Новинари (ни)су спајдермени

Због чега је једну присутну и готово горућу тему, тему судбине новинара у савременом друштву, Владан Матијевић поставио на приповедне основе – круг патње, безизлаза и вечитог понављања исте патње до слома – оптерећујући је пресудним наносима из чудесне и жанровске литературе? Можда зато што Србија није холивудски студио, који неповерење у систем изнова и изнова успоставља тиме што храбри и одлучни појединац борбом превазилази све препреке и на крају задобија јавно признање извршне, судске и законодавне власти

Bладан Матијевић један је од ретких савремених српских писаца који непрекидно покушава (и успева) да сваком роману да другачији облик и смисао, задржавајући при томе низ карактеристика: иронију, некад опору а некад топлу, песимизам, те перманентну усредсређеност на савремено доба. Отуда, у његовој прози, као у изобличујућем огледалу, деценијама се указује располућено лице српског друштва: некада комично, а некада застрашујуће, као искежени лик кловна из хорор филма.

[restrict]

Када смо већ код кловна, није згорег споменути да овај амблематични лик, потекао из жанровске књижевности, има и своје дубље значење. У основној поставци хорор приче, ликови се налазе заробљени у једном очуђеном свету у којем све њихове радње производе исти, механички резултат: понављање патње у зачараном кругу. Међутим, то искуство није потекло само из овог жанра. Оно је присутно још одавно, из романтичарске прозе с краја 18. и почетка 19. века, која се појавила као спонтани вид исказивања неописивости искуства модерног човека, у тренутку када је историјски ход европског друштва својом драматичношћу готово обеснажио дотадашње обрасце приповедања. Такав вид приповедања, међутим, није остао потиснут на маргину већ се јавља као доминантни вид осећања света код једног од највећих писаца светске књижевности, Франца Кафке.

РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ НА КАФКУ Какве то везе има са новим Матијевићевим романом? Бројна упућивања на Кафкин Процес саставни су део Слободе говора. Реминисценције на Кафку подједнако припадају и протагонисти романа и његовим прогонитељима, али то не би требало да нас наведе на крив траг, те да овај роман прогласимо Процесом савремене Србије. Заправо, ствар је обрнута, и донекле уветована Матијевићевом прозом у целини. Наиме, испитујући различите начине којима би се овдашња стварност могла приповедно уобличити, уочавајући из своје особене перспективе шта је то уметнички важно што пробија танку опну колотечине и захтева тек писца да га саопшти, Матијевић као да се нашао пред изазовом који је споменут: недовољношћу језика да пренесе оно што захтева да буде речено. Да парафразирамо самог Матијевића из једног недавног интервјуа, довољно је погледати око себе и прича се сама намеће, али, треба додати, каква се прича намеће? Да ли је то, што се нама дешава последње три деценије метастазирало до једне ужасне гротеске која више не може бити описана и другима саопштена другачије него на Кафкином трагу?

Слобода говора, као појам, везана је за једну од темељних вредности савременог друштва, толико понављану да је изгубила свако значење. У овом роману, она је, међутим, проклетство храбрости, односно далеки идеал који мотивише поступке јунака – оних који су поклекли и оних који нису. Да би се то показало, главни јунак романа, новинар Владимир Филиповић или, како сам себе чешће потписује, Владимир Ф., непрекидно се пореди са својим колегом, бившим пријатељем, а до краја само такмацем Сашом Чомским. Међутим, као ни слободе говора, ни Саше Чомског више нема, а из сјајног уводног колажа новинских извештаја сазнајемо да је Чомски, новинар који је писао о корупцији министара и њихових тајкуна, пронађен мртав у хотелу у којем се налазио и Владимир Ф., чиме преживели новинар постаје главни осумњичени за гнусно дело. Бројне спекулације уводе читаоца у амбијент одвећ познат да би био коментарисан: да ли су Владимир Ф. и Саша Чомски били тајни хомосексуални партнери, па је посреди злочин из љубоморе? Откуд у хотелском сефу Владимира Ф. кокаин? Коначно, да ли је Саша Чомски страни агент који је радио на подривању државног поретка и, не мање важно за таблоидну јавност, да ли је тај човек уопште постојао под тим именом? Коначно, где је нестао Владимир Ф., да ли је заиста побегао у Јужну Африку и одакле новинарима те спекулације?

Приповедање које следи представља истраживање како је до свега тога дошло. У маниру квалитетне детективске прозе, приповедач нас не суочава одмах са главним јунаком, већ полази од једне епизоде у стану споредног јунака, колеге новинара, која се затим испоставља као почетак нити која води до ликвидације Саше Чомског. Међутим, већ та уводна епизода сугерише да је овај роман далеко од жанра. Спортски новинар Јездимир Цијуха, неуспешан и оптерећен коруптивним радњама, пристаје на уцену загонетног инспектора који као да је позајмљен из декора Кафкиних романа. Неугледан, сиромашно одевен, али невероватне физичке снаге и моћи убеђивања, загонетни инспектор је први од ликова анонимне „другачије полиције“ која „нема нерешених случајева“. Суочен са егзистенцијалном претњом, Цијуха пристаје да на папир напише име колеге који је одговоран за откривање коруптивне афере, као и још једно име, чиме потписује смртну пресуду одважном Чомском.

Убрзо, испоставља се да „другачија полиција“ има своје агенте и у самој редакцији: млада волонтерка, са којом Владимир Ф. има аферу, а затим је „препушта“ Цијухи, само је један од таквих ликова. Када су документи објављени на сајту непознатог власника, јавност је узбуркана и Чомски први нестаје. Затим, у црнохуморном маниру, и Владимир Ф. добија налог за службени пут у Чачак на међународни састанак слависта, где га вози загонетна плавуша запослена у Министарству културе. Незаинтересован и помало дезоријентисан, Владимир Ф. у току вожње не примећује да хитају путем који не води у Чачак, већ на планину Маљен, односно у хотел са којим је читалац већ упознат у уводном делу.

ТАБЛОИДНИ НАРАТИВ Путовање Владимира Ф. у хотел „Панорама“ искоришћен је за његов портрет. Пријатељ Саше Чомског са студија, бриљантни студент и млада нада београдског новинарства, Владимир Ф. је сада незадовољни алкохоличар и женскарош који супругу вара када год му се укаже прилика, пун мржње према Чомском (јер је он све што је Владимир Ф. желео да буде) и директору новина у којима ради јер у сопственој немоћи већ скоро две деценије не може да му се супротстави и добије оно место које мисли да заслужује (главни и одговорни уредник).

Хотел „Панорама“ посебно је место. Оронули пример социјалистичког разумевања радничког благостања, непотребан и сувишан, а ипак жив, хотел је настањен језивим ликовима који ни по чему не заостају за загонетним инспектором који је једне ноћи бануо у стан несрећног спортског новинара. Рецепционер иритантно британских манира који Владимира Ф. доводи готово до нервног слома, благо неурачунљива и похотна чистачица, те погрбљени и демонолики конобар који се у очима несрећног новинара преображава у полицијског наредника, чине ово поприште злочина и страшним и комичним. Читав процес у хотелу уподобљен је психолошким карактеристикама Владимира Ф., као да је „другачија полиција“ попуњена кадровима који се преображавају у складу са личношћу жртве. Догађаји се одвијају неумитном брзином, али још брже од догађаја, умножавају се њихове интерпретације које из уломака разговора и успутних опаски запослених у хотелу полако прерастају у таблоидни наратив са почетка текста.

Финале романа, у Кишовом маниру, представља ислеђивање Владимира Ф. Непознати иследник непрекидно враћа саслушавање на сам почетак, на датум рођења и адресу окривљеног. Његова питања непрекидно прелазе у лична, она о најдубљим емоцијама и страховима Владимира Ф. На тај начин, ово ислеђивање заправо постаје суочавање осумњиченог са сопственим ликом, и тако у бесконачност. Одређене понуде иследника одговарају „сензационалним“ сазнањима таблоида који су извештавали о случају, чиме се и на плану структуре обликује фигура круга: круга патње, безизлаза и вечитог понављања исте патње до слома.

Неко би могао да пита због чега је једну присутну и готово горућу тему, тему судбине новинара у савременом друштву, Матијевић поставио на овакве приповедне основе, оптерећујући је пресудним наносима из чудесне и жанровске литературе? Можда зато што Србија није холивудски студио, који неповерење у систем изнова и изнова успоставља тиме што храбри и одлучни појединац борбом превазилази све препреке и на крају задобија јавно признање извршне, судске и законодавне власти. Не, Владимир Ф. није ни Борн нити један од многобројних ликова које је глумио Харисон Форд, он је вероватно један од нас, болно заглављен између изневерених идеала, способности и талога ситних компромиса који су препунили чашу једа, који сви кусамо. Суперхероји овде немају ингеренције, и нема тог новинара који би се претворио у Београдског спајдермена (како се звао недељник који су Чомски и Владимир Ф. уређивали у младости). Само лична, некад ситна а некад крупна, жртва и истрајност осветљавају пут.        

[/restrict]