ОБЈАВЕ

Хвала мојим добрим комшијама Мирановићима и Ускоковићима што су ми камењем гађали кућу док ми је муж у Морачи. Моји добри комшије, хвала вам. Ја и моја беба Јулијана која за пар дана пуни 6 мјесеци вам захваљујемо од срца и осјећамо се сигурно у својој кући и држави.“
Не сакривајући презир према битангама што се у чопору јуначе, ову необичну захвалницу објавила је на свом фејсбук профилу Јована Ракочевић. Кућа Ракочевића (домаћин је члан Нове српске демократије, странке која се залаже за конститутивни статус српског народа у Црној Гори), у подгоричком насељу Доњи Кокоти, на Видовдан је засута стакленим флашама, камењем и јајима, уз поклике: „Ово овде је наше; Идите за Србију; Србе на врбе; Смрт Србима“…
Није познато јесу ли поменутом соју Мирановића и Ускоковића некакав род извесни Машановићи (настањени у Тивту, пореклом из околине Зворника), али недоумица није без повода: највиђенији од тиватских Машановића проговорио је једнако њима – мушки и храбро, како би то описала иронији склона Јована Ракочевић. Овај Машановић, Стево, ђакон је тзв. Црногорске православне цркве (ЦПЦ), а на ФБ профилу поручује: „Нећете, четници, Божију вам веру дајем, ни милиметар. Неретва и Сутјеска, ’Бљесак’ и ’Олуја’ ће вам бити обданиште шта вас овде чека. Мантије ми моје. Мултиетничка, никад мултичетничка. Таман ме браде и мантије коштало.“
Док се судбина ове браде и мантије не разреши, намах је разјашњено да поруком „четницима“, шегрт лажне цркве заправо упозорава учеснике литија које организује Митрополија црногорско-приморска.
Јесу ли сви овде поменути „милогорци“, које су медији у региону частили пажњом, тек усамљеници конфликтима склони, или су они део већих група и потврда сумњи да је у сржи монтенегринства – антисрпство? Ходајући аргументи у прилог бојазни да ће „Монтенегро завршити као нека врста нове хрватске државе, а садашњи Црногорци као католици“?! Да ова питања нису исхитрена, потврђује разметљиво демонстрирана политичка представа – хрватско стратешко зближавање с режимом Мила Ђукановића, иначе важна регионална тема којој смо у овом броју посветили простор.
Понашањем званичног Загреба, Србији су наиме послате јасне поруке: актуелни црногорски режим део је хрватских интереса, под хрватском заштитом, и постоји спремност Хрвата да оружјем бране Ђукановићев опстанак на власти.
У поменутим примерима претећег оглашавања црногорских усташоида није без значаја што су дивљачке објаве послате управо на Видовдан. Тако се и овим поводом показало као исправно уверење: Видовдан је празник који „отвара очи“. И учини да се сваке године, тог дана, Србима објаве важне чињенице. Поготово оне скривене. Као да неки виши ум управља поретком и да му се актери драме покоравају, те се, говором и поступцима, одају, откривајући непознато. Антички Грци суштину истине тумачили су као „доношење на отворено онога што је раније било сакривено“! У својој традицији и историјском искуству Срби су се снажно суочавали са ситуацијама када би се управо тако, у тренутку, „на отворено“ измамило оно што је до тада било „тајно“. Тако је било и у протеклу недељу – за Видовдан 2020. Шта се важно тада показало виду? Шта то окружује Србе? Мржња? Завист, глупост и зловоља оних који заправо сневају отимачину и освајање туђег? Разуме се да „на чистину“ није било измамљено само ово зло, празник који отвара очи и сада је потврдио постојање српског темељног унутрашњег својства: снагу самосвести, поноса и одважности народа-баштиника неугасле видовданске етике, опстале упркос свим насртајима, ломовима и огромним искушењима. Та српска истина јесте изазов и разлог за агресију под разним заставама. Поменуте Милове јуноше свакако јесу ружнији део видовданских објава, и важан су знак који захтева трезвено суочавање.
У видовдански поредак истине уклопио се, између осталих, и Карл Билт, некадашњи шведски премијер и дипломата, који на свом твитер налогу рече: „Многи Срби и даље су узнемирени због свог пораза у Косовској бици, али било би тешко да нађете било којег Швеђанина коме је стварно стало до губитка код Полтаве више од триста година касније.“
Јавност је бурно (гадљиво!) коментарисала мањкаво историјско образовање и лоше манире дипломате („А шта су Швеђани, а твојим имењаком Карлом на челу, тражили у Полтави, дубоко на руској територији, док су Срби на Косову бранили Европу“?), напомињући да је он новим коментаром унеколико заокружио своју раније саопштену капиталну мисао – „Православље је главна претња Западу, јер се око православља сабира Русија.“
Немалу пажњу за Видовдан је побудила инстаграм објава председника Србије који се о празнику обратио грађанима: „Видовдан је прерастао мит и постао историја. Она које данас немамо разлога да се стидимо, напротив, али још мање имамо право да користимо Видовдан како бисмо обмањивали будућа поколења.“ 
Тако то види српски председник, али остаје нејасно – Ко се то уопште стиди наше историје? Како бисмо ми то Видовданом обмањивали будућа поколења? Да би се неко нечим обмањивао, то чиме се обмањује мора да буде лажно. Како је то Видовдан лажан? Приметимо: Видовдан јесте стварна историја која је, можда, временом попримила неке карактеристике мита. Толико! Премда нека противречја председникових констатација отварају могућности садржајнијег разговора.
Можда је најлепша, унеколико загонетна, видовданска честитка она коју је, наводећи одломак из књиге Четврта политичка теорија Александра Дугина, упутила редакција портала Геополитика.ру на српском језику. Ево те Дугинове СРПСКЕ ПЛАНИНЕ:
*
У Србији сам 1992. године једном наишао на одред Срба, које су дотле већ сви издали. Када смо застали, упитали смо их:
– Куда сте се упутили и зашто?
– Идемо да заузмемо ено ону планину.
– Шта ће вам та планина, тамо ничег нема, или је то можда стратешки важна тачка?
– Ма не, стратешки је сасвим неважна, тамо нема ама баш ничег, нема воде, ни струје, али то је наша, српска планина. Та планина неће у Хрватску, та планина хоће да остане у Србији. Она нас зове. ДА, тамо стоје многобројни одред Хрвата, а здесна су Босанци-муслимани. И, ми сада крећемо и тамо ћемо умрети.
Зашто су тамо кренули? Може се помислити, будале, смешни Људи. Шта, зар не схватају да је живети лепо, да се може јести, спавати, шетати, читати, терати комарце? Али они иду и улажу сопствени живот у планину, зато што их је планина позвала. Рекла им је: „Момци, дођите овамо, дођите. Потребне су ми ваше смрти. Ваша ватрена српска крв мора да пошкопи моје падине.“ Планина им је рекла и схватили су да их зове. И то је исправно и то није безумље.
Планина никоме није била потребна, али то је српска планина. То је свим Србима разумљиво. Они су врло жив, прекрасан – евроазијски – народ. Стога Срби све сместа схватају. Они кажу: „Та планина, део је нашег колектива, то је наш друг, зове се тако-и-тако и идемо јој у помоћ.“
*
Циљано наводимо целу Дугинову алегоријску белешку. За непријатеље је, чини се, поучна. Као да јој је својствена моћ да видовдански „отвара очи“. Овог пута за једно важно сазнање: ко брани (животом) „неважну“ планину, тешко да оставља и препушта било шта друго у шта верује и што сматра стварно својим и битним! То би уједно, за регион и остале, могла бити коначна видовданска објава. Ultimate point, казали би западни српски пријатељи, поготово креатуре из њихове такозване мочваре.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *