Због чега треба озбиљно схватити изјаве Загреба поводом догађања у Црној Гори и како је хрватски аналитичар, приказујући војне претње Србији као „логичне и нормалне“, нехотично разоткрио политику и стратегију своје земље
Анализе и закључци загребачког „експерта“ за државна стратешка питања Давора Ђенера, који пише за Портал „Аналитика“, често се цитирају у хрватским писаним медијима блиским режиму. Овај политиколог једно време је радио као саветник у Министарству вањских послова па стога нема сумње да добро познаје суштину хрватске спољне политике. Наравно да је добро упућен у хрватску политику према Црној Гори и Србији, па и у скривене стратешке планове које та политика треба да оствари. Ђенеро недавно хладно рече да ће Хрватска војно интервенисати ако Србија и Русија нападну Црну Гору. Још не каже „ако буде војно нападнута“, па се може спекулисати да ће војно интервенисати ако Црна Гора буде „нападнута“ хибридним ратом (што црногорски режим већ дуже време тврди). Значи, они ће процењивати да ли је Црној Гори угрожен суверенитет и према томе ће поступати, а познато је и да они у потпуности прихватају процене црногорског врха.
[restrict]ПРАВА МЕТА ЈЕ СРБИЈА
Зна се коме је ова војна претња упућена. Сигурно није Русији. Права мета је Србија, а спомињање Русије и измишљеног заједничког деловања према Црној Гори је сугестија и позив Западу – ако не можете ништа Русији, можете притиснути Србију. Ђенеро тврди, а то је неспорна истина, да је председник Хрватске Зоран Милановић у званичну посету Црној Гори отишао ратним бродом „Омиш“ како би тим гестом послао својеврсну поруку црногорском врху да има сваку врсту подршке, па и војну ако буде требало. Истовремено он је послао и јасну поруку Србији, да је актуелни црногорски режим део хрватских интереса, под хрватском заштитом и да су спремни да га бране и оружјем. Зашто би иначе Милановић, ако нису поруке у питању, губио време и тај педаљ раздаљине од Цавтата до Котора прелазио ратним бродом? Такав потез треба да поврати пољуљано самопоуздање Мила Ђукановића и црногорског политичког врха у обрачунима са српским народом и СПЦ у Црној Гори. Нема ту ништа скривено и увијено јер Милановић представља можда једину државу која у овом тренутку, док траје невиђен терор Милове полиције и специјалних снага над Србима и СПЦ, отворено каже – „Хрватска са великим симпатијама гледа на политику црногорске администрације“. Исто тако није никаква тајна да главна тема разговора двојице председника на Цетињу нису били њихови билатерални односи, него Срби и Србија.
Ђенеро се труди да у сложеним и напетим међудржавним односима које је испровоцирао црногорски врх објасни „позитивну“ улогу Хрватске. Међутим, та маскарада правих намера не успева, и види се да је Хрватска ту не да смирује него да „долије уље на ватру“. Јер, како он каже, „Хрватска је најсвеснија међу савезницима да је обавезна чланом 5 Атлантске повеље савезници прискочити у случају војне претње и напада на њен суверенитет“. Било би исувише неопрезно да Србија на све то гледа као на неодговорна и безопасна лупетања хрватског аналитичара. Било би паметније и за Србију безбедније да закључи да Хрватска намерно дестабилизује регион и слаби Србију, како би у тим условима остварила неке своје територијалне аспирације под маском да помаже Црној Гори. Знају они да то сами не могу ни покушати а камоли остварити, него призивају и подстичу ситуацију у којој би се поново на Србију обрушила војна снага моћних западних сила. Поново чекају повољан историјски тренутак да своје историјске тежње до краја остваре на рачун српског корпуса у региону. Знају они ко су господари рата и мира и ко је цртао границе на Балкану. Цене да актуелна политика америчког председника Трампа не доприноси њиховим интересима па, као и Албанци, чекају и припремају се за (хипотетични) посттрамповски период.
Нови усташки поздрав и територијалне претензије
На почетку рата у Хрватској Туђман и лево крило ХДЗ-а имали су велики проблем да прикрију проусташку суштину нове независне Хрватске. Усташе које су на њихов позив масовно дошле из емиграције имале су своје неприкосновене симболе и пароле који су их на први поглед демаскирали као злочинце и фашисте. Није било лако објаснити им интерес да се привремено тога одрекну. Било је најтеже избацити традиционални усташки поздрав и поклич „За дом спремни“ који је својевремено лансирао „поглавник“ лично. Туђман је то спроводио преко сиве еминенције усташког покрета Гојка Шушка, тако да су ортодоксни усташки симболи и кореографија отворено фигурирали углавном у формацијама ХВО из западне Херцеговине. Требало је прикрити и стратешке циљеве усташког покрета који, поред оснивања независне државе, подразумевају етнички чисту Хрватску и Хрватску у границама бивше НДХ, и све приказати као борбу за демократију. Као некаква замена за поздрав „За дом спремни“ појавио се нови – „Хрватска ће бити цјеловита“, који није препознат као опасност иако њиме усташе шаљу јасну поруку да никада неће одустати од трећег стратешког циља – да Хрватска буде у границама бивше НДХ. Јер када они покажу карту „цјеловите Хрватске“, она је увек у границама НДХ.
Први пут је овај нови усташки поздрав (поклич) промовисан преко декларисаног усташе, злочинца из „Домовинског рата“ Бранимира Главаша, који је као командант Осијека 1992. године у Неметину спроводио размену заробљеника с хрватске стране. Размећући се, тада је сваком новинару поклонио књигу „са посветом“ коју је, уместо са „За дом спремни“, на опше изненађење завршио поздравом (поруком) „Хрватска ће бити цјеловита“. Тек временом могло се прозрети шта то стварно значи, и зашто Хрватска непрекидно саботира и не жели нормализацију међудржавних односа са Србијом. Трећи циљ усташа (прва два су остварена), да Хрватска буде „цјеловита“, не може бити остварен без новог хаоса и сукоба на Балкану. Зато проусташки део Хрватске на сваку иницијативу отопљавања и нормализације односа са Србијом, макар она долазила и од стране спортиста као што је Новак Ђоковић, гледа као на велику опасност. Јер такве иницијативе кваре амбијент у коме се може стварати „цјеловита Хрватска“. Ни код разних предизборних обећања хрватски кадрови не заборављају да помену „цјеловиту Хрватску“ када се обраћају свом бирачком телу. Порука је често увијена у неки други контекст па је тешко могу препознати они којима није упућена. Тако је, на пример, недавно један од лидера МОСТ-а Никола Грмоја, док је говорио о унутрашњем уређењу Хрватске, послао поруку: „Наша визија је цјеловита Хрватска.“
Насилна кроатизација Црне Горе
У „заштитничком“ наступу Хрватске према Црној Гори крије се прљава антисрпска стратегија која планира нове сукобе у региону. Под геслом како „Хрватска разуме да је Црна Гора у тешкој ситуацији и да притисак Србије (и иза њених леђа Русије) никада није био овако отворен“, црногорском врху се сугеришу још оштрије методе у обрачуну са Србима и СПЦ, иако су и ове које се већ примењују постале драстичне. Прозирна је намера Хрватске да снажним утицајем на црногорски политички врх подижу ниво тешких провокација према Србима како би увукли Србију у неки нови облик сукоба са великим западним силама. Очекују да ће Србија пре или касније морати да заштити своје сународнике, ако не од терора, а оно од погрома који се увелико наслућује. Не треба сумњати да су вође непризнате „Црногорске цркве“ у сталном контакту и координацији са црногорским врхом, а они преко свог ђакона и друштвених мрежа шаљу претњу како Србе у Црној Гори чека нешто још горе од „Бљеска“ и „Олује“. Хрватска унапред правда разлоге да, под кишобраном Запада, поново крене у остварење бар педља од њихове фикције – „цјеловите Хрватске“. Дежурни „повод“ – погранични спор са Србијом на Дунаву, увек је присутан, а сада и „солидарна“ војна помоћи Црној Гори, на коју је наводно обавезује члан 5 Атлантске повеље.
Остварењу овог дугорочног пакленог плана који се не може остварити без нових ратних сукоба на Балкану проусташки кадрови у Хрватској приступају студиозно и на дуге стазе. Сада је најважније да се млади црногорски интелектуалци више не школују у Београду, као што је то била традиција, него у Загребу. За време школовања по редовним наставним програмима сервира им се ревидирана историја која негира усташке злочине и злочине у „Олуји“ и другим злочиначким акцијама хрватске војске. Истовремено, усађује им се дубока мржња према Србима и свему што је српско. Овај тренд посебно је изражен у области војног школства. Да би прикрили мрачни утицај хрватских војношколских програма на младе Црногорце, Милови министри га намерно погрешно зову „НАТО усавршавање у Хрватској“. На пример, тако се будући официр Црне Горе а сада питомац војног училишта „Др Фрањо Туђман“ Вук Љешковић с поносом слика у хрватској униформи на српским стратиштима широм Хрватске, заједно са својим хрватским колегама, где имају „очигледну наставу“ о „великим успесима“ и „подвизима“ хрватске војске у злочиначким операцијама етничког чишћења српског народа. Вук Љешковић је привукао пажњу јавности само зато што је син Радослава Љешковића, бившег команданта специјалне антитерористичке јединице Управе полиције Црне Горе која ових дана каља образ злостављајући своје грађане који траже правду.
Црна Гора је до сада своје војне пилоте школовала у Грчкој и Северној Македонији, али показује све већи интерес да се и у овој области ослони на хрватски војношколски систем. Црногорски министар војни Предраг Бошковић показао је велики интерес за сарадњу са Загребом у свим областима војног усавршавања и војне сарадње уопште. Посебан однос према Хрватској види се и по томе што имају војног аташеа у Загребу а немају у много већим и значајнијим НАТО државама. Ствар је потпуно јасна. Црногорски врх је у целини усвојио хрватску стратегију обрачуна са Србима и конфронтације са Србијом, а нема погоднијих кадрова за спровођење такве идеје од оних који су школовани и индоктринирани у Хрватској.
ГРЕШКА И ПОСЛЕДИЦЕНајвећа грешка Срба у Хрватској јесте што нису на време схватили да процес усташизације Хрватске не зависи од тога да ли је на власти ХДЗ или СДП. |
С правом је хрватски публициста др Винко Кришковић рекао да су Хрвати неспособни за демократију у својој књизи коју је објавио под насловом „Докле смо дошли“, где дословно стоји:
“Хрвати су изабрали догматско-идеолошку секташку вербалну опозицију. Овај тип опозицијске борбе практиковали су у својој историји Хрвати. Оружја борбе била су им: декларације, резолуције, негације, протести и ограде. Овај тип политичке борбе ударио је печат на њихов менталитет… Ми смо Хрвати политику догматизовали и зато смо интрасигентни и неспособни за демократију…” (Види: Др Винко Кришковић, Докле смо дошли? Загреб, 1925).
Полазећи од чињенице да је данашња Хрватска масонски, англо-америчко-интермаријумски и коминтерновски пројекат, као што је то била Павлова Бановина Хрватска, која је постала држава у држави , као и Брозова Република Хрватска.
Такође, не треба сумњати да се европски и амерички тријалисти-империјалисти неће одрећи својих планова и намера на Балкану , да ће и даље подржавати Хрвате и да ће и даље држати Србе под окупацијом до коначног уништења. То је постало јасно и генералу Михаиловићу 1943. године, да ће Енглези подржати и подићи великохрватску србофобичну комунистичко-коминтерновску клику Јосипа Броза Тита, као што су подржали и подигли Анту Павелића 1926. године и да ће одбацити и присилити незрелог краља Петра Другог, да пристане на тзв. немесничку владу Ивана Шубашића (1), зато је послао телеграм Председништву владе под бројем 208 од 25 новембра 1943. године, у којем стоји:
“…Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге, које они наоружавају, или помажу да се наоружају преко Италијана.
Доказ за ово је дивизија ‘Венеција’ чије су нам наоружање спречили Енглези преко пуковника Белија, а комунистима омогућили да до овог наоружања дођу. Цео овај блок имао би форму комунистичку, или како они кажу партизанску, ради легитимације пред савезницима… Подручје овог блока Енглези су определили источно све до Дрине, т.ј. потпуно у границама
Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.
Да би у томе успели, Енглези траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију…
План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере противу овог предузимамо. За доказ овог су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој…
Стварање хрватско-усташко-комунистичког блока, комунисти ће у своје редове увући Павелићеве усташке јединице и са малим изузетком домобране… Енглеском политиком, као што видимо, на помолу је стварање два фронта који ће се неминовно сударити оружаним снагама. Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном…
Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су у складу и раде да постигну горе изложени циљ. НИСМО СИГУРНИ ДА ОНИ ЖЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ, а ако је желе, они хоће да у њој федеративна хрватска – католичка јединица и федеративна католичка словеначка јединица буду што веће и јаче, зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.
Ово је преглед садашње ситуације у земљи, која није тренутна. Молим Вас да по овоме упозорите Њ. В. Краља и само Претседника владе и г. Ђоновића. Ђенерал Михаиловић“. (Види: Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. прва: “Звоно на узбуну”, Paris, France, 1980, стр. 77-78).
Узгред, у овом контексту вредно је указати на тзв. “Споразум” Цветковић-Мачек 1939. године и на књигу др Данила Грегорића коју је објавио под насловом „Самоубиство Југославије“, где између осталог, стоји:
„И Лондон је ту помогао. Хрватски масони добијају наређење: одмах склопите мир са Београдом. Наредба са највишег места. А и српски исто тако. Са наређењем да попусте у свима стварима, само не у спољњој политици, – јер та политика мора да буде чврсто у поузданим рукама са масонског гледишта…
Си, си! Масонска ствар, цели ваш споразум. Ето, молим, ко је први долазио у Београд код Кнеза као Мачеков изасланик, још пре споразума? Масон Шубашић. Ко постаје српски експерт за формулисање споразума? Масон Константиновић. Ко преговара са хрватске стране? Масон Шутеј. Ко удешава састанке између Мачека и Цветковића? Масон Михаљџић. Ко постаје први хрватски бан? Масон Шубашић…“ (Види: Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије – Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942, стр.75-76).
Треба посебно потсетити Србе масоне- англофиле да је масон Черчил назвао србски народ „мрским србским свињарима“ – “hated pigfarmers of Serbia” ( Види: Winston S. Churchill, The unknown war – The eastern front, 1914-1917, London, 1931). Донео је и судбоносну одлуку да подржи комунисте у току Другог св. рата и да ликвидира монархисте и генерала Михаиловића.
Ради историјске истине, ваља рећо да је масон Черчил уочи Савезничке конференције у Техерану 1943. године рекао масону Боћидару Пурићу, претседнику Југословенске пучистичке владе „да у Европи постоје два империјализма, пруски и српски, које треба згазити…“ (Види: Др Вукашин Перовић, Енциклопедијски и политички коментар геноцида – Прва четничка енциклопедија, Књ. 1, Св. 3, Минхен, 1973, стр. 208).
Такође, имајући у виду, да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат…” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји:
„До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање
Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
(1) У одговору на Стаљиново питање о Југославији, Черчил је непосредно пред конференцију на Јалти, рекао да „краљ Петар нема избора и да је био наговорен, или што више присиљен, да пристане на намесништво…“ – “…Again King Peter was given no choice… had been persuaded, or even forced, to agree to a regency…” (Види: Hamilton Fish Armstrong, Tito and goliath, New York, 1951, стр. 43; Edward R. Stettinius, Jr., Roosevelt and the Russians: the Yalta Conference, New York: Doubleday, 1949, стр. 217; Војислав Павловић, Од монархије на републику, Београд-Бања Лука, 1998).
РАСТКО НЕМАЊИЋ ( око 1174, Рибница-Подгорица – 1235, Трново, Бугарска) КАО ВЛАДАЛАЦ ЗАХУМЉА – ДУКАТО ДИ САН САБА
Историја је сведок времена, гласи једна латинска пословица. Имајући у виду да је прва српска држава настала на обали Јадранског и Јонског мора и да је познати римски католички историчар Хенри Даниел – Ропс у својој другој књизи, коју је објавио на основу Ватиканских извора и докумената под насловом “The church in the dark ages”, дословно рекао: „… да су Срби из Далмације од 831. године угрожавали црквени поредак из Рима …“ – “…since 831, from the Serbs of Dalmatia, established in Aquileia…” (Види: Henri Daniel – Rops, The church in the dark ages, Vol. II, New York, 1960, стр. 170; Henri Daniel – Rops, L. Eglise des Temps Barbares, by Librarie Artheme Fayard, France, 1950).
Узгед у овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића ( 19-?, Корчула, – Београд, 1975) које су објављене под насловима „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“, „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Да ли је постојао краљ Томислав?“ (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970 ; “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).
Међутим, не улазећи ни у какве друге коментаре цитирали бисмо чланак професора Антонија Фарчића „Растко као Владалац“, који је објављен у београдском листу „Република“, који су издавали следбеници Јаше Продановића. Фарчићев чланак је објављен у броју 534, од 24. јануара 1956. године, који у скраћеном обиму гласи…
РАСТКО КАО ВЛАДАЛАЦ
Оба средњевековна српска писца Доментијан и Теодосије, у својим биографијама Св. Саве, наводе да су младоме Растку родитељи дали једну земљу на управљање. Доментијан се о томе овако изразио: „Кад је он (Растко) био васпитан… дадоше му родитељи) један крај царства свога у област му и на весеље његовим слугама“, а Теодосије је записао; „А кад (Рстко) одрасте до петнаесте године, родитељи му оделише једну страну своје државе, как би одлазио ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима“. По једном и по другом биографу Растко је отишао у Свету Гору кад му је било 17 година. Према томе, он је владао у додељеној му области само две године од своје петнаесте до седамнаесте године.
На основу ових података није било могуће тачно одредити у којој је области Немањине државе млади Растко владао пре свога одласка у манастир, као што се није могло ни поближе датирати време тога његовог владања. Стога су историчари прелазили ћутке преко ових Доментијанових и Теодосијевих навода, сматрајући их, ваљда, легендарним и непоузданим.
У најновије време, међутим, нашао се препис једне повеље великог жупана Стефана Немање, која је у нашој историографији била сасвим непозната. Ову повељу Немања је издао граду Сплиту око 1191 и њоме зајемчује Сплићанима слободу трговања у својој држави. Сачувао се само препис повеље и то латиницом, али је очигледно да је у оригиналу била написана ћирилицом. Докуменат веродостојан у сваком погледу и њиме се коначно утврђује не само тачност Дементијанових и Теодосијевих навода, него се помиње и име земље над којом је Растко тада владао.
Овај докуменат, приложен једној расправи коју је објавио д-р Михаило Динић, има свој мали историјат. Њега је открио хрватски историчар д-р Михо Барада и то међу списима које је био у своје време прикупио, као научну грађу за своје радове далматински историчар из осамнаестог века, Иван Луцијус из Трогира. Осим ове Немањине повеље, Барада је пронашао међу Луциосовим хартијама и препис једне повеље краља Стефана Владислава, која је такође латиницом преписана, а коју је овај краљ издао 23 јуна 1237 године у Ковачићима код Омиша кад се са својом војском налазио на реци Цетини, која је у оно доба, била граница између Србије и краљевине Угарске. Ова Владислављева повеља претставља уговор о пријатељству између овог српског владара и града Сплита. Барада је заједно са ова документа нашао међу списима Ивана Луцијуса и једну сасвим кратку повељу захумског кнеза Андрије, којом он ослобађа Трогиране од давања „оброка“ до краја свога живота. Ова трећа повеља сачувана је и у тексту ћирилицом, а „истумачена“ је преписом у латиници.
Фотографске снимке ове три повеље проф. Барада је уступио професору д-р Михаилу Динићу, који их је свестрано проучио у расправи објављеној заједно са факсимилима у овогодишњем „Зборнику филозофског факултета“ књ. III (Београд, 1955), под насловом „Три повеље из списа Ивана Лучића, а од ових повеља је, бесумње, најинтересантнија она Немањина, у којој се изрично каже да Сплићани могу слободно трговати у његовој земљи као и у Хумској земљи, у области његовог сина Растка, и у Зети, у области сина му Вукана. Дословно: „ја велим жупан Немања пуштам Сплићане да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету“.
У својој расправи д-р Динић утврђује да је Растко од свога оца Немање добио Хумску земљу или Захумље и да је овом облашћу владао између 1190 до 1192 или 1193 год. Хумском земљом раније, пре Растка, управљао је Немањин брат Мирослав…
Немањину повељу можемо, дакле, сматрати као драгоцен извор за историју. Она је од значаја зато што је то – по речима Динића „…засада једина повеља која је изашла из Немањине канцеларије, док је он био на власти“. Сем тога она је од значаја и зато што доказује да су постојале привредне везе Немањине државе са градом Сплитом још у дванаестом веку.
Посебни значај има ова Немањина повеља већ и по томе што објашњава уговор између кнеза Мирослава и Дубровчана од 1190 из кога произлази да је онда дошло до сукоба између Немање и Мирослава, па је Немања одузео Захумље своме брату и доделио га своме најмлађем сину Растку. Најзад ова Немањина повеља и она краља Владислава значајне су и по томе, што се из њихове садржине може утврдити да је северна граница Захумља на приморју била на реци Цетини.
Што је за нас такође од важности, то је што се и овим открићем потврђује тачност података цара Константина „Порфирогенита“ о постојању српске приморске земље „Паганије“ или „Неретве“ која се простирала до реке Неретве на истоку, а на западу до реке Цетине, као и то да је у току дванаестог века, њена континентална територија ушла у склоп Захумља…
А. Фарчић
(Види: Проф. Антоније Фарчић, Растко као владалац, „Република“, број 534, Београд, 24. јануар 1956…).