ОТВАРА ЛИ СЕ „ЗАПАДНО ПИТАЊЕ“?

Некада се посустало Османско царство на европским дворовима подругљиво називало „Болесником са Босфора“. Не би било необично да САД, суочене с актуелним унутрашњим проблемима, дефанзивом на спољашњем плану и истискивањем из Европе, ускоро у Пекингу, Москви и Делхију добију име „Болесник са Потомака“

Када империја достигне врхунац војне, политичке и економске моћи, а нарочито када досегне крајњи домет територијалног ширења на ближе или даље окружење иницијалне државе-језгра, она на тој историјској раскрсници има само два избора. Један је да учини снажан, суштински, квалитативан и квантитативан искорак, редефинише дотадашњи геополитички концепт и крене у даљу експанзију изван чак и најмаксималнијих визија географског и цивилизацијског периметра. Други је пак да се заустави (или буде заустављена) на заузетим земљама и досегнутим границама, покуша да их утврди и сачува, те да се консолидује, преуреди и модернизује како би одолела неизбежним изазовима пренапрегнутости, унутрашњих трзавица, побуна поданика и неминовног суочавања с вишедимензионалним опадањем.

[restrict]

„ИСТОЧНО ПИТАЊЕ“ Историјски циклус Османског царства драгоцено је искуство и поука за актуелне геополитичке токове, стање и перспективе тренутне глобалне Империје и судбину данашње поробљене раје. Освојивши 1453. Цариград, ту „светлост Васељене“ (Н. Хонијат) и кључну стратегијску тачку чији је положај „изабран са генијалном проницљивошћу“ (Е. Арвелер), потом заузимајући до краја 15. века готово читаво Балканско полуострво, Влашку и северно црноморско приобаље, у 16. веку Панонско-карпатски басен, Закавказје, знатан део северне Африке, Блиског и Средњег истока, те крајем 17. века дошавши до Беча – Османлије су достигле свој максимум.
Била је то једна од највећих сила тога доба, простирала се на делове три континента, обухватала источни Медитеран и владала бројним домицилним народима, њиховим земљама и вредним природним богатствима. Контролисала је кључне копнене и поморске трговачке путеве, геостратегијске правце и њихова чворишта, приморавајући тиме западноевропске земље да се геополитички и геоекономски (пре)оријентишу на таласократски код и атлантску опцију, те крену у тзв. Велика географска открића, организују трговину пловидбом океанима и предузму колонијална освајања поседа на другим континентима којима ће владати вековима. Уз то, чинила им је још једну, немерљиво важну услугу – била је брана и контратежа Русији, копненој империји у успону са којом су западне силе, нарочито Велика Британија, биле у „природном антагонизму“ (Љ. Ристић).
А онда је током 18. века наступила стагнација, престала су освајања, јачали конкуренти, расли унутрашњи проблеми и почело пропадање. Преломни тренутак настао је после пораза у рату с Русијом 1774. године, када је великим европским силама постало јасно да Османском царству следи територијална регресија и да морају да се умешају како би остварили сопствене аспирације и онемогућили продор руских интереса, нарочито међу православне балканске народе жељне слободе и сопствених националних држава. Већ тада је почело да се отвара „Источно питање“, мада је тај термин ушао у употребу тек од грчког устанка 1821. Сматра се да је затворено готово читаво столеће касније – Првим балканским ратом 1912–1913. године – иако и данас на специфичан начин постоји јер су многа територијална питања и границе неадекватно решени.

ИНДИКАТИВНА АНАЛОГИЈА Као што је од 15. до почетка 20. века алохтона, наизглед непобедива регионална сила Османско царство владало највећим делом Балкана – југоисточним полуострвом континента Европе, тако од средине 20. века до данас, следом „убрзане историје“, такође алохтони, глобални и на први поглед ненадмашни лидер САД управљају готово половином Европе – западним полуострвом мегакопна Евроазије. Аналогно османским победама у неколико великих битака којима је обезбеђена трансбосфорска „одскочна даска“ за даљи поход у балканско-панонски простор, америчко искрцавање у Нормандији и продор до Немачке омогућило им је да формирају трансатлантски „мостобран“ у Европи који траје и данас. Прећуткујући присилну масовну исламизацију, расељавање, ликвидације и владање терором, савремени турски научници често истичу како је Османско царство било тобоже толерантна мултиетничка држава у којој су чак и припадници покорених народа могли да дођу до самих војнополитичких врхова. И у САД се поносе melting pot-ом и истичу да су у том „светионику демократије“ сви равноправни Американци без обзира на порекло, вероисповест и боју коже, заборављајући геноцидно уништавање скоро целокупног домицилног становништва и дуготрајан расизам чији рецидиви и даље постоје.
Некадашње европске дипломате и историчари су Балкан под влашћу Стамбола називали Европска Турска, па зашто се онда ЕУ, којом управља Вашингтон посредством истуреног командног места Брисела, не би звала Европска Америка (или, тачније, Америчка Европа) када она то суштински јесте? Из сличних разлога због којих је некадашња средњовековна сила на сутоку три континента пошла силазном путањом, и актуелни „светски број 1“ постепено губи полуге моћи, све теже контролише европске вазале и креће деклинистичким безизлазом. Будући да се посустало Османско царство на европским дворовима подругљиво називало „Болесником са Босфора“, не би било необично да САД ускоро у Пекингу, Москви и Делхију добију име „Болесник са Потомака“ (и буквално – због корона-катастрофе). Понижавајући Кучук-Кајнарџијски мир био је „окидач“ османског територијалног потискивања са Балкана које је окончано прво на линији Енос–Мидија, а потом на данашњој граници дуж Марице и северно од Једрена, док би, време ће показати, преломни моменат за губитак америчке доминације у Европи могао да буде брегзит. А можда ће неки будући научници доказивати да је „лабудова песма“ била агресија на СРЈ 1999!?

АМЕРИЧКА ЗАОСТАВШТИНА На сличан начин на који је отворено и решавано „Источно питање“, сада је, како одступање САД тек започиње, одшкринуто и све се више намеће „Западно питање“. Оно из 19. века произвело је борбу за „османско наслеђе“ на Балкану, док ће ово из 21. века распламсати надметање за „америчко наслеђе“ у Европи. У његовом решавању учествоваће ресуверенистички оријентисане земље које се данас налазе „под шапом“ две атлантистичке окупационе творевине – НАТО-а као војно-безбедносне и ЕУ као економско-политичке. Дилема је која од њихових чланица ће играти улогу Србије из 1804. и прва подићи буну на дахије из Брисела и против америчкога зулума, а која улогу Грчке из 1830. и прва остварити независност од вашингтонске Порте. Могуће је да ће у устанку предњачити набилдована Немачка, а у њеној сенци пре до слободе доћи виспрена Француска. Или обрнуто?
У сваком случају, то сучељавање неће проћи без мешања геополитичких гиганата данашњице и сутрашњице – у првом реду Кине и Русије, није немогуће Индије, мада ће се због имиграната ту уплести и дуги исламски прсти. Идеја „Европе нација“ биће остварива, иако не толико важна, али „Европа Европљанима“ – као и „Балкан Балканцима“ – остаће утопија. Томе ће пресудно доприносити Велика Британија, која ће остати америчка „нога у вратима“ Европе. По угледу на источну Тракију и Цариград, који представљају „копчу“ данашње Турске с Балканом и значајно упориште агресивног неоосманизма, „Горди Албион“ би тако могао да постане упориште неоамериканизма у функцији хипотетичког повратка опорављених САД на европско тло.
Време које долази даће одговор да ли је Доналд Трамп један од последњих вашингтонских султана чији су напори да се одржи Империја унапред осуђени на пропаст, а који ће се, као и они османски, неславно завршити. Или је он, заправо, амерички Кемал-паша Ататурк, који ће нужним и дубоким реформама покушати да државу заустави на низбрдици и усмеравањем на геополитичко повлачење омогућити јој дуготрајни опоравак, да би је неки будући домаћин Овалног кабинета вратио на стазе старе трансатлантске славе.

[/restrict]