МАНИФЕСТ ПЕСНИЧКЕ НЕПОСЛУШНОСТИ

Песник је казао истину баш када је џелатска „елита“ глобализма решила да, поводом једне пандемије, прогласи дах, основу живота, за опасност над опасностима: Дишеш – шириш заразу, Удишеш – заражен си!

А шта ћемо кад је „почетак пролећа сунчан и заразан“? Кад је „смак света спреман, можда и заказан“? Шта ћемо што једино „златна милијарда“ хоће да има здрава плућа?
Да ли антиутопијска поезија може десекуларизовати свест насталу тријумфом технике? Да ли је сонетна критика нихилистичког антропоцентризма, који је читаву планету претворио у карантин, могућа као ресакрализација?
Сва ова, и друга, насушна питања поставља збирка песама „Заштитна маска“ Драгана Хамовића, настала током корона карантина горких „наших дана“, у часу кад је „Свет, инфективна клиника, / Пун слабића и циника“ („Ламент“) и кад чекамо, већ најављени, други талас ковида 19 који ће доћи међу људе што дрежде под празним небом, „уз преграде кристалне, са украсним маскама, / Чисти, недодирљиви за телеса наспрамна“ (Post festum).
Песник је запевао истину баш када је џелатска „елита“ глобализма решила да, поводом једне пандемије, прогласи дах, основу живота, за опасност над опасностима, и да тај исти дах, медијском манипулацијом, претвори у извор коби и смрти. Дишеш – шириш заразу. Удишеш – заражен си. (Код Хамовића, у песми „Кап“: „Погодак мрве капљичне / Живот до сржи заплиће. (…) Учинак: плућа спржена, / Тело на путу мржњења… / Због капи можеш скапати.“)
Кад поверујемо да је скоро сваки дах извор пандемијске смрти, долази до „социјалног дистанцирања“ на граници поживотињења. Свашта нам пада на памет: и Агамбенова реч да је „логор простор који се отвара када ванредно стање постане редовно“ („У неверици, али знали сте: //Нисмо више своји, нисмо стварни, / Логораши нови, коронарни, / У власти Вируса, глобалисте“ („Пета колона“)); и да, библијски, зло једно пролази, а друго стиже за њим, док људи умиру у страху очекујући будуће догађаје. Јер вирус је, по Хамовићу, материјализована верзија Лукавога: „И рађа стравце, стравчиће, / Памет цепка на парчиће“ („Кушач“).
Као што постоји грађанска непослушност, која се не мири са стављањем тачке на живи живот у ванредном стању, тако постоји и песничка непослушност, која не пристаје на манипулацију језиком. Јер господари дискурса би хтели да сви умремо од стрепње, изоловани једни од других. По Хамовићу, непристалом на обману маскирану у хигијену: „Човек згрчен, закључан. Издише у осами./ Накљукан, незаражен – још себе да одстрани“ („Контакти“).
Подсећајући се, у предговору збирке, на речи свог стрица Младена да је најтеже борити се са полуистином, Хамовић указује на чињеницу да се између полуистине и истине увек убаци кривотворина „као вирус убачен зарад циљаног учинка“. Тако настаје свет који је, не тако давно, опевао Новица Тадић, свет „скакутана и кезилића“, који Хамовић именује као кловновско вашариште „лажљиваца, опсенара, ђавољих шегрта и ништака у виду заната“, чији лидери изводе специјалну операцију: боре се против човештва у име „здравља“ појединца и планете. По песнику „Заштитне маске“, у питању је „послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута тиме што се потпуно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге“.
Зато је ова књига стег поетске непослушности аветима и њиховој привидној моћи. И велико ДА битију, као у најчеднијој песми збирке, „Вишња у дворишту иза Благовести“, где се зуј пчела радилица претвара у химну Смислу који је Бог: „Чујем у вишњи – Осана во вишњих.“Хамовић нас је позвао, одлучно, у „Контрауспаванци“, упевавајући нова значења у Раичковићев мајсторски метар: „Узјогуните се, тестом позитивни, / Поспешите елан делатни и дивни! / Опседнуто тело, побуни се, живни / И разбијај мучки напад, инфективни!“
Послушајмо песника.