Незахвални Зека, његови тата и дека

Објављујемо реаговања на текст Божидара Зечевића „Кетманов муштулук“, штампан у прошлом броју (624) нашег листа. Текстови у овом броју део су полемике започете објављивањем коментара Владимира Кецмановића – „Дан мрмота титоисте Ребита“

Са Зеком је баш тешко изаћи на крај. „Не можеш га ни вилати ни седлати“, као да му је надимак по једној другој животињи. Пребацио ми је да сам „увијек близак власти и парама“. А ја не само што сам прешао преко тога него сам се, да бих га коначно скинуо с врата, заложио „тамо гдје треба“ и поручио му да ће ми најљепше захвалити ако обуставити своју полемичку гњаважу. Паре сам му обезбиједио, али му је изгледа мало, па тјера даље …
Да би читаоци могли да се снађу, Зека је у свом одговору на критички напад мога сина Владимира око средстава које дијели Филмски центар уплео и мене и старије претке. У недостатку аргумената, а по систему вендете, направио је ту иницијалну глупост којом ме је натјерао да реагујем, па се наставило. Повјеровао сам да је схватио своју грешку, али врага…
Сада пише: „Зар ја, рођени Београђанин треба да легитимишем живот своје породице у овом граду пред једним дођошем и дотепанцем, а мој деда се прије 100 година уписао на Београдски универзитет код Мике Аласа и, истовремено, у Српску народну одбрану.“ Машала, Зеко! Да сам знао о каквом кољеновићу се ради, покрио бих се по ушима. Дека, тата и Зека, или бар посљедња двојица, родили су се у Београду, и сви се уписали на факс. Мало ли је?
А, ето, мој деда био протојереј и сенатор у Краљевини СХС, коју је прије више од сто година основао. Мој отац је у Београду између два свјетска рата био оснивач, уредник и сувласник угледне издавачке куће „Космос“ са познатом библиотеком „Каријатиде“. Овдје је и дипломирао и докторирао код Ибровца, био академик. Моја мајка је завршила класичну филологију код чика Мише Ђурића, Будимира и Чајкановића и била професор латинског у Петој гимназији. Становали код моје баке у Захумској улици – скоро па у кругу двојке! Онај мој, др Војислав – Ђедо, што га је Зека прозивао, дипломирао медицину на Карловом универзитету у Прагу. А тек старији и млађи у моме кољену и каснијим… Па шта онда?!
Какве сви они имају везе са нашом полемиком? Баш никакве, као и у Зекином случају. Сем по оном рурално-патријархалном „Не пада ивер далеко од кладе“. Често пада врло далеко. Психологија каже да људи који немају чиме лично да се похвале обично воле да истичу своје „славне претке“ или, барем, да су рођени Београђани, рођене Сарајлије, Загрепчани итд. Оно прво се зове компензација за осјећање мање вриједности, а друго – провинцијализам или урођенички комплекс. Што имаш дуже коријене у чаршији, то ти припадају већа права. Да ли си лијен, глуп, ненадарен, није битно. Зека је, каже, рођени Београђанин!
Београд су прославили Иво Андрић, Мехмед Меша Селимовић, Емир Кустурица, који су били „дођоши и дотепанци из сарајевског мутљага“, а рођењем нису били ни Срби ни „Србијанци“.
И Пикасо је прославио Париз иако није био ни рођени Парижанин ни Француз. Али ни са Душком Дугоушком нема шале. Како се ономад представио на једном сајту, рођени Београђанин је још и: „српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, филмски критичар“. Из скромности није навео да је и члан библиотеке и кућног савјета.
Остаје понешто тешко објашњиво у Зекиној причи. У Пули је био „највећи критичар партизанских филмова у којима је слављен Тито“, а режим га није дирао и припуштао га је код маршала. Бранио је црни талас, а то ће тек овог љета докуметовати. Тата му је био дугогодишњи директор „у Брозовој тиранији“, а није био политички подобан. Зека је проводио љета у Пули, а није се сунчао и купао. Сви признати филмски критичари су тамо долазили са акредитацијом и дневницама медијских кућа, а Зека је морао да плаћа чак и улазнице. „Окретао је Арену наглавачке“, а није дубио на глави. Код њега је, изгледа, све могуће!
Има код Зеке, који се декларише као Србенда и антикомуниста, нешто што смрди на шовинизам и аутошовинизам. Презриве синтагме „сарајевски мутљаг“, „тамни вилајет“, „оријентални кетман“ сада допуњује турцизмима марифетлук, муштулук, диван, Мујо у негативном контексту. Као да се не ради о нашој вјерски отуђеној бившој браћи Србима у БиХ и суграђанима у Рашкој.
Али за Зеку нису у Србији добродошли ни Срби из БиХ и Хрватске. Назива их погрдно „дођошима“ и „дотепанцима“ који су ем преко Зеки светих комунистичких граница прешли у матицу, ем се још у Београду дрско петљају око филма, политике, књижевности, а требало би да старим Београђанима пеку ћевапе. Умјесто за српско национално јединство, Зека Пека се бори за србијанство и поручује „јеб’ло вас весло које вас је превезло“. Заборавио је да је преко ријеке Српска и да, како каже Матија, „данас на обје обале Дрине живе прекодрински Срби“.
Најзад, Зека ми приговара за мањак емоције према страдалој дјеци Козаре и опет прави груби фаул као са прозивањем Ђеде. Дио Кецмановића су усташе стрпале у логору у Цапрагу, а дио се нашао у козарачком збјегу, док су Зекини, испада, сједили у далеком Београду. Неће бити да је Зекино саосјећење са жртвама веће него моје. Зато се ја радујем што је снимљен филм о Јасеновцу, а он би га ставио у бункер да сачека да његов фаворит отвори тему.
У претходном прилогу полемици Зека ме обрадовао ријечима „Ова полемика постаје депласирана“, а у посљедњем је додао: „Још само ово, па дефинитивно стављам тачку“, што ме одушевило. Ево, рекох, коначно смо се Зека и ја бар у нечем сложили. А и генерација смо, само година разлике. Но постоје „доброћудни старчићи“ и „пргави старчићи“. Ови потоњи када падну у полемичку ватру, не препознају метафору, пародију, иронију чак и када су дипломирали ФДУ. Што је најгоре, нико не зна гдје се гасе.

Помози му, Боже…

Пише Владимир Кецмановић

У тексту „Дан мрмота титоисте Ребита“, који је у „Печату“ објављен пре више недеља, нагласио сам како немам намеру да полемишем са једном опскурном незналицом јер полемика подразумева какву-такву размену мишљења. За размену мишљења је, опет, неопходно да друга страна има барем минималну способност логичног размишљања. А та је способност, у случају дотичног, што би рекли у Пули, попришту његовог омиљеног филмског фестивала – благо речено „упитна“.
Због тога нисам реаговао на низ бесмислица које је нишчи духом од тада на мој рачун изрекао.
Заиста немам намеру да човеку од седамдесет и кусур година, који је у струци до те мере неостварен да се из пензије позива на академску диплому, објашњавам разлику између трилера и историјске читанке. Или, рецимо, између предлошка за уметничко дело и уметничког дела. Из које, опет, произлази да је филм, па макар и натегнуто, могуће поредити са романом, док је поређење предлошка за филм са романом, осим у случају када је предложак драматизација конкретног романа, што у случају Диклићевог сценарија и романа Достојевског никако није случај, не само израз поражавајућег дилетантизма него и индикатор критичног недостатка интелигенције. Ако некоме такве ноторне чињенице нису јасне, онда је узалудно да му се указује како романи и филмови, уколико су добри, не могу да застаре, али предлошци за филмове, чак и ако су генијални, као што Диклићев сценарио за „Дјецу Козаре“ није, застаревају и много пре него што напуне пола века, због чега или завршавају у фиоци или бивају осавремењени, као што Диклићев сценарио, барем у верзији коју је добила комисија чији сам био члан, осавремењен био није. А када, поврх свега, прочитате колосалну будалаштину како је Диклић за нашу кинематографију оно што је Достојевски за књижевност, не преостаје ништа него да се заћути са неизреченим питањем како је „дипломац“ завршио основну школу…
У последњем броју „Печата“, међутим, опскурна и неморална незналица је, у новој улози бацању клетви склоне палаверке, изрекла бљувотину којом поручује да ће, зато што сам се, од два понуђена пројекта која тематизују њихово страдање, определио за савременији, остварљивији и по мени бољи, козарски страдалници да ме прогањају у сну!?
Не, козарски страдалници би, да Бог по земљи хода, у сну прогањали њега, који већ две године игнорише чињеницу да се снима, а однедавно и да је у међувремену снимљен филм „Дара из Јасеновца“, који њихову трагедију бележи на потресан, импресиван, робовања титоистичким релативизацијама ослобођен, и пре свега поштен начин. Јер дипломираном критичару аматеру, који се трансформише час у бабу која куне, час у крезавог питбул теријера који јавност нервира својим јаловим режањем, од козарске деце која су страдала у Јасеновцу, а чије преживеле рођаке назива „дотепанцима“, сто пута је битније његово испразно курчење и дементно лобирање.
А зашто га сени јасеновачких жртава, упркос свему реченом, ипак неће прогањати?
Зато што је, да би човека мучила савест, неопходно да је има.

Један коментар

  1. Avatar

    Poštovana redakcijo Pečata, kada ćete već jednom da se odreknete “usluga” ovog autošoviniste i titoističkog propagatora Zečevića? Ovo počinje da biva neprijatno. Čovek sem što je osvedočeni srbomrzac uz sve to je i notorna neznalica. Njegovi “tekstovi” su toliko iritantni da počinjem da razmišljam da više ne čitam “Pečat” više dok god on u njemu objavljuje. Pošaljite ga na praksu negde u Danas ili Vreme ili kod Sonje Biserko. Ovo se više ne može izdržati. Otvoreno je izvređao Srbe preko Drine i žrtve ustaškog terora i vi i dalje objavljujete njegove tekstove? A toliko mladih i pametnih ljudi koji za razliku od njega vole svoju zemlju i svoj narod. Dajte njima prostor u svom časopisu a ne ovom istrošenom komunisti koji mrzi i pljuje sve što je srpsko.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *