КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ – Андрић је говорио да се одувек осећао Србином и да се, по цену живота, своје нације никада неће одрећи (2. део)

Објављујемо други (завршни) наставак разговора с познатим српским публицистом и писцем, чије је перо обележило минуло сложено доба новије српске историје, док је он сам проглашаван „неподобним“, а његови текстови и књиге неретко бивали скрајнути или забрањивани

Има људи који у себи носе читав један век. Такав је био наш велики филозоф Жарко Видовић, који је, пре Другог светског рата, познавао и Светог мученика Вукашина Јасеновачког, али и усташког крволока Љубу Милоша, и који је, с подједнаком пажњом, слушао и марксисте с Корчуле и Светог Јустина Ћелијског, чијим речима је поклањао срце. Од тих изузетних личности које памте и приповедају о безмало једном столећу, сада је, на нашу срећу, још увек с нама Коста Димитријевић, српски књижевник и новинар, који у свом сећању носи живе приповести и сведочанства о некима од највећих личности српске културе и јавног живота, од Милана Кашанина до Предрага Милојевића, и од краљевића Томислава до Милоша Црњанског. Годинама у сусретањима с господином Костом, сакупио сам материјал за овај велики разговор. Јер с људима који у себи носе читав век треба разговарати. Између осталог, и због тога што њихова жива сведочења оживљавају „хартијску“ историју, често дводимензионалну и лишену сведочења о вертикали људске кичме.

Познавали сте и Стојана Аралицу.
Барда нашег сликарства Стојана Аралицу (1883–1980), који је у свом дугом веку створио око 1.500 ликовних дела и био члан две академије наука, упознао сам 1952. у скромном атељеу на Косанчићевом венцу. Познати сликар је био принуђен да слика пејзаже јер је пристојан атеље добио тек у 76. години живота. И младима је поручивао да науче да гледају, да гледају пре свега природу.
Говорио ми је: „Ja сам као Србин из Лике дуговечан, на свог деда Илију који је умро у 117. години, и то несрећним случајем“, причао ми је једном приликом. „Видео тај мој деда краву у купусу, потрчао да je отера и, прескачући тарабу, пао на главу. А и отац Васа, цариник у пензији, отишао је на онај свет у 99. години.“
Аралица је био сигуран да ће, као и његов пријатељ, сликар Мирко Рачки, прегурати стоту, али је умро у 97. години. Његове слике настављају му живот и сведоче о биографији изузетног ствараоца који је своје боемске дане „најрадије проводио ноћу“, неуморно причајући анегдоте о својим познаницима: „Родом сам из села Шкаре, близу Оточца одакле је и Крлежина жена, глумица Лепосава, Бела Кангрга. Једном сам Крлежи рекао: ’Видиш, ја сам из Шкара, а ожених се девојком из Стокхолма!’ На то ће Крлежа: ’Е, мој Стојане! Ја нисам из Стокхолма, као твоја жена Карин, али се ожених из Шкара.’ Пре рата сам насликао портрет Крлежине жене, а он мој. Било је то 1935. године Седели смо у кафани ’Корзо’, а Крлежа је оловком на папиру у неколико потеза насликао мој лик и написао ми посвету коју и данас чувам.“
Своје рано школовање Аралица је највише упамтио по пешачењу: свакодневно је од Шкара до Оточца прелазио по осам километара. А Араличиним анегдотама о дружењу са контеом Ивом Војновићем, Тином Ујевићем, Раком Драинцем, Густавом Крклецом, Ивом Андрићем, у разним верзијама, није било краја. Посебно су занимљива била његова сећања на године проведене у Паризу, где је радио у атељеу познатог Лота.
Радо се сећао и кафанских сусрета с Паблом Пикасом, који се тада чудио расправама критичара о његовој „плавој епохи“. „Једноставно“, поверавао се Пикасо Аралици, „тада сам имао пара само за куповину беле и плаве боје, па сам њима и сликао. А сада критичари измишљају читаве теорије…“
Откривали сте, између осталог, и наше наивно сликарство, и генијалног Јанка Брашића, с којим сте се дружили и о коме сте писали. Како је Брашић коментарисао судбину нашег села у епохи социјализма?
Могао бих рећи: Све му је било јасно. Говорио је: „Сеоски стандард живота је више нарастао од предратног времена, али нажалост омладина одлази у градове, у туђину. Примећујем да са осам разреда основне школе наша деца нису стекла радне навике за пољопривредне послове и то нам се грдно свети. Девојке не воле да копају, да раде, а желе да се удају у граду. И што је још жалосније, стално нам опада наталитет, а то је трагично. Требало би што пре предузети нешто за поправку оваквог стања јер култура нису само књиге него и жито, кукуруз, сунцокрет. О томе сам говорио на Конгресу културне акције у Крагујевцу и добио доста аплауза. Жалосно је да нашој омладини смета и име сељак, као да сви хоће у ’господу’. Јаз између села и града мора се смањити.“
Био је то човек старог кова, јасне визије и чврстих уверења. Говорио је: „Нека свако слика и ваја из себе, а да не копира друге. Не ваља китити се туђим перјем. Себе ћу, докле живим, сматрати – сликаром стражаром. То значи да никад нећу стати, него ћу док је снаге и воље, напредовати. А сада још да додам и свој запис на мермерном постољу мог Споменика изгинулим ратницима у парку села Белушић који гласи: ’Човече, живи у слободи, буди путоказ, гордо стреми, никад не робуј и не претварај се у – споменик!’“

Дружили сте се, као млад човек, и с нашим угледним писцима. Познавали сте и Симу Пандуровића, кога су комунисти држали под паском.
Велики српски песник, есејиста и преводилац Сима Пандуровић, уредник познатог предратног часописа „Мисао“, чија су Сабрана дела објављена у неколико књига, кога сам имао част да као гимназијалац познајем, с огорчењем ми је говорио о несрећи која је задесила српски народ доласком комуниста на власт. „Због једног предавања које сам за време окупације одржао о Ђури Јакшићу и неколико објављених текстова посвећених значајним Србима, одмах после рата био сам од Озне затворен, али су ме овако старог и изнемоглог брзо пустили“, причао ми је чика Сима одбијајући да ми да свој прилог за један омладински лист јер се заклео да не објављује. „Добро, издржао сам и ту проклету тамницу, али ми одузеше црвени гадови националну част па сам тако остао без пензије, а морам да издржавам породицу. Срећом, моји драги Београђани нису ме изневерили: сваког месеца одлазим код њих по позиву, па ми дају који динар да преживимо. Где таквог милосрђа према прогнаном уметнику има на свету?“
У ондашњем Београду тада се често препричавала анегдота везана за чика Симине затворске дане. Приликом обиласка затвора угледа старог песника шеф Озне за Србију, Крцун, па га упита: „Од када сте ви овде?“ А Пандуровић му одговори: „Од ослобођења!“ И тако је, кажу, одмах био ослобођен… Иначе, сећам се да ми се, не једном, чика Сима, жалио: „Није ме брига што су ми Брозови комунисти узели националну част, без ње могу да живим, али без пензије, верујте, тешко…“
Без сумње били су значајни и памћења вредни ваши сусрети с Исидором Секулић?
Као сарадник омладинске штампе, позвао сам, у оно давно доба, и Исидору Секулић, да бисмо направили разговор. „Зар ви, тако млади, по овој зими немате боље забаве него желите да видите неку стару жену?“, казала је госпођа Исидора да би потом резигнираним гласом додала: „Хладно је, ветар завија! Овде, на брду сам као на санти леда, на пустом острву.“
Спустила се густа магла када смо стигли. Дуго смо звонили све док се на кућном степеништу није указала повијена старица, косе сплетене у сребрну пунђу, са крупним очима натечених капака (касније сам сазнао да је боловала од катаракте и глаукома). Благо се осмехнувши, пружила нам је коштуњаву десницу.
Свуда у кући владао је изузетан ред. У предсобљу је био сто са позајмљеним књигама, на кожним фотељама у радној соби и на књигама ни трунке прашине, а и у малој кухињи је све блистало од чистоће. Почасно место у радној соби заузимао је Његошев портрет у владичанској одећи. Како у радној соби није ложила, разговарали смо у гостинској и истовремено спаваћој соби, седећи испод иконе њене крсне славе, Светог Николе, изнад уредне постеље. Ту је била и урамљена молитва „Оче наш“. Поглед су ми привукле и слике Ивана Радовића, Зоре Петровић, Јована Бијелића, Милана Коњовића, Милице Бешевић. На мањем столу се међу књигама истицала Библија, за коју нам госпођа Исидора рече да је „права модерна литература, за стално читање, јер садржи поуку да се светска историја понавља“.
„Биће много произвољних и погрешних тумачења мог дела након смрти“, рекла ми је тада. „И нека! Било их је и за живота, почев од господина Скерлића до друга Ђиласа… Никад у животу нисам ни радила ни писала против својих осећања. Увек су ми се наметала питања: где смо, шта смо, зашто смо? То је у мојим књигама, мислима и животу. И та питања остају без одговора. Човек је ограничен докле тајне свемира остају апсолутне. Да, и све ово што вам причам је неки утисак. Можда само опсена? Али знам да се кроз казивања продужавам, јер од мог живота ускоро неће остати ништа.“
Дуго сте се бавили Андрићем, с којим сте се не само познавали него сте и разговоре водили, од којих сте начинили једну вредну књигу. Имате ли још нешто из своје ризнице сећања о њему да изнесете пред наше читаоце?
Приликом мојих истраживања његове биографије – обављаних по Андрићевом налогу – вредан пажње податак дао ми је пишчев школски друг Милан Гавриловић из Вишеграда, чија сам сећања објавио. Шумар у пензији, Србин по народности као и његов школски друг Иво, испричао ми је занимљив сусрет са Андрићем кога је, избегавши од усташких покоља, посетио у Београду: „Године 1941, кад се Иво, као наш изванредни посланик у Њемачкој, вратио у Београд, а ја побегао од усташа из Вишеграда, посетио сам га тамо у Призренској улици где је становао код Миленковића. Затекао сам га како пије кафу с пријатељем Јованом Ранићем. Обрадовао се Иво чим ме је видео, али се сневеселио слушајући моје приповедање о усташким неделима у нашем завичају. Био је, сјећам се, тада због прогона својих земљака Срба веома утучен. Због његовог држања и племенитости народ га овдје веома поштује…“ Истом приликом Андрић је свом школском другу поновио да се одувек осећао правим Србином, да је на своју нацију поносан и да је се никад неће одрећи, по цену живота.
Годинама сте се сретали с Божидаром Ковачевићем, који је, поред тога што је био књижевник и критичар, дао и значајне прилоге за националну историју. Радили сте и на објављивању његових изабраних дела. После рата Ковачевић је покушао да живи у новој стварности. Како се сналазио у времену титоистичких апсурда?
Није било лако остати присебан у доба кад је све српско потискивано. Рецимо, одмах после рата угушен је „Српски књижевни гласник“, о чему ми је Ковачевић причао: Средином 1945. године управник „Просвете“ Чеда Миндеровић почео је да разговара са Миланом Богдановићем, Велибором Глигорићем и мојом маленкошћу о покретању већег месечног часописа. Како, због имена, „Српски књижевни гласник“ исти није могао бити настављен, предложили смо за нови часопис име „Српска књижевност“, што је прихваћено и ја сам написао под тим називом Проглас који је шапирографисан послан свим потенцијалним сарадницима: „Тежећи за објективношћу и истином, ‘Српска књижевност’ ће се трудити да буде израз здравих демократских стремљења нашег времена и нових животних стања, али и непристрасан тумач прошлости“, написао сам у Прогласу позивајући на сарадњу све „представнике нашега књижевног живота“. Али, не лези враже, кад је прва свеска „Српске књижевности“ била већ сложена, представник режима Јован Поповић је у последњем тренутку променио име у „Наша књижевност“, што није за чуђење јер му је, као члану Агитпропа, сметало све у вези његове и наше нације. Али од лета 1947. године тај часопис носио је назив „Књижевност“… Сам Ковачевић није хтео да ћути. Бавио се сатиром на рачун Брозовог „најбољег од свих могући светова“. Сачувао сам једну његову сатиричну песму из тог доба, која говори о класи комунистичких капиталиста, чији потомци и данас владају Србијом.

CAHTA СТРАДИЈА ДЕЛA САЛУТЕ

Опрости, мајко Страдијо,
опрости,
Прости нам трућања, збор и
договор,
Кркање, локање, нерад, пакости,
Дај све радости, а oд лености
Да не сагњиле cпacу нам кости!
И дaj вишкове, дaj нам милости
Бар oд сто квадрата комфоран
двор,
Ca предузећем добити cпop,
Ал’ новинари да о том ћуте
Санта Страдија дела Салуте.
Као прогреса чврсти стуб
Дај дa проживим сву сласт
живота,
Јер била би заиста грехота
Kaд ме заболи глава ил’ зуб
Да не киднем у неки диско-клуб.
Та ваљда нисам толико луд
Да ме претеран сатре paд,
Да пpe времена пропаднем млад
Ил’ да ме чак потежу на суд
Што кршим на послу пpoпиce
круте.
Учини да новинари о томе ћуте,
Санта Страдија дела Салуте.
Моле те преваранти, шпекуланти,
Сви фолиранти, забушанти,
Прекупци и политиканти
И лажни инвалидски пензионери
И књига хигри аквизитери,
Лукаве издавачке звери,
И њини ортаци школски писци,
Славу и хвалу поју ти сви лисци,
Скупљачи дуката и валуте,
Ал’ новинари да о том ћуте
Санта Страдија дела Салуте.
Моја је кева родом са Таре,
А ћале дође однекуд с Динаре
Ал’ ни ја ни они баш ич не маре
За наше пape ни нове ни старе,
Фамилија нам не воли динаре.
Парола нам је: Лова до крова!
Зато услиши жеље нам жарке,
Подај нам доста чврсте валуте,
Доларе, фунте, још боље марке.
Ал’ новинари нек о том ћуте,
Санта Страдија дела Салуте.

С Бранком Миљковићем били сте један од оснивача неосимболистичке групе, и касније сте о њему писали не као о самоубици него као о убијеном песнику. Шта сте у оно време заправо хтели и желели ви и Миљковић? Шта је уосталом хтело ваше поколење?
Хтели смо много, јер нам је живот пружао мало. Као припадници неосимболистичког покрета били смо уверени да ћемо тако удружени пребродити све кризе и изборити своје место под сунцем литературе.
И сада као да чујем како ми се Бранко непосредно, као и свагда, обраћа, понекад са којом заједљивом, али увек дубоко мисаоном, опаском, и оним његовим типичним нишлијским нагласком: „Бре, бре, драги мој Коста, видиш како ме данас сви радо својатају, па чак и они злуради критичари који су ме некада потцењивали и нападали. Сада, чак и улице добијају моје име и дижу ми споменике, а сећаш се, бре, где сам оно становао?“
Оставља ме у својој улици пуначак, буцмасти, црномањасти младић са танушним брчићима, веома сличан великом Дучићу, како изгледом и манирима, тако и литерарним талентом. Пред очима ми изниче она бедна Бранкова јазбина у Улици Рифата Бурџовића где је код неке газдарице становао у почетку студија чисте филозофије док му се родитељи, са братом Драгишом, нису доселили из Ниша. Ту је током зимских, хладних дана, дрхтећи од хладноће, влаге и мемле читао омиљеног Хегела или Брану Петронијевића, згрченим од студени прстима бележио у своју свеску мисли великих људи које је волео да цитира док је у топлој кафани „Москва“ причао о својим преводима и кришом писао стихове.
Од немилосрдне газдарице која није дозвољавала никакву преправку издате собице па чак ни укључење грејалице преко зиме, Бранка су следеће године, пресељењем из Ниша у Београд, спасли родитељи Глигорије и Марија, који су на периферији Душановца, у Улици Ђорђа Кратовца 54, купили малу кућу са пространом баштом уз коју су за Бранка, у дворишту, дозидали радну собу. Ту је Бранко најзад нашао свој мир при стваралачком раду уживајући да кроз прозор гледа свог „тата Глишу“ како вешто калеми црвене, жуте и беле руже или сече сувишне гране у воћњаку. А највише се Бранко обрадовао када је на другој години студија од тата Глише добио на поклон за рођендан нову писаћу машину. „Бре, бре, тата, баш сте сила!“ Одао је оцу пошту Бранко јер је у то време писаћа машина за младог и неафирмисаног писца била недостижан сан. Сећам се да је преко лета Бранко износио свој радни сто и писао у тој идиличној, цветној очевој башти, где су се, понекад, окупљали и његови другови…

Крај