(Не)пријатељи, савезници и партнери

О филму „Адмирал Нахимов“ и очекивању нових косовских преговора

У званичном гласилу Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, што значи у листу „Правда“, објављен је првих дана јануара 1947. текст посвећен медијском представљању великог совјетског ратног спектакла који је у том тренутку пунио биоскопе широм те велике земље. Затим је уследио талас сличних чланака о филму „Адмирал Нахимов“, који су се неретко више бавили актуелном геополитиком него уметничком интерпретацијом биографије истакнутог руског морепловца и војсковође коме је дело било посвећено, а који је имао посебно значајну улогу у Кримском рату (1853–1856) током кога је и погинуо. Многе фразе те углови посматрања прошлости и тада актуелних прилика, који ће у вези са западним силама деценијама бити присутни у совјетском политичком говору и средствима масовног информисања, искристалисане су баш кроз приказе поменутог филма.

[restrict]

СУРОВА КРИТИКА Хладни рат је узимао маха. Већ од средине 1946. све су били присутнији негативни тонови у вези са СССР-ом у западним медијима. Одговори сличне природе стизали су и са совјетске стране, али многи тамошњи креатори јавног мњења још нису у потпуности схватали да је окренута нова геополитичка страница. Држали су се директива из претходног периода, тј. из времена Другог светског рата, а које су налагале да се избегава изношење било чега негативног о тзв. западним савезницима Совјетског Савеза. Полазећи од тога, тј. не уочавајући геополитичку динамику а без експлицитне нове наредбе опречног карактера, филмски критичари и генерално новинари дочекали су и нови филмски хит. Тада је неко, вероватно лично Стаљин, одлучио да ствари морају радикално да се промене и да нови приступ Западу баш преко поменутог филма постане општеприхваћен, односно да прожме све поре совјетског друштва, од културе до спорта.
Отпочело је наметање радикалног преокрета у односу на то како су многи јавни делатници поступали у вези с филмом „Адмирал Нахимов“. А како су то до тада радили, те шта је убудуће од њих очекивано, види се из поменутог чланка који се појавио у листу „Правда“. У њему су стреле одапете на све оне који из неког разлога „скривају историјску истину“. Строго је замерено свима који избегавају да окарактеришу Енглеску и Француску у правом светлу, тј. као историјске непријатеље Русије. Како је истакнуто у освртима на тај филм „по правилу се на адекватан начин не говори против кога је рaтoвaла Русиja“. Спoмињe сe углавном само турскa флoтa, „пa сe мoжe зaкључити дa сe рaт вoдиo сaмo сa Tурскoм“. „Aли кao штo сe знa, рaт прoтив Русиje je вoдилa Aнглo-фрaнцускa кoaлициja у кojу je улaзилa и Tурскa.“
Сукоб између Русије и Турске претворио се у својеврсни европски рат, онда када су се Османлијама прикључиле и западне силе. „Eнглeскa и Фрaнцускa су вeрoлoмнo нaпaлe Русиjу, бeз oбjaвe рaтa, да би рат формално био објављен накнадно“. Тако је отпочео Кримски рат, а кроз наведени, на неки начин програмски текст у дневном листу „Правда“ и лавину чланка који су потом уследили, провејава став да су вероломство и мржња према Русији од стране западних моћника својеврсна константа. Оно што је важило у 19. веку остало је на снази и средином 20. столећа. За њих је Русија мета била она царска или бољшевичка.

ГЕОПОЛИТИКА ЈЕЗИКА Да су те оцене геополитичке природе, без обзира на тадашњи идеолошки контекст, и те како тачне, много тога потврђује и данас. Али то нам сада није тема. Нећемо се више шире бавити ни старим совјетским филмом ни његовим приказима. Једино је битно поновити да је кроз њих, између осталог, форсирано мењана слика о Великој Британији и Француској, посредно и Америци, слика која је од средине 1941. колорисана у светлим бојама. Она је брзо постала врло мрачна, уосталом као и виђење Совјетског Савеза на Западу. Ствари су се обострано вратиле на стање које је постојало пре Другог светског рата, да би затим брзо кренуле у још негативнијем смеру.
То нас све подсећа на то како се у геополитичким играма мења представа о пријатељству и непријатељству, те како је све, укључујући и историју, политички инструментализовано. При томе треба истаћи да се по правилу, из неког интереса (државе или владајуће елите), привремено непријатељи представљају као пријатељи. Ми на свом примеру то најбоље можемо да видимо из медијског и политичког говора који је доминирао после 5. октобра 2000. Готово преко ноћи они које смо с правом називали агресорима постали су „наши западни пријатељи“ па понекад и „историјски потврђени савезници“. А агресија на Србију је, тек уз часне изузетке, карактерисана као „НАТО интервенција“.
Срећом, то се у последњих седам-осам година променило. Ствари поново називамо правим именом када се ради о дешавањима с краја прошлог века, односно у вези с распадом Југославије и оним што је после тога уследило. Међутим, као да и даље, како у медијској, тако и у институционалној сфери, прошлост не повезујемо са садашњошћу, односно актуелне геополитичке појаве избегавамо да спојимо с њиховим коренима и у целини оценимо. Конкретно, кажемо ко је био агресор и шта нам је учино, али онда то нестане у политичко-медијским лавиринтима и агресори се волшебно претворе у „пријатеље“. Пропагандна алхемија одради своје, па од њих онда наивно очекујемо да нам помогну у вези с лечењем косовских рана које су баш они направили а и даље их повређују.

„Адмирал Нахимов“ – вероватно је лично Стаљин одлучио да нови приступ Западу баш преко поменутог филма о хероју Павелу Степановичу постане општеприхваћен

СТАРА НЕПРИЈАТЕЉСТВА Наши политичари и медијски делатници неретко Вашингтон и Берлин, Европску унију и САД, НАТО и нпр. националну гарду Охаја – третирају као пријатеље и савезнике. Такви тонови посебно постану интензивни када се приближе – што је случај ових дана када је актуелна Гренелова иницијатива – састанци или други догађаји од којих наша шира али и политичка јавност олако очекују нешто добро.
Да је прошло сто година од агресије на Србију, те да смо превазишли проблеме као што су окупација Косова и подршка тамошњим сепаратистима од стране наших западних „пријатеља“, или да су у далекој прошлости остали покушаји анулирања државности Републике Српске од многих које ту сврставамо – разумео бих да смо се отргли од робовања болној прошлости. Шта је било, било је, идемо даље. Уосталом, ни непријатељства нису увек вечна. Но проблем је што много тога по нас лошег из прошлости и даље траје. Некада у новој, мало пријатнијој амбалажи, али не тако ретко и у оном старом, врло непријатном виду. А на крају крајева, облога и није битна, важна је суштина, а она се мало изменила нама у прилог. Они који су нам 1990-их били непријатељи, ако судимо по њиховим делима, то су и даље.
Косово нам и даље отимају, односно притискају нас да се с тим помиримо. Мирно посматрају злостављање оно мало преосталих Срба на Косову и Метохији, односно осим повлачења појединих позерских потеза, мало тога чине како би починиоци злочина над припадницима нашег народа били изведени пред лице правде (то важи не само за Косово већ и за Хрватску, БиХ). Још су живе идеје које се односе на централизацију Босне и Херцеговине, односно слабљење Републике Српске. Срби су изложени прогонима у Црној Гори док се тој држави с тоталитарним системом отварају нова ЕУ преговарачка поглавља и истиче да је од свих кандидата најдаље отишла трасом европских интеграција. Додуше било је и часних осуда Подгорице од стране појединих западних посланика, али то је за сада игла у пласту сена.

НОВЕ ЗАБЛУДЕ Када све то сагледамо, да ли имамо право да кажемо да су нам Немачка, Француска или САД – пријатељи? Морамо бити прагматични и у реду је да не роваримо по старим ранама, те не користимо нападне изразе (чак и ако су они суштински основани). Шут с рогатим не треба да се бије ако то може да избегне. Али не треба ни да жртвује своје интересе ради празних обећања. На крају крајева боље се опирати и „рогатом“ него жртвовати своје виталне интересе.
Зато не смемо оне који нам чине зло да називамо пријатељима. Израз „западни партнери“ има смисла да из прагматизма користимо, иако се добро сећамо шта су нам све лоше они урадили па и даље чине. Али да идемо даље од тога – не смемо! Ем што је то понижавајуће ем што је контрапродуктивно. Шаљемо поруку да смо врло заборавни и спремни да се одричемо својих виталних националних интереса. Тиме охрабрујемо оне који су их газили да наставе да их газе.
На то нико нема право! Емитовањем слабости не смемо да призивамо нове невоље. А често све то радимо ако не из лоше намере, онда услед наше пословичне лакомислености. Да тако и даље не би било или бар да би било у мањој мери (пошто не гајим илузије да ће се ствари тек тако преокренути), српска патриотска јавност – од медијске области до свакодневне комуникације – мора да инсистира на истини. Агресија је агресија, што не значи да треба да вређамо државе које су недавно биле у односу на нас агресорске. Довољно је да опишемо шта су чиниле и то на прави начин назовемо, те да констатујемо шта нам и даље раде неким другим средствима. Ништа више, али ни мање од тога.

ЗЛАТНА СРЕДИНА Не кажем да нам треба кампања каква је током 1947. покренута у СССР-у. Нисмо ми велика сила, нити је за демократски амбијент чијем креирању тежимо примерен приступ у духу Стаљинове епохе. Чак и када је генералисимус поступао геополитички исправно, ма колико да се над тиме надвијала отужна бољшевичка сенка. Али наглашавам ненормалност мешања основних појмова. Током политичке употребе многе речи се излижу и измене готово до непрепознатљивости, и од тога се не може побећи. Али и ту морају да постоје неке границе. Једно је када се непријатељство са обе стране „замрзне“, а друго је када се оно, макар и мекше, с једне стране активно испољава као што је случај када се ради о односу Запада према Србима у светлу косовског питања (и не само њега). Тада нема места за реч „пријатељи“.
О.К. је, понављам то, да донекле релативизујемо ствари кроз употребу термина „партнери“ за земље с којима имамо интерес да на овај или онај начин покушамо да будемо у подношљивим односима, али непобитна чињеница је да пријатељима и савезницима можемо да називамо само оне државе које су непоколебљиво биле и остале на линији одбране српских националних интереса. То је у првом реду Руска Федерација. Не заборављајмо такве ствари и боље ћемо проћи на неким предстојећим косовским или сличним преговорима. Иако речи лете, из њих произлазе дела. Зато пазимо шта говоримо и пишемо!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *