Остати човек у смутним временима

Ишчекујући поновни долазак у Београд Давида Гросмана, израелског писца с највише интернационалних књижевних признања и превода, наша публика може да се упозна с његовим најновијим романом Живот се са мном много поиграо

Иако су и претходна дела Давида Гросмана, која „Архипелаг“ посвећено преводи и објављује, наишла на добар пријем овдашњих читалаца, нови роман би требало на посебан начин да нас додирне и покрене, јер је у њему Гросман исприповедао животну причу Еве Нахир Панић (1918–2015), Јеврејке из Југославије која је преживела Голи оток, а остатак живота провела у Израелу. О необичној и тешкој судбини ове жене снимљена су три документарна филма, од којих је први, Голи живот, урадио Данило Киш. Роман Давида Гросмана који је пред нама заснован је на исповести Еве Нахир током година њиховог пријатељства, али иако су документарне појединости везивно ткиво ове нарације, она је усмерена на приказивање универзалне приче о трагичкој кривици, када се бира између два једнако снажна и једнако важна морална принципа.
Животну причу јунакиње, која се у роману зове Вера, приповеда њена унука Гили, али само приповедање дато је као колаж новинарско-сниматељских белешки, плана снимања и сећања на снимање документарног породичног филма, који је, након што је снимљен, бачен с камером у воде Јадранског мора око Голог отока. Наоко споредна приповедна нит о самој Гили и њеном оцу, који ју је научио да снима филмове, и његовом односу са Гилином мајком Нином – указује се као стожерна јер се кроз ова два лика и њихове судбине прелама болни, никад до краја разрешени однос мајке и ћерке, Вере и Нине, Гилине баке и мајке. Мотив живота без мајке или недостајуће мајчине близине одређује животне околности и Нине, Верине ћерке, и Гили, Нинине ћерке. Све оно што Нина није имала одрастајући неколико година без мајке, која је служила политичку казну на Голом отоку, нема ни Гили читавог свог живота јер Нина није у стању да јој даје оно што и сама нема и што осећа као болну празнину. Та празнина која Нину тера на стална лутања оваплотиће се у тек најављену али извесну и конкретну мождану болест чија ће манифестација бити постепено брисање скоро комплетних садржаја свести и сећања. Као симболично, али и дословно заустављање брисања појављује се потреба за снимањем филма о Вери и Голом отоку који ће, док настаје, постати филм о Вери и Нини, Нини и Гили, Гили и оцу и Нини…
Роман путовања, што овај роман постаје када започне нарација о снимању документарног филма, измештајући јунаке из њихове реалности и доводећи их на места која су представљала имагинаријуме свих породичних срећа и несрећа, ломи их, прекаљује и мења, мада никад до краја не зацељује наталожене животне ране.
Топос Голог отока, који је и лајтмотив романа, указује се као чвориште истовремених историјско-политичких, па и цивилизацијских траума и оних интимних, породичних. Иако је кроз Верину исповест уверљиво осликана ситуација у Европи и Југославији пред Други светски рат – живот Јевреја у малим срединама, какав је Чаковец у хрватском делу Југославије а некада у Аустроугарској, те положај сиромашног српског села и српског војника, којег оличава Верин будући муж Милош, и снажно уверење у комунистички покрет пре рата и бољи свет који ће он донети – аутор не задире превише ни у историјске ни у идеолошке заснованости, већ обраћа пажњу на људске слабости у смутним временима. Зато и прича о страдању на Голом отоку и мукама које подноси Вера нису у служби пуке осуде тоталитарних система. Напротив, одлазак на Голи оток је гранична морална ситуација за јунакињу, али на личном, интимном плану. Питање да ли издати, сада већ мртвог мужа, и јавно се декларисати о њему као о политичком издајнику и тако остати на слободи уз своју ћерку, или не укаљати његову част и истину и отићи у логор остављајући сопствено дете незбринуто на улици, питање је које одређује сву трагедију Вериног живота, а ланчано и живота њене ћерке и унуке.
У временима када морал више није вредност по себи, када живимо у идеологији прагматизма, роман Давида Гросмана о Еви Нахир Панић је важан јер нас подсећа да бити човек значи имати моралне дилеме, морално се мучити, физички испаштати, ломити се, да би се са затварањем круга могло доћи на полазну тачку и даље бити човек.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *