог света. Сетимо се закључака критичког сагледавања стратешког програма неолибералних радионица: сазнали смо истину о профилу пожељног грађанина „цивилизованог света“ – он је само део радничког прекаријата (привремен, обесправљен и незаштићен) и потрошачке армије чији психолошки статус подразумева менталитет стада! И тако – када друге мотиве и генетику надјачају животни оријентири у складу с поменутим моделом, нестаје рампа несметаном инсталирању неолибералних камених таблица о пожељној стварности! Велика идејна стремљења, завештања, идеје и митови старији од трендова једне сезоне намах бивају превазиђени, заправо досадни! Пролазност и привременост свега у вечитом кретању „моде и актуелности“ бива једини закон неподложан промени.

Рекосмо овим поводом и да су поређења и препознавања сличности руског и српског друштва занимљива и поучна. Следствено задатим мерилима, јесу ли и у овдашњим урбаним и просперитетним срединама стасали млади „празни Срби“, равнодушни према идеолошким и етичким садржајима који се не уклапају у обрасце живота у „удобној празнини“? Одговор је дакако потврдан, и реч је феномену који јесте део и наше стварности.

Управо због несумњивог овдашњег устоличења модерне склоности ка „спокоју празнине“, нарочиту пажњу су завредели недавни масовни протести пред Скупштином Србије, јер је огроман број младих (убедљива већина демонстраната) учествовао у њима. Утисци који су том приликом драматично узбуркали домаћу и ширу јавност, сведочили су о омладини која ватрено скандира Косову. Пред нама се појавила генерација неспојива с празнином безидејности. Напротив, у овом догађају блеснула је огромна енергија и показала се јасно дефинисана етичка и мисаона матрица младе генерације. Ако би се судило по бројности и срчаности ових младића и девојака, о томе шта су показали и поручили у данима протеста, „празни“ Срби нису већина у овом делу популације. Било је то унеколико изненађење за јавност (не и потпуно јер је реч о појави која из године у годину бива све израженија потврда да „српској омладини није испран мозак“!). Како важи да је „истина у оку посматрача“, ово изненађење је за неке благотворно, за друге горко. Млади Срби који проговарају језиком ђедова, и као најразумљивију чињеницу понављају оно што је повезница с Видовданском етиком и Косовским заветом, апсолутно су анахрона и супротстављена појава свему претходно реченом о психологији празне младости. Овде је наиме виђена борбена младост, огромна нова енергија, младост запањујуће снажне воље да „умре за идеју“. И све то је букнуло (да ли „сасвим нормално“ или „заиста неочекивано“?) поводом Косова! Током минулих година много је учињено да тако не буде, али како романтичари воле да кажу, мистерија душе проговара. И тада изговара неке познате древне поруке о верности светој српској земљи. Као да се изговарају молитве и певају псалми (певају и дословно), понављају се познате, од давнина записане националне заклетве.

Професор Слободан Антонић је поводом показаног сјаја непоколебане предачке вере и одлучности момака и девојака пред Скупштином, за Ивањдан 2020. написао: „Двадесет година Империја је упумпавала милионе у овдашње аутоколонијалне структуре, е како би се Срби убедили да је Косово ’изгубљено’. А резултат? Свака следећа генерација српских матураната још више је певала о Косову, а ево и поколења које се, неколико вечери узастопце, срчано тукло с полицијом због предосећаја да се спрема издаја КиМ. (…) Косово за нас није тек територија. Оно је, као и за наше старе, симбол виших вредности, образац одбијања да се прихвати насиље и погне глава, да се оно материјално и ћифтинско прогласи за једини животни императив.“

Као у некаквој вишој и одуховљенијој животној слагалици, све намах долази на своје место. Празнину и бесмисао замењује садржај неумољиво одређен и обавезујући. Уместо шупљег нихилистичког звечања о „изгубљеном Косову“ и „животној реалности“, понављају се другачије истине, оне о српској заветној земљи. Ко у оваквом понашању препознаје ретроградну свест, заборавља истину да „супстанца која покреће и одржава друштво и државу јесу принципи и идеали“.

„Већина младих и даље су проклети идеалисти“, наставља Антонић. „За њих је Косово израсло у етичку утопију, свет части, мушкости и пожртвованости. Отуда сагласност коју даје режим на отргнуће Косова за њих није мирење с реалношћу. То је одустајање од саме идеје виших вредности – од духа храбрости и слободе.“

Видимо, ова генерација све поменуто чини, како песник каже – „стајући на рамена предака“, а професор додаје: „Јер то јесте Косовски завет. То су и Карађорђе, и Његош, и 27. март, и прихватање рата с 13 земаља НАТО-а 1999. због Косова…“

Закључимо: Као што верујемо да би се уз одговарајуће подстицаје распршио сав мит о „празним Русима“, тако сада поуздано знамо и да је српска омладина доказала да би свако сумњичење да је наводно склона „празнини безидејности“ било само још један од лажних митова о Србима.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *