Милорад Илић – Финансијска анемија – тешка али излечива болест српске привреде

(ПРВИ ДЕО)

Разговарала Дијана Ивановић

Ако је истина да је наша конкурентност у јефтиној радној снази, требало је за двадесет година да „усисамо“ целокупну европску индустрију. Зашто се то није десило? Шта све не ваља у тој рачуници и о чему се заправо ради?

Три месеца нестабилног рада привреде због ванредног стања не могу да се мере с грешкама које се праве већ 30 година, али ће бити одлично оправдање за све проблеме јер српска привреда болује од тешке но излечиве болести – финансијске анемије, и зато би минималну цену рада и у овим условима требало повећати за 50%, тврди економиста Милорад Илић. Од овакве тврдње пола Привредне коморе Србије ће добити несвестицу, највиђенији економски зналци који упорно тврде да је наша највећа конкурентност јефтина рада снага (што је срамотно, а није ни тачно) мораће да провере своја знања, Народна банка Србије ће доживети инфлаторни шок, а обрадоваће се само грађани Србије. Пре него што је ово устврдио Милорад Илић, економиста, аутор популарног Практикума за владу која жели добро својим грађанима уочио је (застрашујућу) чињеницу да количина новца у промету у развијеним земљама чини 70% њиховог бруто друштвеног производа, у земљама које су прошле економску транзицију 50%, док је у Србији тај однос једва досегао 20%, а пре десетак година редовно је био испод 15%!? Ако привредни систем Србије, који би требало да живи захваљујући циркулацији новца, упоредимо са људским организмом, који живи захваљујући крвотоку, приметићемо да је наша привреда, са новчаном масом од 20% БДП-а, налик човеку оболелом од тешке анемије који уместо пет литара крви има само литар и по до два. Он може само да посрће, да пада, и да безуспешно покушава да излечи све друге болести од којих болује, али за њега то и није важно, јер ће ионако умрети од анемије. Ипак, иако се Србија, као мало која европска земља у историји, готово истовремено суочила с распадом некадашње државе, губитком тржишта, променом друштвено-економског система, са санкцијама и ратовима, и с потпуно некритички преузетим неолибералним концептом и мантрама о саморегулишућој моћи тржишта и потреби за неутралисањем државног утицаја, ми, безразложно, живимо лоше. Наиме, наш саговорник сматра да је квалитет нашег живота последица техничких грешака у вођењу укупне економске политике, а не реалних економских ограничења. Живимо лоше јер су мисли наших политичара и економиста и даље оковане временом материјалне оскудице, а у економији одавно више није тема како нешто произвести већ коме нешто продати, тврди Милорад Илић.
Како оцењујете помоћ државе, односно економске мере за неутралисање последица ванредног стања?
Поред тога што је неселективна, издашнија је него што би требало да буде. Неке мере су добре, неке баш и не. Рецимо, мораторијум на отплату кредита привреде и грађана је одлична мера. Не кошта државу ништа, привреда и грађани могу да релаксирају своје буџете са безначајним одложеним трошком, новчана маса се не смањује, а при томе банке не губе ништа, чак и зарађују. Наиме, код биланса банака, и биланса стања и биланса успеха, доћи ће до квалитетног раста. Зато и чуди што ова мера није продужена с другог и на трећи квартал.
Највећу замерку имам око извора финансирања државе за сервисирање предложених мера. Није нормално да у ванредном стању, када не важе сви закони, нисмо искористили могућност задуживања државе код НБС, тј. занемарили члан 62 Закона о НБС који то забрањује. Посебно зато што ми имамо толики недостатак новца у промету да тај члан закона треба трајно укинути. Друге државе могу да се задужују код својих централних банака, иако немају проблем недостатка новца у промету, а Србија, коју недостатак новца мучи већ деценијама, то не може да уради. То је потпуно бесмислено и неоправдано. Могли смо да се, за две до три милијарде евра у динарима, задужимо код НБС на рок од 30 година са каматом од 1% годишње и грејс периодом од 10 година. Наравно неиндексирано, тј. без било каквог везивања за евро, стопу раста цена на мало или БЕЛИБОР (референтна каматна стопа која се утврђује на Панелу банка, на српском међубанкарском тржишту – прим. ред.). И са овим „штампањем“ новца ми бисмо били далеко испод потребног нивоа новчане масе јер нама, у овом тренутку, недостаје бар 14 милијарди евра (у динарима) да би привреда функционисала на исправан начин. Овако како је учињено, задуживањем на домаћим и страним финансијским тржиштима, непотребно смо оптеретили наше јавне финансије у смислу цене, рочности и квалитета дуга. Већина мојих колега економиста је опет запевала добру познату „оду глупости“ и тиме Влади сузила простор за креативно деловање. Чини ми се да је један професор, у објашњавању својих тврдњи како ФЕД, ЕЦБ и друге централне банке развијених земаља могу да „штампају“ новац и кредитирају своје државе, али да то НБС не може да ради, чак навео латинску пословицу „да оно што је дозвољено богу, није волу“. Ово је свакако тачно, ако себе сматрате волом. Кључ решења наших проблема је да престанемо себе да третирамо као марву. Ако желимо да нам буде боље, то је довољно за почетак.
Шта су све последице финансијске политике о којој говорите?
Једном речју – Србија умире. Не само економски него и сваки други сегмент друштва се разграђује са коначном депопулацијом државе. Нема могућности за економски развој, стопе раста БДП-а су ниске, стандард грађана је лош, а на економску инфериорност и зависност од иностранства беспотребно се навикавамо. Недостатак новца у промету доводи до раста каматних стопа, продужених рокова плаћања, немогућности континуиране реализације пословних активности што, у збиру, доводи до огромног учешћа финансијских трошкова у цени сваког производа или услуге.
Када немате довољно новца у промету, привреда нема довољно обртних средства и мора да узима кредите. Али не само да би нешто произвела него и да би кредитирала своја потраживања због дугих рокова плаћања, затим своје залихе готових производа и, на крају, спорна потраживања која прекорачују уговорене рокове плаћања. Дакле, да би компаније нешто произвеле и продале, сваки комад производа морају да оптерете високим каматама по неколико пута. Због тога наша привреда губи сваку битку јер њена конкуренција из иностранства ем нема недостатак финансијских средстава ем када јој затреба новац, добија га неколико пута јефтиније. Сви наши велики привредни субјекти пропали су пре свега због недостатка обртних средстава. Дајући им значајна средства, држава се безуспешно трудила да им помогне. Примера ради, ако нпр. железари треба 100 милиона евра обртног капитала, а држава јој да 50 милиона, држава је „бацила“ 50 милиона евра јер та железара, без 100 милиона, не може да буде профитабилна.
Својевремено сам читао истраживање по коме се у Немачкој све дужничко-поверилачке обавезе измирују у просеку за 18 дана, а у Србији за 120 или више. Не измирују Немци своје обавезе тако брзо зато што су поштени, него зато што имају новца, баш као што и Срби своје обавезе плаћају споро не зато што су непоштени, или имају такве склоности потпомогнуте лошим законима, него зато што немају довољно новца у промету. Економске обавезе се измирују новцем, а не савешћу или неким законом. Рокови плаћања у Србији су 7 пута дужи него у Немачкој и, гле чуда, Немци (у релативном смислу) имају 7 пута више новца у промету од Србије. Интересантна коинциденција.
Зашто се то дешава?
Нема другог објашњења него да је наша академска елита, првенствено моје колеге економисти, незаинтересована, интелектуално лења и натопљена сваковрсном површношћу.
Рецимо, наша гувернерка Табаковић је потпуно оправдано добила награду за најбољег банкара, или тако нешто, прошле године. По свим параметрима који се за ту сврху анализирају, она је вероватно најбољи гувернер кога смо имали након Другог светског рата. Међутим, са становишта онога што Србији треба, она није урадила главни посао сваког гувернера, тј. није обезбедила довољну количину новца у промету.
Друга ствар је у томе што у макроекономији, која је вероватно једини део економије који је наука, нема новца, тј. они који се њоме баве не могу да продају своје знање тако лако, да не кажем никако. О том питању ништа боље није ни у другим земљама. Добитника Нобела за економију из области макроекономије има само 8%, на сваких 10 година по један.
Трећа, а можда и најважнија ствар је у томе што су нама хиперинфлација и дуготрајне високе инфлације истопиле обртни капитал, па смо у транзицију ушли са базично ниским стартним позицијама.
Појасните нам однос новчане масе у промету и стопе инфлације, и зашто тврдите да се неће догодити инфлација ако се повећа новчана маса?
Због инфлаторних искустава сви наши грађани, нажалост и моје колеге економисти, сматрају да неминовно долази до инфлације када дође до повећања новца у промету. За такву, тзв. инфлацију тражње у Србији не постоје ни теоријски услови. Зашто? Зато што се у Србији привредни капацитети не користе, вероватно, ни са 50% могућности а имамо и, преко сваке мере, либерализован увоз. То значи да, на кратак рок, имамо могућност готово безграничног раста роба и услуга на тржишту. С друге стране, имамо и већ поменути недостатак новчане масе. Замислите да пуните чашу водом… Инфлација ће се догодити ако препуните чашу водом, а наша је, тренутно, далеко испод половине. Да не кажем да ћете током сипања воде, због раста привредних активности, имати право и да узмете већу чашу. Све у животу је питање мере и сразмере.
Претходно речено је логика, а емпирија каже да европске земље које, у релативном смислу, имају неколико пута више новца у промету у односу на Србију, имају неколико пута мању стопу инфлације. Они који ће казати, да, то је у Европи, али ми живимо у Србији, имају и српски пример. Од када је Јоргованка Табаковић гувернерка НБС новчана маса је релативно повећана 50%, а инфлација је никад мања у српској историји.
Међутим, до инфлације ће ипак доћи, али до оног вида инфлације који је Србији неопходан, а то је тзв. структурална инфлација, узрокована растом цена радне снаге. Она неће бити алармантна. Годишњи раст цена ће можда бити двоструко виши него сада – значи до говоримо о инфлацији од око 5%.
Да ли живимо у нереалном страху од инфлације изазваном хиперинфлацијом деведесетих година прошлог века?
Апсолутно. Хиперинфлација деведесетих била је државни пројекат, наравно погрешан, заснован пре свега на незнању тадашње академске и државне елите која је веровала да ће тиме смањити утицај санкција које су нам незванично уведене и пре почетка рата у Словенији.
Када су новинари питали Деда Аврама како је знао да ће успети у свом послу, он је рекао да је то било логично. Новчана маса је тада износила само 90 милиона долара, што је вероватно било испод 1% БДП-а. Ево једног парадокса везаног за наше уобичајено мишљење о хиперинфлацији. Сви повезују хиперинфлацију са штампањем новца, и његовом великом количином, али је чињеница да је њега само номинално било много због сулуде амбиције државе да на улици купује девизе. Парадокс је баш у томе што ми нисмо, у том периоду, реално имали довољно новца у односу на величину нашег БДП-а. Немачке марке су се појавиле у свакодневном промету само из једног разлога – зато што је динара који су направили хиперинфлацију било мало. Да ли неко мисли да су грађани Србије баш волели хиперинфлаторне динаре те их штедели, а из мржње према Немачкој су бездушно трошили марке на дневној бази?
Зашто је Народна банка ограничила лимите до којих грађани смеју да се задужују, и колико су индексирани кредити вештачки подигли задуженост грађана?
Као и увек, мањак знања и заинтересованости. НБС је морала да зна да је новчана маса у Србији далеко испод потребног нивоа и да сходно томе усмери своје активности и регулативу. Она је, без свести о недовољној количини новца у промету, доносила мере које нису дозвољавале отклањање овог проблема. Једна од таквих је и лимитирање задужености грађана са одређеним процентом регистроване месечне зараде, тј. плате. Не треба НБС да води рачуна о сваком појединцу, није му она ни мама ни тата. Неко ко узима кредит је пунолетан и треба да сноси одговорност за своје понашање. Ако неко жели да се коцка и да заложи кућу, нека то и уради. Ако му пословна банка не да кредит, онда ће он под далеко неповољнијим условима тражити новац код зеленаша или фирми које се баве давањем зајмова у различитим формама. Дакле, лимитирањем задужености НБС није заштитила грађане, а истовремено је смањила могућност банкама да дају кредите, тј. спречила је раст новчане масе.
Исто тако НБС није смела да дозволи индексацију кредита, тј. валутну клаузулу јер кредити које одобравају банке нису зајмови. То је јасно дефинисано и у нашем Закону о облигационим односима. Поред тога што је незаконита, индексација кредита је оштетила грађане и привреду, а банкама лимитирала раст кредитних пласмана, тј. повећање новца у промету. Дозвољавањем индексације кредита НБС је на штету дугорочних интереса државе, привреде, грађана и банка омогућила незакониту краткорочну зараду пословних банака. Штетне последице незаконите индексације посебно се виде код дугорочних кредита грађанима. Због раста курса у прошлости, тј. вештачки подигнутих месечних рата, грађани у садашњости имају веома малу потрошњу што им, поред осталих грешака у нашој економској политици, додатно онемогућава раст зарада а тиме и раст кредитне задужености, тј. новчане масе (новца у промету).
Тврдите да минимална цена рада реално треба одмах да се повећа за 50%, а да за четири године мора да досегне 70 хиљада динара, колика је сада просечна потрошачка корпа. Да ли то значи да треба наштампати динаре?
Не значи. Динаре штампа Народна банка, примарном емисијом новца, а главни креатори повећања новца у промету су пословне банке које одобравају кредите (секундарна емисија новца). Иако, због великог недостатка новца у промету, вероватно мора доћи и до примарне емисије, она није неопходна у овом случају. До повећања новца у промету ће доћи зато што ће неки привредни субјекти, посебно из сектора услуга, морати да узимају кредите да би, у почетку, обезбедили средства за исплату повећаног фонда плата. Банке иначе имају мали обим пласираних кредита привреди, који споро расте, те ће им ово бити баш добар посао.
Наравно, НБС треба да регулише услове одобравања ових кредита са становишта одсуства индексације, дужине рокова и висине камате. Својевремено су постојали кредити за трајна обртна средства, с роковима и каматним стопама које сада немају ни дугорочни инвестициони кредити дати привреди.

МАЛОКРВНОСТ СРБИЈЕ

Како сте и којим поводом увидели ову аномалију у количини новца у промету?

Макроекономијом се бавим више од 20 година, и интуитивно сам осећао, без обзира на сталне инфлације, да Србија нема довољно новца у промету. Егзактну потврду о стравичном недостатку новца у промету добио сам 2008. године, припремајући грађу за књигу Практикум за владу која жели добро својим грађанима, радећи упоредне анализе монетарних показатеља у осталим европским земљама. Анализе су јасно показале да је Србија имала неколико пута мање новца у промету у односу на било коју европску земљу. У односу на најразвијеније можда и 10 пута мање.

Како би се то одразило на привреду и живот у Србији?
Због повећања зарада и новца у промету, дошло би до раста привредних активности и скраћивања рокова плаћања, а то би даље довело до пада фиксних и финансијских трошкова у јединици производа и услуга, тј. пораста конкурентности привредних субјекта. Повећали би се буџетски приходи и приходи јавних фондова, као и могућности за веће јавне инвестиције, те улагање у школство и здравство, односно раст пензија. Такође, цене производа и услуга које испоручују јавна предузећа могле би да се повећају, тј. да постану економски рентабилне. Дошло би и до раста домаћих приватних инвестиција, над којима стално ламентирају они што мисле да нешто знају о економији.
Ствари би се покренуле у добром смеру, на свим економским пољима, а вероватно бисмо имали и стопу раста БДП-а од 10%. Када би се и у осталим областима економске политике отклониле техничке грешке, у наредној деценији бисмо вероватно имали стабилну стопу раста БДП од 10%.
Ко ће се томе успротивити и зашто?
Првенствено полуписмени економисти који не разумеју разлику између макро и микро економије (нажалост, ту спада већина економиста), затим они који се лажно представљају као економисти а у ствари су математичари и статистичари који не схватају да су они само дигитрон у рукама економиста, такође и новинари који су спремни да причају о економији иако о њој мање знају од полуписмених економиста и, на крају, послодавци који и на реч о повећању минималне цене рада добијају озбиљне здравствене тегобе.
Послодавце, донекле, морамо и да разумемо. Њихови легитимни интереси за вишом зарадом оптерећени су дугогодишњим објективним околностима, изазваним грешкама у економској политици, које су их приморале да своју пословну политику воде првенствено кроз трошковну страну, тј. дефанзивно.
Нажалост, политичари који би требало да „воде“ земљу, како у свету тако и код нас, имају скромна знања о економији којима не могу да се одупру наведеном хору незаинтересованих незналица.
Економски стручњаци нас уверавају да је наша конкурентност у јефтиној радној снази. Шта све не ваља у тој рачуници? Зашто то раде и да ли је у питању незнање или нешто друго?
Не верујем да се ради о било чему другом осим о колосалном незнању и незаинтересованости економских стручњака, односно о лицима који мисле да су стручњаци.
Прво, радна снага код нас јесте номинално јефтина, али са становишта учешћа њеног трошка у цени производа она то није. Није, зато што су обими производње код нас мали. Експерти воле да кажу да наши радници имају малу продуктивност. Као да та продуктивност уопште зависи од радника. Никако да се запитају зашто ми мало производимо, или не пружамо довољно услуга.
Друго, трошак радне снаге у цени производа учествује врло мало. С растом обима производње учешће тог трошка пада, тј. када се ради о мултинационалним компанијама, учешће трошка радне снаге у цени производа гравитира ка нули.
Треће, трошак радне снаге је доминантан у сектору услуга, али овај сектор готово да није изложен страној конкуренцији, па је прича о јефтиној радној снази, у смислу конкурентности, беспредметна.

Крај у наредном броју

Један коментар

  1. Sasa Trbovic

    Ovaj gospodin je alfa i omega za sve ministre finansija u zadnjih 30 godina,neverovatno je da ovakav kapacitet znanja i inventivnosi nije prepoznat i doveden na mesto odakle moze da dobije pun kapacitet u realizaciji za oporavak nase ekonomije.

    21

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *