Исправка

Пише Др Драган Симеуновић

У тексту Мирјане Радојичић „О кризи Института за филозофију и друштвену теорију – анатомија једне обмане“, објављеном 5. јуна 2020, у Печату бр. 618, поткрала се при помињању мог имена једна нетачност, по свему судећи незлонамерно

Тачно је да је прошле године Влада Републике Србије, сходно својој законској обавези, предложила у нови Управни одбор Института за филозофију и друштвену теорију онолико лица колико је прописима предвиђено. Тачно је и то да се група запослених на Институту, руковођена намером да обезбеди да лица предложена од стране државе буду њихов избор како би уместо тадашњег директора коме је истицао мандат био изабран нови по њиховој вољи, служила разним неетичним средствима како би дискредитовала оне који су били предложени од стране државе, да би исти били замењени онима који ће остварити њихов циљ. Тачно је да је често од стране те групе при налажењу „мана“ онима које је предлагала држава прелажена граница доброг укуса и академске слободе изражавања у средствима јавног информисања. То се поновило и када је држава предложила нове чланове Управног одбора Института и трајало је све док у Управни одбор нису постављени они који им одговарају.
Како сам и ја, још у првом „турнусу“ нагађања запослених у Институту с државом био поменут као могући члан Управног одбора (који се никада није конституисао), покушај дисквалификације није заобишао ни мене, мада је, морам признати, главна њихова мета био и остао Зоран Аврамовић као „политичка личност“, што се мени свакако није могло приписати. Иако сам био спорадично помињан, морао сам реаговати ради заштите свога научног угледа и људског достојанства, пошто су неосноване алузије на мој рачун и грубе неистинитости око моје могуће улоге у наводном укидању Института објављиване у више листова више од месец дана. Сва моја реакција се састојала у мом, притом једином, одговору на те неистине и увреде, који је објављен у листу „Данас“.
Тачно је и то да су након тога чланови те групе из Института реаговали подневши Етичком одбору Универзитета у Београду „тужбу“ против мене. Међутим, она није била поднета ради некаквог измишљеног аутоплагијата, како пише у свом тексту Мирјана Радојичић, већ сам „тужен“ због наводно прејаких речи које сам употребио у свом тексту, као и за сличне којештарије. О вредности навода у тој „тужби“ довољно говори то што су их сва надлежна универзитетска тела и органи једногласно одбацили као потпуно неосноване. За мене је тиме та кратка и непријатна епизода била завршена, тим пре што сам се на учињеном предлогу већ био захвалио јер ту „част“, и без ружних напада на мене, нисам ни желео. Да томе нисам тежио, довољно иде у прилог чињеница да ни пре тога никада нисам прихватао да будем члан управног одбора ма ког института или савета неког факултета.
Мада делује да је повод за ово моје обраћање Печату ради чињења исправке незнатан, мислим да је то ипак било неопходно, ако ништа друго, а оно ради изреке да је истина тек онда истина када је потпуна.

Аутор је редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *