Опасне самообмане

Препуштање самообманама, као да су неспоран део стварности, није безопасно ни за индивидуалну свест и појединачну егзистенцију, али у животу и свести колективитета, односно читавих друштава то „уживање“ заиста може бити кобно.
У јеку актуелних преговора Косова и Србије у Бриселу, поготово после најаве некаквог „састављања текста коначног споразума“ Београда и Приштине, један догађај, бизаран, наизглед не и суштински важан, упућује на размишљања о могуће погубним последицама веровања у конструкте који немају упориште у стварности. (Оваква опасност – манифестована у различитим равнима и интензитету – чини се вреба обе поменуте преговарачке стране.) Конкретно, у догађају који нам је привукао пажњу, а реч је о реаговању Приштине на бриселски сусрет српског председника с комесаром за проширење ЕУ, демонстриран је пример нимало деликатно показаног приклањања живљењу у свету привида.
„Министарство спољних послова и дијаспоре Косова изражава Европској комисији за преговоре о проширењу свој снажни протест у вези са вестима и фотографијама објављеним у другим званичним медијима и путем налога на друштвеним мрежама, на којима се види Оливер Вархељи на састанку са Александром Вучићем, док је у позадини књига која промовише етничку мржњу са увредљивим садржајем и неприхватљивим називом за Косово.“
Ову – наизглед разумљиво обликовану – мисао уобличила је и у спољни свет послала Мељиза Харадинај Стубла, особа која уз своје име додаје звање: министарка спољних послова и дијаспоре привремених приштинских институција. Шта, међутим, није у реду не само с наведеном реченицом већ и с целином из које је она истргнута – протестном нотом Приштине упућеном Европској комисији? Међу најважнијим (заправо једино важним) разлозима за закључак да је писана реч госпође Стубле, смислом и значењем, само привидно разумна, а заправо је „хрпа“ бесмислица, један је сасвим довољан: ово писаније грубо противречи чињеницама.
„Дипломатска“ нота наиме открива неспоразуме са стварношћу присутне на више нивоа, а све то је огољено поводом наводног изазова албанској страни који се, кажу, догодио баш када је Александар Вучић у Бриселу дочекао комесара Вархељија у Мисији Србије при ЕУ. Иза двојице званичника, на заједничкој фотографији, у позадини је уочена књига „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ (на енглеском језику). У протестној ноти – коментару фотографије, најпре се напомиње да је Косово „надалеко познато по свом мултиетничком карактеру, толеранцији и међурелигијској хармонији“, те да све етничке и верске заједнице на Косову имају проширена права и снажну заштиту. Потом се изричито тврди: „Књига која се промовише на фотографији, коју је Вархељи поделио на свом Твитер налогу, има супротну мисију – да подстиче мржњу и да се злоупотреби од стране машинерије српске пропаганде против независности и суверенитета Косова. Та дезинформациона кампања постала је претња регионалној стабилности и миру на западном Балкану.“ Мељиза Харадинај Стубла, дипломата по мери капацитета владајућег естаблишмента косовске државолике творевине, потом поентира: „Министарство спољних послова и дијаспоре Косова очекује званично објашњење Европске комисије за проширење и званично извињење за кривично дело почињено над народом Косова. Истовремено, тражимо да се такав дипломатски инцидент не понови.“
Боже, има ли те – поштапалица је која се неретко изговара у суочавању с тамом менталне „непрозирности“ пред којом се осећа немоћ, најпре немоћ да се виђено разумом објасни. Да ли и у случају наведеног „дипломатског“ геста, уместо полемичког коментара, као одушак ваља призвати поменуту говорну фразу? Када је наиме о животу у јужној српској покрајини реч, тврдње изречене у албанском поднеску европским званичницима важе у својеврсном негативу, стварност је у апсолутном противречју описаној „лепоти толеранције“. Мултиетнички карактер, међурелигијска хармонија? Не постоје! Иза циничних и лажних навода, постоји само – назовимо то тако – Стублин парадокс: Све се топи од милине над међурелигијском слогом, међутим и само помињање хришћанског наслеђа КиМ, однекуд, „подстакне мржњу“ – ђаво ће га знати како се то одједном тако ишчаши и измакне контроли! Стварност ове средине такође бележи познату чињеницу да је на десетине цркава нападнуто или спаљено управо након рата на Косову, дакле у златно доба заједнице чији је госпођа Стубла знаковити изданак. „Повратак порука мржње против наслеђа које се и у законима Косова назива баштином Српске православне цркве је одвратно. Доказ да наше наслеђе треба додатно заштитити од оних који га желе украсти у Ердогановом стилу“, поручио је, коментаришући испад Приштине игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић.
У свим збивањима уочава се забрињавајућа чињеница: у Приштини су – халапљиво – уронили у властите илузије, па истовремено „траже и захтевају“ да сав свет суделује у њиховој, само њиховој стварности обмане?!
Уколико би се министаркине илузије показале као пожељна мера битисања коју би на Косову желели да виде њени ментори и истомишљеници, ситуација би могла да постане заиста опасна. И то не само опасна за народ којем припада хришћанско наслеђе КиМ већ опасна и за Албанце. Приклањање илузијама и навикавање на живот у трагичном мимоилажењу са стварношћу носи изгледну опасност да раскид са самообманом донесе грубо буђење и неизлечиву фрустрацију услед изневерених очекивања. Управо то би могла бити будућност косметских Албанаца: иза велова острашћене пропаганде косметске политичке елите, тешко да ће бити остварен Ердоганов сценарио победничког ушетавања у храм и јединствену хришћанску светињу Аја Софију. Дух времена који је Ердогану то омогућио тешко да ће бити дуговечан.
Хришћанско наслеђе КиМ је извесност и утемељени факат, не може га померити, присвојити или променити политичка воља и дрском бестијалношћу брањени конструкт албанске стране и њених диригената из прикрајка.
Једину стварну опасност и потенцијалну несрећу за хришћанско наслеђе КиМ, као и народ којем оно припада, могло би да дозове и омогући препуштање, на српској страни, илузијама да се може постићи некакав компромис о питању статуса наше јужне покрајине – изван правне основе за решавање питања Косова – Резолуције СБ УН 1244 и уважавања уставног одређења територијалне целовитости Србије!
Самообмана у редовима званичне Србије – да је с Приштином могуће постићи споразум изван оквира који чврсто правно бране оно што је хришћанско, православно и српско – могла би произвести трагичан учинак.
Појашњавајући форму варке која би у случају тзв. разграничења била сервирана српској страни, Дејан Мировић је то овако сажео: „Тврдиће, што није тачно, да је Србија задржала екстериторијалност над манастирима иако је та доктрина одбачена у међународном праву. Света Гора, на пример, има верску аутономију али у оквиру државе Грчке. (…) Са друге стране, оно што је више него вероватно је да ће после поделе или формирања нове државе и њеног уласка у УНЕСКО, Приштина почети да добија нове надлежности над српским манастирима (као и Албанска православна црква).“
Закључимо: Српска страна нема право на илузије чије би последице могле бити несагледиво тешке. И нема право на уображење о могућности некаквог споразума с „наопаком идеологијом и системом вредности“ инсталираним у званичној Приштини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *