Кубанске осе против западних стршљенова

ПОЛИТИКА У РУКАВИЦАМА НА НЕТФЛИКСОВОЈ ПЛАТФОРМИ

Шпијун саздан од интегритета и најузвишенијих принципа, непоткупљив и неустрашив, спреман на највеће жртве, а „црвен“, у служби не њеног правичног и напредног величанства већ огавног комунистичког кубанског диктатора Фидела Кастра! То је јунак новог филма француског синеасте Оливијеа Асајаса „Осиња мрежа“, који је последњих недеља најтраженији у новој стриминг понуди „Нетфликса“

Кажу, један од тренутно најтраженијих филмова из „Нетфликсовог“ каталога је ново остварење искусног француског „арт режисера“, миљеника фестивала широм света и доброг дела критике Оливијеа Асајаса, „Осиња мрежа“. Иако је урађен у копродукцији неколико земаља, овај филм је створен под окриљем стриминг компаније „Нетфликс“, чија је филмско-телевизијска продукција и по квантитету и квалитету преузела примат у све бројнијој конкуренцији укључујући и преотимање водеће позиције у овој области индустрије забаве од ХБО-а. „Нетфликс“ се пре пет година изборио за до тог тренутка незамисливу позицију да један такав произвођач играног програма учествује на неком великом филмском фестивалу и то још у конкуренцији за награде. Асајасов нови филм је дакле имао већ утабану стазу о том питању, па је његова премијера и то у главном такмичарском програму, у трци за главне награде, на прошлогодишњем венецијанском фестивалу била не само очекивани већ и најадекватнији старт комерцијалног живота на тржишту. Филм је, као и многи други, због појаве пандемије доживео сасвим другачију судбину од планиране, те је заправо тек недавно започео своју борбу за светски аудиторијум и то у оквиру филмског програма у каталогу „Нетфликса“. И последњих је недеља наводно један од „најскиданијих“ из нове понуде овог сервиса. Међутим, далеко да је и један од најомиљенијих. Реакције публике су после бројних похвала у Венецији биле свакако неочекивано негативне или, у најбољем случају, млаке. Једноставно, изгледа да се Асајасова „Осиња мрежа“ није допала публици. Односно, наишла је на опречне коментаре, чак је и провоцирала политичке расправе.

Недовољно антикастровски

Има више разлога који би бар донекле могли то да објасне. Можда је „Осиња мрежа“ и даље превише „црвена“ тема с обзиром на то да је Оливије покушао да се бави политиком у рукавицама и да буде објективан у експлоатацији кубанске историјске теме која је и даље трн у оку Запада, додуше најпре Сједињених Држава и, посебно, кубанских избеглица које су се настаниле у Мајамију, створивши временом према кубанском режиму и изразито негативан став и организова отпор. Асајасов филм управо говори о једном таквом случају отпора из кубанске дијаспоре. Очигледно није био довољно антикастровски па је највише због тога био осуђиван и нападан. Противници кубанског револуционарног режима су деценијама били организатори свакаквих, укључујући и најнасилнијих покушаја свргавања Кастровог режима. „Осиња мрежа“ заправо се бави контратерористичком акцијом управо тог режима, а кроз причу о чувеној афери „кубанске петорке“, како је у медијима, а потом и у историји, заувек брендиран покушај Кастра и његове обавештајне службе да се у поменуту ратоборну дијаспору убаце шпијуни не би ли покушали да осујете њихове смртоносне акције које су изводили широм Кубе. Био је то искрени патриотски чин ангажованих шпијуна на који су они пристали без материјалистичких претензија. Мада, треба то напоменути, Асајас је у својој верзији ове током 1990-их година и те како у медијима присутне афере, показао да баш и нису сви чланови петорке били без материјалистичких порива. Како год, они су годинама радили иза леђа непријатељске избегличке кубанске елите која је окупљала олош са свих страна покушавајући да терористичким акцијама нанесе штету Кастровом режиму изводећи чак и бесмислене акције као што је упад наоружаних терориста у кубанске хотеле са страним гостима не би ли нанели трајну штету кубанском туризму. Такву је акцију, као једну од ретких правих акционих сцена у филму, Асајас посебно обрадио у „Осињој мрежи“ што се, наравно, никако није допало борцима за „демократију“ и „напредни“ капитализам који Кастрова страховлада није дозвољавала остављајући радије у потпуној беди свој народ. Штета је што се Асајас задржао на површним и паушалним описима политичког контекста у годинама после распада Совјетског Савеза и, како Запад воли поносно и тријумфално да истиче, слома комунизма. Куба се тад нашла у најтежој позицији у својој историји. Стиснута америчким и, уопште, западним санкцијама и изгубљена због трајног изостанка помоћи јединог савезника, урушеног СССР-а. Био је то идеални моменат за Кастрове противнике који су се као стршљени устремили на Кубу. Асајас се определио да му фокус приче буду појединачне судбине његових јунака, поменуте шпијунске петорке која је требало да узврати стршљенима својом тајном осињом офанзивом. Контекст ове у основи кубанско-џејсмбондовске драматургије је само површно поменут, успутно. Покушај да се у оваквој причи не заузима никакав став једноставно није могућ па је, иако је немогући неутрални став ипак изабран, филм остао и недоречен и отворен за нападе. Апсурдно је да је његова усиљена непристрасност од обе стране у овој причи описане као супарничке осуђена као пристрасност!

Кубанска врата широм отворена

Асајас тврди да му је буџет био ограничен па су многе ствари урађене на продукцијски јефтинији и старомоднији начин. Зато је „Осиња мрежа“ можда инфериорнија у акционом сегменту од просечних високобуџетних холивудских акционих спектакала. Што заправо и није минус. Веома је занимљиво да су Асајасу и великој екипи филма кубанска врата била широм отворена. Снимано је на местима на којима нико пре (чак ни кубанске камере ту никада нису залазиле) није имао приступа. На снимању „Осиње мреже“ учествовали су и припадници кубанске армије све са својом логистиком и наоружањем, чак и одавно застарелим авионима које су уступили за неопходне сцене овог филма. И, најважније, Асајас је успео да ангажује неколико веома славних глумачких латино звезда, почев од Пенелопе Круз, преко мексичког суперстара Гаела Гарсије Бернала, до Асајасовог старог сарадника, данас вероватно највеће латино звезде у успону Едгара Рамиреза, с којим је пре десет година снимио мини-серију „Карлос“, где је Едгар супериорно одиграо чувеног терористу из наслова. Није чудно да је Асајас зато баш Рамирезовог јунака у „Осињој мрежи“ изабрао за срце приче филма и зарад куцања тог срца је потиснуо све потенцијално издашније политичке опсервације и провокације које ова прича иначе намеће. Рамирез је добио прилику да искористи свој раскошни таленат и способност да елегантно буде успешно разноврстан, и да после интензивног Карлоса у новој сарадњи са Асајасом буде тихи кубански херој који зарад своје земље жртвује све што човек може да жртвује, укључујући и породицу и дванаест година живота колико је провео у затвору због шпијунирања за Кастра. Ако се трага за нечим што заслужује похвале у овом филму, то је без икакве сумње Рамирезова креација. Мада је и храброст да се у времену данашњем, када се и само изговарање имена Кубе и било чега „црвеног“ прима са посебним гађењем и најснажнијим осудама, огромном светском аудиторијуму који је прикључен на „Нетфликс“ понуди прича у којој је доминантан овакав лик. Шпијун саздан од интегритета и најузвишенијих принципа, непоткупљив и неустрашив, спреман на највеће жртве, а „црвен“, у служби не њеног дивног правичног и напредног величанства већ, ето, огавног комунистичког диктатора!? То је јунак овог филма. Како је тако нешто уопште могуће у времену завршнице испирања мозгова готово целокупне популације нашег света по налозима западне коминтерне? И још се дрски Асајас усудио да у филм убаци исечак из Кастровог интервјуа у коме је он реалистично објаснио тешку ситуацију у којој се нашла његова земља за време 1990-их година током којих су деловале његове шпијунске осице против зверских класично терористичких напада кубанске дијаспоре. Дакле, много разлога за „капиталистичке минусе“ и замерке естаблишмента задуженог да се овакве појаве не дешавају, чак ни ексцесно. Асајаса је, међутим, још више напала кубанска дијаспора, коју је у филму описао као мафијашку дружину склону сваковрсном насиљу и најгнуснијим злочинима зарад наводне политичке борбе „за боље сутра Кубе“, а које је најпре требало и треба да буде боље сутра за њихову посткастровску и посткомунистичку инсталацију на којој упорно, потпомогнути од стране Америке на све начине, раде деценијама. Овај филм је бацио светло на њих и њихову „борбу“ које никако нису желели. Отуд осуде и критиковање Асајасовог дела које није успело да остане неутрално иако су се аутори највише трудили, чинећи чак и уступке у реалистичности и логичности приче, да она до краја управо остане неутрално.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *