Неодољива привлачност исповедног штива

Како је норвешки аутор задобио не само пажњу књижевне публике у својој земљи већ и српских читалаца, којима не представља проблем ни то што новообјављени наставак његовог романа има 1.098 страна

Када смо пре тачно четири године (април 2016) у Печату писали о прва два тома Кнаусгоровог аутобиографског романа Моја борба, преиспитивали смо разлоге због којих је овај (пре)обиман роман одушевио норвешку и европску публику, али нисмо били сигурни да ће почетна заинтересованост наших читалаца потрајати и да ћемо сви заједно, уз залагање издавача, стићи некако до завршног, 6. тома. После четири године, то се, ево, догодило, и Кнаусгор је задобио своје српске читаоце, којима не представља проблем ни то што овај новообјављени наставак има 1.098 страна.
Кнаусгорова борба кроз шест томова овог романа, иако је у крајњем исходу била усмерена на постављање себе као новог, стабилног човека, који зна своје место у свету и свом малом животу, када се погледа њен лајтмотив, она је пре свега борба да се превазиђе страх од оца задобијен у раном детињству. Пишући свој огoљујуће исповедни роман писац схвата да тај страх није прошао ни у одраслом добу, па чак ни онда када је отац умро. Врхунац тог болесног односа можда је најдетаљније представљен у трећем тому, где се једним делом представљају године најранијег детињства када се тај терор и страх успостављају и година адолесценције када јунак/аутор стиче самосвет и постаје способан да ако не критички, а онда с дистанце, посматра фигуру оца, његову ригидност, патолошку строгоћу, агресивност, те развод родитеља. Међутим, нашем читаоцу разумевање тежине тог односа компликује културолошка разлика, која се у оваквим, документаристичкo-реалистичким нарацијама, испољава у пуном виду. Одсуство присности, топлине, блискости у породичним односима, у нашем разумвању може бити двојако – као сигнал лоших и померених односа о којима аутор жели да сведочи, а истовремено ми то можемо доживети и као типичну атмосферу просечне норвешке породице и северњака уопште, пословично хладних. Тај баланс никад се до краја не разрешава, иако писац успева да нас увери колика је разарајућа патолошка снага била у очевом односу према њему. Пратећи ауторску борбу кроз четврти и пети том, где нас приповедач делимично измешта из породичних оквира и посматра себе у спољном свету – посао учитеља на далеком северу, године студирања у Бергену и први брак – ми увиђамо страшне спазме наталожене из породице и детињства и страшну борбу јунака да се отвори ка свету, ка колегама, пријатељима, девојкама, да нађе своју улогу тако да не штрчи, да буде вољен, прихваћен и да њему буде добро. Упркос тим страшним напорима, раду на себи, ми, као српски читаоци, не можемо да не помислимо да би овако рањеном младом човеку сигурно било много лакше ако би се социјално формирао у околини и поднебљу које је отвореније, топлије, темпераментније. Онај нормални спољни свет у који Карл Уве треба да се укључи и нађе своје место само је за нијансу здравији од његовог породичног микросвета, јер је дистанцираност и индивидуализованост његова главна особина.
То посебно долази до изражаја у 6. тому, који је истовремено сведочанство о новом брачном животу и сведочанство о писању и објављивању шестотомног аутобиографског романа. Нова емоционална и психолошка криза која обузима писца када његов стриц покуша да опструира објављивање његових романа, оптужујући га и правно и морално за лажи о сопственом оцу, баби и деди, показује се као заокружење ове тужне и разарајуће породичне повести и делимично објашњење о коренима очевог патолошког односа према својој деци, а заправо према себи самом. Писање и објављивање романа које води самоостваривању, у овом тому се тематизује као вишеструки изазов – морални, емоционални, идентитетски. Борба Карла Увеа Кнаусгора преноси се овде на односе у његовој новој, секундарној породици, пре свега на однос са супругом Линдом. Пребацивање обавеза око деце с једног супружника на други, и борба за сопствено слободно време, које се указује као главни извор породичних свађа и неразумевања, поново се нашем читаоцу може учинити као чудна особина северњачких брачних парова и њиховог односа према деци. Како даљим развојем нарације овај проблем добија своју потпунију слику, показује се да је Кнаусгорова борба у одраслом добу усмерена на то да сачува и одржи у стабилном стању супругу с тешком клиничком депресијом а да истовремено зацели своје целоживотне ране. Управо писање Моје борбе постаје тај једини могући лек, који, као и сваки лек, има благотворно дејство, али за неког другог може бити погубан – што јавно огољавање породичних траума за остале учеснике свакако јесте.
Да ли се после свега може рећи да је Моја борба можда и неки књижевни ријалити? Савим извесно јесте. Да ли то умањује вредност оваквог дела и упућују на тривијалност? Не нужно, посебно ако се сетимо да су први ријалитији имали едукативни концепт, а у овом случају, када је аутор образован и с даром да емоционална и психолошка проживљавања наративно уобличи, могуће је добити причу из једног болног копања по животним ранама…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *