Има ли Руса у Русији?

Специјално за „Печат“ из Москве Александар Ђокић

КАКВА ЈЕ ПУТИНОВА ИДЕОЛОГИЈА

У савремену Русију упрте су очи оног дела човечанства који још није приморан да спроведе неолибералне реформе и по цену сопственог суверенитета ступи у клуб глобалистичког светског поретка. Русија привлачи и погледе оних држава које су већ прошле овај немили пут, а сада желе да врате макар део слободе коју су жртвовали зарад обећања ефемерног економског просперитета. Очекивања су велика, али да ли су и оправдана? На којим идејама и принципима је изграђена нова Русија? Да ли се иза њене спољне политике скрива нека идеологија, или је у питању чиста реал-политика? Шта је покреће на унутрашњем и спољашњем плану?

Прослављени руски писац Александар Солжењицин насловио је једно поглавље свог трактата о обнови руске државности „А шта је то Русија?“. Солжењицин је цео свој стваралачки век посветио промишљању о погрешкама и фалинкама у државној историји Русије. Он се непрестано враћао на лоше изборе њених владара, одступање њене елите, посртање руске нације. Највећи руски писац друге половине 20. века дошао је до закључка да се историја може свести на одређена чворишта, својеврсне раскрснице, детерминисане изборима претходних периода и уверењима која су била доминантна у датом временском пресеку. Актери који обликују одабир одлука при сваком чворишту су: владари или владајућа класа, елита, народ и стране силе, то јест спољни утицаји.
Различите руске школе мисли су придавале различит значај овим актерима у складу с њиховим учењима: Рани социјалисти – „народники“ (народњаци) главну покретачку силу руске историје гледали су кроз призму обичног руског „мужика“ (кмета) и сеоске задруге; радикални десничари – „черносотники“ (Црне стотине) сматрали су да извор свих проблема у Русији представља декадентни западни утицај који ружи руски, словенски дух; социјалдемократе, међу којима су најутицајнији били „есери“, за друштвену неправду, сиромаштво и безакоње окривљавали су руске владаре и елиту, док су народ видели као невину, заблуделу жртву, којој треба правилно усмерење; „кадети“ – просвећени племићи и либерални грађани сматрали су да је руска елита напредна, народ мрачан и затуцан, западни утицај неизмерно користан за модернизацију руског друштва и привреде, а руски цареви одвећ конзервативни са прешироким овлашћењима – конституционална монархија, налик на британску, била је њихов циљ.

ЗНАЧАЈ ФЕБРУАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Сви ови путеви водили су ка различитим исходима у оквиру морално-филозофског координатног система. Свако историјско чвориште креира не једну већ мноштво Русија, а главно чвориште, последња раскрсница за Солжењицина била је Фебруарска револуција 1917. године. Изабравши пут рушења врховног царског ауторитета, руски либерали и социјалдемократе отворили су пут ка власти екстремистима с маргина политичког спектра – бољшевицима. Ако су описани токови руске мисли идеализовали барем једног од историјских актера, бољшевици су их све презирали – владари су били крвопије, елита је била паразитска, сељаци (већина народа) су били ситнобуржоаске интересџије, стране силе империјалистички бандити. Руске земље историјски нису доживеле такву деструкцију – материјалну и биолошку, као за време владавине бољшевика. Хегелијански посматрано, бољшевици су убили Русију, јер су је лишили њеног духа, суштине и основних детерминанти – руско име је наставило да постоји, али оно више није имало никаквих додирних тачака ни с руском историјом, ни с руским народом. То је подједнако тачно и за лењинистичко-троцкистичко и за стаљинистичко поимање Русије, као центра светске револуције или пак комунистичке црвене империје.
Узимајући у обзир овакав развој догађаја, обнова руске државности, обнова руске нације могу се описати само као чудо, као када би из засољеног тла никао нови живот. Савремена Русија и савремени Руси покушавају да пронађу себе, многи се враћају некој од Русија које су претходиле 1917. години, а међу младим становништвом све је чешћа појава „празних Руса“ – младића и девојака студентског и гимназијског узраста из великих градова, рођених у новом просперитетном миленијуму, који све своје животне оријентире црпе из јапанских анима цртаћа, Јутјуба и Инстаграма. Ако се подељености унутар руског националног корпуса придода и чињеница да је Русија многонационална и вишеверска држава, намеће се закључак да званична Москва не може баштинити једну јединствену идеологију, а да истовремено не изазове озбиљно незадовољство у неком сегменту друштва.
Руска елита из раних 90-их прошлог века популаризовала је посебан термин „Русијанин“ (россиянин), како би по сваку цену био избегнут термин „руски“, као нетолерантан и неподобан. Борис Јељцин се приликом сваке прославе Нове године обраћао руској нацији са „драги Русијани“, а интересантан је податак да се у пољском, украјинском и белоруском језику овај термин користи као замена за „руски“. Јасне су паралеле између „Русијана“ и „Србијанаца“, термина којим се редовно служе званични Загреб и Сарајево, јер никако не могу преко језика да превале грозоморну реч „српски“. Замена националног предзнака државним није имала за циљ само да разводни национални идентитет већинске нације, да је припреми за живот у новом толерантном друштву у коме се већина увек посматра само као агресор, већ и да затвори руску националну свест у границе посткомунистичке Руске Федерације. Није само отворено питање – шта је то Русија, већ и – где се завршава Русија? Да ли је Русија оно што је цртао Лењин, а доцртавао Хрушчов, поклањањем Крима Украјини, или се Русија простире свуда где живе етнички Руси?
Одговори на оба питања су логички нераздвојни. Ако Русија треба да обухвати све етничке Русе, онда она треба да буде држава руског народа на првом месту. С друге стране, ако се Русија завршава на бољшевичким црвеним линијама, онда се ради о мултикултурној држави. Борис Јељцин и његово окружење, подржани од стране креатора новог глобалистичког поретка са Запада, изабрали су овај други пут за Русију. Зато се Русија 1990-их није борила за права Руса на Балтику, у Средњој Азији, на Кавказу и у суседним словенским државама. Русија се тада и идејно и политекономски свела на регионалну државу, која је једино могла да се похвали зарђалом војном техником и разрушеном инфраструктуром из претходних деценија. У истом периоду, паралелно са разблаживањем Руса на Русијане, у бившим совјетским републикама, као што је Украјина, спровођени су пројекти изградње русофобских националних држава.
Јељциновска елита није обраћала пажњу на бујање новонасталог украјинског национализма, што је своје корене вукао са западне унијатске Украјине, која је за време Другог светског рата полетно марширала под Хитлеровим барјацима и чинила злочине не само над Русима већ и над Пољацима и Јеврејима. Русија се тако нашла окружена непријатељски настројеним националним државама, док је сама била устројена на темељима мултикултурализма. Јељциновска елита такође није спровела ни декомунизацију Русије, селективно је враћала историјска имена неким градовима, при томе остављајући бољшевичке називе другим местима. Тако је створена апсурдна ситуација, са становишта симбола као преносилаца идеја, у којој упоредно егзистирају Санкт Петербург и Лењинградска област или Киров, који је задржао назив по руском револуционару Сергеју Кирову чије је убиство послужило Стаљину за талас масовних репресија 1934–1937, док је граду Калињину враћен историјски назив Твер. Овај сукоб руских и бољшевичких симбола није окончан ни у 21. веку, тако су грађани Петербурга били сведоци постављања меморијалне плоче адмиралу Колчаку, а грађани Новосибирска откривања бисте Стаљину. Православни кругови су такође активни у овом конфликту – они су 2015. године предложили да се московска метро станица „Војковскаја“, која носи назив по једном од убица царске породице Романових, замени пригоднијим именом. Руске власти су реаговале конфузно, бојећи се да ће због таквих небитних ствари као што су идеје и симболи, са становишта дневнополитичког интереса наравно, нашкодити свом рејтингу.

ПУТИНОВА ЕРА У новом миленијуму Владимир Путин је од јељциновских кругова наследио слабу, осиромашену Русију, која је изгубила готово све геополитичке позиције стицане колосалним жртвама из Другог светског рата, али и подељену руску нацију, без јасно омеђеног идентитета, са конфликтним погледом на целокупну историју руске државности. Путин се превасходно бавио питањима безбедности и обнове руског војног потенцијала, баш зато данас можемо видети спољнополитичке успехе Русије на Блиском истоку. Није спорно да је поред трговине енергентима, тржиште наоружања једно од најуноснијих извора прихода за руски буџет, али се ниједан стабилан политички систем не може одржати у вакууму идеја. Разуме се да у руском друштву у овом тренутку постоје носиоци руске националне идеје као што су истакнути проповедници Руске православне цркве – митрополит Тихон (Шевкунов) или протојереји Дмитриј Смирнов и Андреј Ткачов; успешни филмски ствараоци – Никита Михалков, Владимир Хотињенко и делимично Павел Лунгин; писци – Захар Прилепин, Алексеј Варламов, Јевгениј Водолазкин или Роман Сенчин. Међутим, њихове идеје званично не преузима руска држава, иако многи од њих улазе у састав елите.
Владимир Путин је изразито опрезан политичар, који спроводи реформе постепено, таквим темпом да су оне готово неприметне за већину неупућеног становништва. Тек након две деценије своје владавине он је кориговао јељциновски Устав из 1993. године, убацивши у њега суверенистичка начела, која су блиска већини грађана Русије. Изградња вертикале власти – функционалног федерализма са јаком централном влашћу такође је један од Путинових животних политичких пројеката. Ипак, једну државу не чине само снажна армија и стабилне институције власти. Сваком политичком систему је потребна супстанца која га покреће и одржава у животу – то су управо принципи и идеали. СССР се распао не услед економске дисфункционалности командне привреде, не због Авганистанског рата и многобројних интервенција у иностранству већ због тога што су и елита и народ изгубили веру у ту државу. Комунистичка идеологија је била непривлачна чак и за владајуће слојеве Совјетског Савеза, који су могли да остваре веће личне успехе у капиталистичком друштву.
Путинова Русија, коју руски председник тако пажљиво изграђује, пати од подједнаког мањка вере, али и недостатка оријентира. Путин је у више наврата изјављивао да је носећа идеја руске државе – патриотизам или љубав према отаџбини, што је у великој мери концептуално празан појам, намењен бирачима „Јединствене Русије“ из унутрашњости. За најутицајнији део руског друштва, чији пулс путиновска елита помно прати – средњој класи из Москве, Петербурга и других милионских градова Русије, патриотизам звучи као застарели совјетски концепт. Управо све остале идеје и принципи одређују да ли ће просечни припадник средње класе, који једино поседује револуционарни потенцијал и тако представља претњу власти, волети своју државу или не. Левичар је може мрзети због велике социјалне неједнакости и неправде, десничар јер је превише мултикултурална и не бори се за интересе руске нације, либерал зато што у њој не влада либерална демократија – све су то идеје које руска власт једноставно не узима у обзир. Отуда и не чуди појава новог поколења „празних Руса“, којима ни родитељи ни држава немају ништа од духовног значаја да оставе у аманет.
Савремена Русија је идејно пуста, она нема покретачку силу, изузев воље Владимира Путина, који неће моћи да влада бесконачно, ма колико председничких мандата себи прописао. Пропуштен је период од читаве две деценије у којем је руска држава могла да ради на формирању сопствене националне идеје, коју би могла да предложи својим грађанима. Не треба да чуди зашто се званична Русија зауставила на Криму и није ослобађала остатак руског света у Украјини и зашто данас гину невини Руси у непризнатом Донбасу – већина Руса нису били спремни да жртвују свој животни стандард, ни у којој мери и ни у којем периоду, зарад враћања руских историјских територија. Експанзија граница неминовно захтева и жртве од становништва, а просечан Рус једноставно није био спреман на ту жртву, што је директна последица непостојања руске идеје у Русији. Не може се двадесет година градити идеолошки неутрална Русија, усмерена само на материјални бољитак, и очекивати да ће грађани бити спремни да се одрекну и малог дела тог напретка ради неке духовне категорије, као што је ослобођење руских националних територија.
Велики скок популарности председника Русије услед бескрвног и заиста маестрално спроведеног присаједињења Крима за шест година је ишчилео. Грађани Русије су засићени украјинском темом и интересују их искључиво економска питања. Кремаљски аналитичари су годинама убеђивали своје суграђане да Украјина, или њен већи део, не могу постати део Русије, јер би то било економски неисплативо. Тиме су несвесно допринели додељивању примата материјалним темама над појмовима идеје и духа. Идејно беспуће руских милионских градова директна је последица конзумерског материјализма који се намеће сврха. На питање – Има ли Руса у Русији, одговор је изгледа – У мегаполисима готово да их нема, док провинцијална Русија, која чини срж руске душе, полако одумире.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који се тичу нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног и пониженог несрећног српског и руског народа. Не можемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског, масонско-марксистичког, идолатриског, окултног и езотериског друштва, које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“…

    Стварањем совјетске државе, учвршћивањем и изградњом совјетског поретка у њој (Види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of soviet man, New York, 1988) требало је да буде у највећој могућој мери оно што су засновали пролетерски пропагатори тзв. „велики изабраници и кадрови“ Маркс, Енгелс, Лењин и Стаљин. Пролетерска диктатура требала је да се у тзв. „јединственој и недељивој“ царској Русији употпуни и уобличи по програму извесних европских и америчких структура које су деловале у „руским“ револуционарним покретима 1905-1906 и 1917. године (Види: Arthur W. Thompson, American Socialist and the Russian Revolution of 1905 – 1906 , in: Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; Harry H. Rogoff, An east side epic: The life and work of Meyer London, New York, 1930; Wiliam Z. Foster, From Bryan to Stalin, New York, 1937; Ira Kipnis, The American socialist movement 1897-1912, New York, 1955; Уништење Русије 1917. је највећа операција британске обавештајне службе у историји …, https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28/ – by Срб Times ).

    Имајући на уму да је Стаљин у току револуције 1905. године постао првак револуционарног покрета свога краја. Посебно се истакао у октобарској револуцији 1917, и грађанском рату 1918 – 1920, био је уредник “Правде”, између осталог био је уз Троцког организатор црвене армије, касније и комесар за националности. Једно време провео је у емиграцији, у Лондону. Oд априла 1922. године био је генерални секретар СКП (б), а од 1925. и члан Извршног комитета Коминтерне. Лењинова тешка сифилистичка болест одвајала га је у извесним моментима од утицаја у странци и држави и омогућила је Стаљину да оствари своју жудњу за влашћу, што и сам Лењин сведочи у тестаменту, где дословно стоји:

    “Ја верујем, да је је главни узрок садашњих опасности и кључ за ново учвршћење партије код таквих чланова контролне комисије какви су Стаљин и Троцки. По моме мишљењу њихови међусобни односи чине половину опасности цепања парије… Друг Стаљин је тиме што је постао генерални секретар сјединио у својим рукама огромну моћ и ја уопште нисам сигуран, да ће он увек знати ову моћ искористити са довољно обазривости… Стаљин је безобзиран, па иако ова погрешка може бити трпљена у односима између нас комуниста, она је апсолутно неподношљива у радној соби генералног секретара. Зато предлажем друговима, да се изнађе пут да се Стаљин одстрани од овог положаја и да се он преда другом човеку, који се од Стаљина мора разликовати тиме да је бољи, него он, – наиме, стрпљивији, лојалнији, углађенији и пажљивији према друговима. Да није тако зловољан…”

    Када је Лењин умро, Стаљин је успео да се истакне у партији као његов главни наследник и најдоследнији теоретичар тз. марксизма-лењинизма. Он је у време обрачуна са тзв. скретњима у Партији и крваве борбе у странци, спровео масовне ликвидације истакнутих другова-бољшевика, као и обичних грађана. Настојао је да по принципу надградње прошири марксизам-лењинизам са стаљинизмом.

    Стаљин је истакао и циљ бољшевичке комунистичке-интернационалистичке борбе:

    „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    У Стаљиновом Совјетском Уставу који је донео 1936. године нигде се није помињала Русија. Стаљин је то објаснио да је Совјетски Савез не национална, него многонационална држава и то прва такве врсте у свету, што је у потпуности одговарало мултикорпоративним структурама у Европи и Америци.

    Такође, у Совјетском Уставу место Русије се увек спомињао Савез социјалистичких совјетских република и то не као национална држава, него као “социјалистичка држава радника и сељака…” (Види: Конституција – основној закон сојуза советских социалистичких республик, Москва, 5. XII. 1936).

    У Совјетском Уставу је речено (види: члан 2), да политичку основу совјетске државе сачињава не народ, него раднички делегати. У овом Уставу набројано је 11 република, без оних које су Совјети после доношења овог Устава анектирали. Стаљин је у току Другог св. рата изменио Устав једним новим уметком и проширио аутономије савезних република. Створио је пет нових република и омеђио њихове границе. Разбио је и осакатио Русе, које је лишио супстанце стварајући друге “народе” на њихов рачун, који су морали живети у 16 совјетских република. Колико се овим уставом ишло за тим, да се потисне и онемогући пресудан утицај руског елемента на совјетску државу, види се најбоље по томе што је чланом 55. предвиђено да се у савез националности бирају преставници по кључу: по 25 посланика од сваке савезне републике, по 11 посланика од сваке аутономне републике, по 5 посланика од сваке аутономне области и по 1 посланик од сваког националног округа. Представници руског народа, који је неколико пута бројнији од свих 169 националних и религиозних група, били су у представничком телу у огромној мањини, као што су у огромној мањини и у вођству совјетске државе. Поред тога што је ово чисто недемоктарски принцип, 123-им чланом изрично је словенској руској већини ускраћена свака могућност отпора против рада појединих мањина, упереног против планског мајоризирања већине и разарања њених национаних основа.

    Из овог правца требамо проматрати Стаљинову антируску политику и његов Совјетски Устав који је био антинационалан. Образлажући потребу његовог доношења Стаљин је 25. новембра 1936 године рекао:

    “За разлику од тих устава (буржоаских) пројект новог устава напротив, је дубоко интернационалан. Он полази од тога, да су све нације и расе равноправне. Он полази од тога да разлике у боји коже или у језику, културном нивоу и нивоу државног развитка, као год и све друштвене разлике међу нацијама и расама не могу послужити као разлог на основу националне равноправности. Он полази од тога да све нације и расе без обзира на њихов прошли и садашњи положај, без обзира на њихову личну слабост, треба да једнако уживају права у свима сферама привредног и културног и друштвеног жзивота…” (Види: Комсомољскаја правда, Москва, у бр. од 25. новембра 1936).

    Стаљин је на XVI конгресу партије, који је одржан у јуну и јулу 1930 године, јасно изразио и открио своје антируске циљеве у овом погледу. Он је рекао:

    “Што се тиче каснијих изгледа националних култура и националних језика ја сам увек био, а и сада остајем код Лењиновог мишљења, да ће се у време када социјализам почне побеђивати у светским размерама, национални језици безусловно морати стопити у један општи језик. Неће тај језик бити ни великоруски, ни немачки, него нешто ново… ”

    Шта треба да значи Унија ССР и комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји:

    „Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. јул 1939).

    Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји:

    „Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).

    У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на комунистички елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:

    „Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президиум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преиздијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна…“ (Види: О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).

    Када је реч о вери, основно правило тзв. „српског“ комунистичког односа према религији види се по 13. члану Статута КПЈ, да је сваки „српски“ комуниста био принуђен да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан, који дословно гласи:

    „Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Види: Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).

    Како објаснити и то да су између осталих: Лењин, Зиновјев, Троцки, Чичерин и Керенски били припадници западно-европског и америчког идолатријског, окултног и езотериског друштва чаробњака међународне масонерије, међу којима се налазио и Моша Пијаде, Черчилов хаџија, као и многи југословенски комунисти? (Види: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, стр. 20: Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Београд, 1988; Србија масонска држава … https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28 – 28. августа 2014. • by Срб Times).

    У антисрбском комунистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где између осталог стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Национално-ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1. јануар 1941, стр. 6; Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).

    Такође, имајући на уму да и књига професора Љубе Д. Јурковића, коју је објавио под насловом “Комунисте и национално питање”, представља значајан прилог проучавању антисрбске и антируске комунистичке тактике и стратегије између два стетска рата у којој дословно стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…

    Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…

    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’:

    ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.

    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље:
    ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

    Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, бундистички, фабијански и бољшевички лакеј, који се у најтежим моментима србског и руског народа у Првом светском рату сврстао на страну највећих наших непријатеља. Србија је остала усамљена без пријатеља и без руске подршке. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).

    Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еуген Гонда у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где дословно каже: „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” (Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).

    Ради историјске чињенице констатовали бисмо да је цар Николај II, велика словенска душа, био једини пријатељ србског народа, да се одрекао престола 2. марта 1917. године и да је образована прва влада кнеза Љвова која је трајала до 2. маја. Њу је сменила друга влада кнеза Љвова, која је трајала од 2. маја до 2. јула. Иза ње је дошла прва влада Александра Керенског, петровградског адвоката, масона, који је свој велики говорнички таленат искористио да доврши демоларисање руске војске. Ову је владу заменила друга влада Керенског, која је трајала до 25. октобра 1917. године. Руско самодржавље је било срушено. Буржоаско-демократска револуција је била остварена, према фабијанско-бундистичком пројекту, чија су седишта била у Лондону и Њујорку. Русија је остала без цара. На сцени се појавио фабијанско-бундистички лакеј Лењин. Он се 16. априла 1917. године укрцао у немачки воз и вратио се из Швајцарске у Русију, да покрене другу етапу фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у Русији.

    Прва фаза -буржоаско-фебруарске револуције била је завршена. Лењин је фабијанско-бундистичкој и бољшевичкој партији одредио задатак да преотме власт од инфантилне буржоазије, каја је приграбила власт фебруарском револуцијом. Увео је револуцију у другу етапу у којој ће сва власт доћи у руке фабијанско-бундистичко бољшевичких структра. Избацио је паролу_ „Сва власт Совјетима!“

    Револуција је била остврена. Остварило се и пророчанство Ф. М. Достојевског (1821-1881):
    „Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…

    Пустићемо пијанство, сплетке, потказивања, даћемо маха нечувеном разврату, свакога генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ-потпуна једнакост!… Данас је потребно имати један или два нараштаја разврата, разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву животињу – то нама треба! Ми ћемо прогласити рушења… Ми ћемо пустити пожаре… Пустићемо легенде. И почеће пометња! Настаће такво љуљање каквог свет још није запамтио!… Замаглиће се Русија-заплакати земља за старим боговима!…“

    Отпочео је тешки и крвави грађански рат. Фабијанско-бундистичке и бољшевичке структуре у Русији биле су усмерене и на стварање независних држава.

    У мемоарима Лојда Џорџа, између осталог, стоји:

    „Начин на који је руско царство разбијено може се видети по овим датумима:

    12. септембра 1917. – Независност Пољске од Русији признали су Централне силе, које су јој дале привремени устав.
    20. септембар, 1917. – Веће народа Транс-кавказије, Јерменије, Грузије, Азербејџана и Дагестана прогласило је Транскавказију као савезну Републику.
    20. новембра 1917, – Украјина се прогласила независном Републиком.
    28. новембра 1917. Естонија је прогласила независност.
    6. децембра 1917, – Финска је прогласила независност.
    23. децембра 1917, – Бесарабија је формирала независну Републику Молдавију.
    4. јануара 1918, – Независност Финске признали су Русија, Француска и Шведска.
    12. јануара 1918, – Латвија је прогласила независност.
    9. фебруар 1918, – Украјина је склопила посебан мир са Централним силама…“

    (Види: David Lloyd George, War memoirs, Vol. II, London, England, 1938, стр. 1886-87).

    Што се тиче бивших совјетских фабијанско-бундистичких и бољшевичких република у овом контексту помунили бисмо књигу руског царског генерала Н. Головина, коју је објавио у емиграцији под насловом “Чему тежи Велика Британија”, где дословно стоји:

    „Овде морам поменути сравњење, које сам већ неколико пута раније чинио. Ја сам сравнио британске политичаре са хидро-инжењерима, који желе да искористе стихијску силу воде, организујући њен ток. Такву исту стихијску појаву представља распад Русије, који долази услед тога, што су у Москви бољшевици на крмилу врховне власти. Једна појава тог распада је удаљавање од Москве свих делова Руске Империје, која је под царском влашћу била ‘велика, јединствена и недељива’. Нарочито силно се испољава тај процес на периферији Русије. Он је већ довео до образовања читавог низа независних држава, које су добиле карактеристичан назв ‘лимитрофи’. Али тај процес још није завршен. Докле год се државна власт буде налазила у рукама бољшевика, он ће се продужавати повињијући се неумољивим законима историје. Отпадаће не само области са народима друге расе, него ће се чак и у областима од искона руским развијати процес дезинтеграције. Предзнаци таквог процеса већ се осећају; с једне стране то се доказује порастом украјинске самосталности, с друге стране – појавом изданака сеператизма тамо где је изгледало, да је чак и сама помисао о сепаратизму смешна: у козачким областима, у Сибиру и на руском Далеком Истоку.

    Под таквим условима ствара се у стратегиском смислу, необично погодна ситуација за наступање Велике Британије не само у Перзију него и даље у Закавкаску. Овде ће она лако моћи да примени свој омиљени метод продирања: образовати мале независне државе, које ће ради заштите добивене самосталности бити вољне ( заинтересоване ) да остану у орбиту политике Велике Британије. Помињем: Португалију, Белгију, Холандију, Грчку, Финску, Естонију и Литву. Претварање Британске Империје у Савез слободних држава, може само ојачати поверење малих држава према вођама британске политике.

    Као таква независна држава у западном делу Закавкаске може бити Грузија. У источном делу Заквкаске, може се створити таква мала независна држава од руског Азербејџана са нафтом у Баку…” (Види: Н. Н. Головин, Чему тежи Велика Британија, Београд, 1938, стр. 188).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *