Мржња и демофобија

Критика и неслагање, сами по себи, јесу здраво тело: оно се мора заштитити и бранити тако да увек расте здраво и не дегенерише се у своје могуће патологије. Међу њима је управо мржња: то је неслагање доведено до његове хиперболичке фигуре, где љутња преовлађује над разумом, деструктивна у односу на критичку конфронтацију

Специјално за Печат из Милана Дијего Фузаро

A ко бисмо се желели изразити Спинозом, морали бисмо рећи да је мржња „тужна страст“. Она је у супротности са еуфоричним страстима радости и веселости, смелости и сврховитог ентузијазма. А ипак мржња захтева – увек по Спинози – пре свега да се неко разуме, пре него што се он априори исмева и демонизује.

[restrict]

Једно је сигурно и сви то виде. Политички коректно и етички корумпирано јединствено мишљење, које формира трајну идеолошку позадину доминације космополитске хегемонске класе, увек користи патологију за делегитимизацију здравог тела. За космополитски аеде (певач или песник, нешто као гуслар код старих Грка – прим. прев.), те гусларе једноумног говора и глобалне идеје, породица (здраво тело) јесте антифеминистички и регресивни патријархат (патологија). Уз то, домовина је, као таква, ратоборни национализам. Non sequitur (лат. „не следи“ – закључак не следи из премисе – прим. прев.) јасно следи: то би било као да кажете да су плућа запаљење плућа сама по себи. Произлази да би се требало, за борбу против упале плућа, борити против плућа. То су чуда из Новог менталног поретка!

На сличан начин можемо рећи да је мржња патолошка варијанта критике и неслагања. Критика и неслагање, сами по себи, јесу здраво тело: оно се мора заштитити и бранити тако да увек расте здраво и не дегенерише се у своје могуће патологије. Међу њима је управо мржња: то је неслагање доведено до његове хиперболичке фигуре, где љутња преовлађује над разумом, деструктивна у односу на критичку конфронтацију.

Fabula docet (поука приче – прим. прев.) је да се морамо борити против мржње и, у исто време, побољшати и заштитити критике и неслагања, које су уједно и со демократије, која би требало, у теорији, да буде једина моћ која штити критике и неслагања, као облике слободне конфронтације између различитих мишљења.

Деловање монополиста мишљења и њиховог супкултурног наметања дијаграма асиметричних односа моћи врло лако може да се идентификује у њиховој дефиницији мржње као свега онога што се противи монополу мржње овлашћене класе који им дају господари безграничног хаоса.

Али шта је заправо мржња којој се супротстављају апостоли друштва у дугиним бојама утемељеног на робној форми? Да ли је то мржња као свакодневно вербално и физичко насиље према другима? Само наизглед би могло бити тако. Јасно је да смо сви против такве врсте свакодневне мржње. Заиста таутолошки је то поновити. Али ово – подвлачим – јесте мржња коју аеди безграничног класизма употребљавају само као средство да се обруше на једну другу мржњу, за коју им је заиста стало да је искорене.

ЗЛОУПОТРЕБА ЕТИКЕТЕ „БОРБА ПРОТИВ МРЖЊЕ“ Мајстори једносмерног говора имају, истина, још један циљ: они користе племениту етикету „борбе против мржње“ како би ударили на сваки могући облик критике и неслагања у односу на постојеће друштво које они славе, на сталну диктатуру тржишта и космомеркантилизам ликвидно-финансијске класе.

То је уобичајени non sequitur: они користе патологију мржње да би утицали на здраво тело критике и неслагања. Уз парадокс да се на овај начин морају нападати као „мрзитељи“ и они који критикују, чак и оштро, контрадикције робног друштва. На тај начин борба против мржње се окреће наопако у борбу против слободе критике и неслагања. Та ће слобода бити све више – будите сигурни – клеветана и нападана у име „борбе против мржње“. Чаробним штапићем новинарског клера, жутих прслука чак и несврстани мислиоци постају „мрзитељи“ у меркантилистичком новоговору и као такви се морају прогонити.

Тако настаје парадоксални облик мржње према мрзитељима: мржња капитала према ономе што га може свргнути или чак само навести као главну контрадикцију, аутолегитимише се представљајући се уљудним, демократским и одмереним одговором истинским мрзитељима, односно несврстанима са новим светским поретком, на друштвено-економском нивоу, и са новим менталним поретком, на нивоу надградње.

А то се, штавише, дешава у времену – времену „ноћи света“ (Хедерлин) – у коме је мржња космополитске класе према национално народним класама и средњој и радничкој класи достигла ниво који никада раније није био достигнут.

Овде, ако постоји легитимна мржња – једина је, по мом мишљењу, легитимна она којом потчињена класа губитника глобализације мора да одговори на мржњу којом се владајуће класе једнострано и свакодневно обрушавају на њих. Као што је једини легитимни рат отпор, тако је и једина легитимна мржња отпора. Едоардо Сангуинети је то добро рекао још 2007. године: „Будући да нас мрзе, морамо им узвратити. Они су капиталисти, ми смо пролетери данашњице.“

ПОПУЛИЗАМ КАО ДЕМОФОБИЈА  Попут свог космополитског патрона културе и политике, неолиберална левица и дугине боје су данас демофобичне. Изгубиле су било какву „сентименталну везу“ (Грамши) и било какав материјални и нематеријални однос с народом, према којем осећају чисте идиосинкразије (преосетљивости на нормалне појаве – прим. прев.), на што и народ једнако реагује.

Као што сам тврдио у књизи „Глебализација – класна борба у доба популизма“ (Рицоли, 2019), погрдном категоријом популизма изражава се, управо, сопствена мржња према национално-народним масама и, истовремено, сопствени страх – који је доминантан – да те масе долазе на сцену политичког сукоба, у складу са Грамшијевим изласком из своје пасивности и повлачећи свој консензус пројекту глобалних класа. Данас, као политички програм популизма, Макијавелијеве речи поново одзвањају: Народ има поштенији циљ од циља, јер велики би да тлаче, а народ неће да буде тлачен“ („Владалац,“ 9).

Каква год да је перспектива претпостављена, јасно се појављује, како је нагласио италијански социолог и политиколог Лука Риколфи, апсолутна неспособност левице у дугиним бојама да разуме популистички феномен. Одбацивање и осуда једини су став који је она могла да искаже, откривајући безусловну неосетљивост на захтеве за заштиту и подршку који долазе одоздо.

А нова неолиберална левица одлучила је да свој програм веже за став космополитског либерализма заснован на априори делегитимизацији сваког захтева одоздо, односно национално народних класа до тачке да, без претеривања, велики део културног и политичког програма левичарске левице тржишта своди се на демонизацију сваког национално народног захтева који прети хегемонији глобалистичке финансијске аристократије.

Ако потчињене народне масе виде у дерегулисаној масовној имиграцији драму која угрожава њихов свакодневни опстанак, антиграмшијевска левица одговара да је то, напротив, незамислива прилика за мултикултурални раст и ксенофобизује свакога ко се не прилагоди овој глобалистичкој ортопедизацији.

Ако национално-народна маса покаже растуће неповерење према глобализацији, левица одговара да се то мора доживети као највећа прилика и да су они који то не схватају заражени неизлечивом националистичком сировошћу. Ако се потчињена народна маса плаши ЕУ и наговештава могућност повратка националног суверенитета, левица одбојно одговара да проевропски пројекат не може бити проблем, јер је једино решење.

Стигматизација популизма, толико драга новоговору неолиберала, прикрива у себи ширу стигматизацију народа као таквог. Она представља сталну позадину добу које је, с добрим разлогом, дефинисано као ера „дискредитације маса“. Демофобија либералних левичара је, у овом случају, иста као и она код либералних десничара.

Интелектуално свештенство подршке хегемонији моћи стигматизује као „популистичку“ сваку теоријску и политичку позицију која уместо заузимања за став доминантне елите, прихвата антитетички став одоздо, кохерентан са интересима за опоравак национално-народних маса које је поразио капиталистички глобализам.

Одбрана обичног човека, народа и нишчих није више на дневном реду левице, која у тој одбрани идентификује опасне елементе – а не у финансијској аристократији – који морају бити неутрализовани у име задржавања на снази космополитизованог асиметричног реда.       

Превод с италијанског Драган Мраовић

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *