ЛЕВИЈАТАНОВ СТИСАК У НЕМАЧКОЈ

ТРАНСАТЛАНТСКА ДИНАМИКА

Судећи по најавама, број америчких војника у Немачкој могао би, први пут након 1945, спасти на мање од 40.000, што се сматра алармантним показатељем америчке спољне политике према најважнијем партнеру на тлу Европе. Поред тога, недавна смена амбасадора САД у Немачкој Ричарда Гренела, као и најављене санкције због „Северног тока 2“ указују да САД напуштају тековине безбедносно-економске парадигме брижљиво стваране од 1945. године, али спољнополитички правац остаје исти – „држати Русе напољу, Американце унутра, а Немце доле“

Први мандат Доналда Трампа, 45. председника Сједињених Америчких Држава, остаће упамћен као један од „мирољубивијих“ четворогодишњих периода у америчкој историји, будући да је Трамп у настојању да САД „поново учини великим“ успео да избегне покретање нових ратова и да не интензивира војне напоре САД на Блиском истоку. Паралелно с таквим вођењем спољне политике, Трампова администрација је константно инсистирала на редефинисању статуса НАТО-а, захтевајући да се терет издржавања овог војног савеза расподели на све чланице сразмерно. „Председници су неуспешно покушавали годинама да натерају Немачку и остале богате чланице НАТО-а да плаћају више зарад сопствене заштите од Русије. Они плаћају само делић својих трошкова. САД плаћају десетине милијарди долара како би подржале Европу“, твитовао је својевремено Трамп. Од тада је у неколико наврата децидно изјављивао како све НАТО чланице морају да почну да издвајају два посто годишњег бруто домаћег производа у заједничку северноатлантску касу и да би временом морале да почну да доприносе и са четири процента својих годишњих БДП-а, посебно апострофирајући управо Немачку, као кључну земљу од које зависи будућност НАТО-а на тлу Европе. На тај начин Трамп је исказао да САД нису више вољне да издржавају НАТО, с обзиром на то да издвајања америчких пореских обвезника достижу и до 69 одсто буџета ове алијансе.

[restrict]

КУЛМИНАЦИЈА У БРИСЕЛУ Притисак Доналда Трампа кулминирао је на НАТО самиту, одржаном 2018. године у Бриселу, када је Трамп пред телевизијским камерама оптужио Немачку и њену канцеларку да су у потпуности под контролом Русије, наводећи као доказ енергетски пројекат Немачке и Руске Федерације „Северни ток 2“, и истакао да је апсолутно нефер према Сједињеним Америчким Државама да Немачка не жели да издваја тражених два одсто БДП-а, а истовремено улаже новац у енергетски споразум с Русијом.
Овакав став водеће силе НАТО-а изазвао је велика негодовања међу европским лидерима, пре свега Ангеле Меркел, која је тада затражила хитан састанак без присуства медија, на којем је, према незваничним изворима, вођена жестока дебата између Доналда Трампа с једне стране, и лидера Немачке, Норвешке, Литваније и Холандије с друге стране. Након ове епизоде, све до средине прошлог месеца, изгледало је да Алијансом поново влада Pax Americana, а онда је одјекнула нова бомба из дипломатског арсенала Доналда Трампа, када је најавио смањење броја америчких војника у Немачкој за 27,5 одсто, односно за око 9.500 војника. Поново је као основни разлог наведен недостатак заинтересованости немачких партнера да се уозбиље, пре свега, у вези с финансијским учешћем у изградњи безбедносне архитектуре Европе. Додатна дипломатска „пацка“ Немачкој била је и најава високих безбедносних званичника Пентагона да се наведени контингент америчких војника неће повући из Европе, већ ће бити дислоциран у Пољску, земљу с којом Немачка има врло компликоване и вишеслојне историјске односе.
Најжешћи противници ове Трампове одлуке јесу представници Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Ангеле Меркел, који су тврдили да тај потез још једном доказује да „Трампова администрација не поштује елементарне основе лидерства: учешће свих савезника у доношењу одлука“, слутећи да се иза повлачења војника крије много озбиљнији наговештај тектонских поремећаја у односима САД и Немачке.

СЕВЕРНИ ТОК 2 Постаје очигледно да смањењем броја војника у Немачкој, али и њиховим размештањем у суседну Пољску, Трампова администрација припрема оквир за нову конфигурацију европске безбедности, напуштајући концепт снажног војног присуства на територији СР Немачке, детерминисан још Маршаловим планом након Другог светског рата. Перманентно критикујући однос Немачке према НАТО-у и њене пословне планове с Русијом, Америка окреће свој фокус ка немачком источном суседу, Пољској, која би, по анализи светски познате консултантске куће „Макинси енд компани“, до 2025. године могла да постане једна од водећих европских сила. Користећи настале напетости и пукотине у односима САД и Немачке, али и пукотине у оквиру троугла Немачка – Француска – Велика Британија, нова генерација пољских политичара с Анджејом Дудом на челу, успела је да позиционира Пољску као највернијег и најстабилнијег америчког савезника у Европи. Нарочито имајући у виду улогу и геополитичку позицију Пољске, када је реч о горепоменутом енергетском пројекту „Северни ток 2“, као још једном клипу у точковима вишедеценијске евроатлантске двоколице.
Некако у исто време, с најавом о повлачењу америчких трупа из Немачке, из Конгреса САД стигла је објава о проширењу пакета санкција, уведеног 2019. у оквиру закона о војном буџету САД за 2020. годину, познатијем као „Закон о европској енергетској безбедности“. Основна верзија закона, донета на иницијативу републиканског конгресмена Теда Круза, погађала је пре свега компаније које су директно учествовале у финансирању и изградњи гасног цевовода, укључујући и осигуравајућа друштва која су покривала ризике реализације једног овако сложеног пројекта. Правном акробатиком и са усвајањем новог закона, санкције се проширују и на сва физичка лица која учествују у овом пројекту, укључујући и лица која раде у административним органима задуженим за издавање релевантних дозвола, тако што се америчке власти овлашћују да замрзавају рачуне и имовину тих лица на територији САД, али и да се таквим лицима одбија издавање улазних виза. Из Немачке су стигле оштре реакције, пре свега од Ангеле Меркел, која је изјавила да овакав поступак Конгреса САД „није у складу са правном регулативом Берлина“, те да је „Северни ток 2“ „пре свега економски пројекат“, док је бивши немачки канцелар и председник надзорног одбора компаније „Северни ток 2“ изјавио да САД овим законом „угрожавају транснационално партнерство“ и да је „неопходна парламентарна дискусија с Конгресом САД како би се ишчупали „посебно отровни зуби“ новог санкционог пакета“, упозоравајући прекоатлантске партнере, да ако желе да задрже постојеће безбедносне интересе у Европи, санкције морају бити укинуте. Имајући у виду и скандал који је у јавности остао упамћен по називу „Дизелгејт“, када је америчка Агенција за заштиту животне средине 2015. године практично суспендовала увоз „Фолксвагенових“ возила у САД, због наводног лажираног приказивања процента емисије штетних гасова, али и скоро редовно кажњавање Дојче банке (у протеклих десетак година судови САД су јој изрекли казне укупног износа од десетак милијарди долара), постаје очигледно да су САД отвориле економски фронт против најзначајнијих привредних чинилаца Немачке. У овом контексту важно је присетити се и да је Дојче банка највећи Трампов кредитор и да је породица Трамп банку тужила како би је спречила да америчком правосуђу достави податке о њиховим финансијама у оквиру истраге о наводном руском мешању у америчке изборе.
Да је Немачка постала свесна несносног положаја и притисака с којима се суочава, показало је и повлачење амбасадора Ричарда Гренела, на половини његовог мандата, након сугестија управо немачких власти. Гренел је за дипломатског представника именован 2018. године и за време свог краткотрајног обављања дужности истакао се као горљиви заговорник спољнополитичког курса Доналда Трампа, пре свега у вези с финансирањем НАТО-а и пројектом „Северни ток 2“. Свој директан и недипломатски приступ Гренел, бивши новинар ТВ мреже „Фокс“ и дугогодишњи сарадник Џона Болтона, бившег амбасадора САД у Уједињеним нацијама, демонстрирао је већ првог дана своје службе када је на твитеру критиковао попустљив приступ Немачке према Ирану и нуклеарном споразуму који је Трамп суспендовао. Такође, спроводећи политику ограничавања економске суверености Немачке, у неколико наврата је критиковао и отвореност Берлина према компанији „Хуавеј“ и њеном програму увођења 5Г мреже.
Колико су немачки политичари били незадовољни Гренеловим ангажманом говори изјава бившег шефа социјалдемократа Мартина Шулца, који је истакао да се „Гренел не понаша као дипломата већ десничарски екстремиста у улози колонијалног управника“. Посебно је интересантна улога Ричарда Гренела у преговорима Београда и представника косовских Албанаца, што није у значајној мери експлоатисано у медијима. Гренел је за врло кратко време успео да активира пасивну позицију САД и отме кормило из руку Берлина, критикујући одуговлачење у погледу постизања „обавезујућег правног споразума“. Гренелов мандат је стога морао бити окончан пре времена, али он није смењен него именован за вршиоца дужности шефа свих обавештајних служби САД, позицију с које има много већи маневарски простор у настојању да заједно с Трампом „учини Америку поново великом“.

ГЕОПОЛИТИКА ЛЕВИЈАТАНА Демонстрирајући своју ароганцију и дипломатску бескрупулозност, администрација Доналда Трампа урушава темеље европске безбедности настале као плод огромног америчког безбедносно-економског утицаја у Европи након Другог светског рата и Хладног рата. Персонификујући митско чудовиште описано у Старом завету као Левијатан, америчка таласократија доказује да „дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста. У врату му стоји сила, и пред њим иде страх“ (Књига о Јову 41,1–25), не штедећи ни најближе савезнике попут Немачке. У циљу остварења прокламованог програмског начела првог секретара НАТО-а лорда Хејстингса, који је сврху постојања Северноатлантског савеза објаснио максимом: „Русе треба држати напољу, Американце унутра, а Немце доле“, Трампова администрација је тако ударила у саме темеље партнерског односа какав су имали с Немачком. Стога, постаје очигледно да у геополитици САД нема промена и да комбинујући војноекономски притисак САД настоје да и даље држе сидро свог прекоокеанског танкера на простору западно од Лабе, онемогућавајући Немачкој да се отргне из стиска Левијатана и уђе у дубље интегративне процесе са остатком евроазијског континента. По коју цену, историја ће показати.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *