Хрватске „дискретне“ војне претње Србији

Због чега треба озбиљно схватити изјаве Загреба поводом догађања у Црној Гори и како је хрватски аналитичар, приказујући војне претње Србији као „логичне и нормалне“, нехотично разоткрио политику и стратегију своје земље

Анализе и закључци загребачког „експерта“ за државна стратешка питања Давора Ђенера, који пише за Портал „Аналитика“, често се цитирају у хрватским писаним медијима блиским режиму. Овај политиколог једно време је радио као саветник у Министарству вањских послова па стога нема сумње да добро познаје суштину хрватске спољне политике. Наравно да је добро упућен у хрватску политику према Црној Гори и Србији, па и у скривене стратешке планове које та политика треба да оствари. Ђенеро недавно хладно рече да ће Хрватска војно интервенисати ако Србија и Русија нападну Црну Гору. Још не каже „ако буде војно нападнута“, па се може спекулисати да ће војно интервенисати ако Црна Гора буде „нападнута“ хибридним ратом (што црногорски режим већ дуже време тврди). Значи, они ће процењивати да ли је Црној Гори угрожен суверенитет и према томе ће поступати, а познато је и да они у потпуности прихватају процене црногорског врха.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ГРЕШКА И ПОСЛЕДИЦЕ

Највећа грешка Срба у Хрватској јесте што нису на време схватили да процес усташизације Хрватске не зависи од тога да ли је на власти ХДЗ или СДП.
Нормализацију међудржавних односа са Србијом не треба очекивати од стране Зорана Милановића. Тачно је да он у последње време демонстративно напушта скупове на којима се истакне усташка симболика, али напокон знамо да он то не ради искрено, него из чистог интереса, како би поново око СДП окупио Србе и антифашисте. Међутим, већ његови први председнички потези показују да он поново перфидно одржава континуитет дугорочне проусташке политике. Срби су му раније пружали апсолутну подршку, али је он све то прокоцкао и показао право лице када се присетио покојног деде усташе.
Одавно је Милановићу јасно шта је изгубио издајом минимума српских интереса па поново покушава да преосталим Србима у Хрватској „прода рог за свећу“. У новом представљању прави се да је опет променио своју политику и заборавио мртвог деду. Јасно је да он то чини, не да би помогао угроженим Србима него да их поново упрегне у своју гласачку машину. Тешко да се тако разоткривен може поново наметнути Србима, поготово што већ у старту свог председничког мандата поново наступа са перфидном спољном антисрпском политиком коју демонстрира директним негативним уплитањем у догађаје у Црној Гори. И тамо је његов нови ангажман потпуно у складу и континуитету с усташким стратешким циљевима које спроводи ХДЗ. Наравно да Срби у Хрватској, који подржавају своје угрожене сународнике у Црној Гори, све то виде. Ову чињеницу требало би да имају у виду политичари који у Хрватској заступају српски народ а чије ставове и активности углавном артикулише Милорад Пуповац. Ако их је Милановић већ једном преварио, то се у политичком смислу може опростити, али се не би смело поновити – „само се будала два пута спотакне о исти камен“.

2 коментара

  1. Avatar
    Душан Буковић

    С правом је хрватски публициста др Винко Кришковић рекао да су Хрвати неспособни за демократију у својој књизи коју је објавио под насловом „Докле смо дошли“, где дословно стоји:

    “Хрвати су изабрали догматско-идеолошку секташку вербалну опозицију. Овај тип опозицијске борбе практиковали су у својој историји Хрвати. Оружја борбе била су им: декларације, резолуције, негације, протести и ограде. Овај тип политичке борбе ударио је печат на њихов менталитет… Ми смо Хрвати политику догматизовали и зато смо интрасигентни и неспособни за демократију…” (Види: Др Винко Кришковић, Докле смо дошли? Загреб, 1925).

    Полазећи од чињенице да је данашња Хрватска масонски, англо-америчко-интермаријумски и коминтерновски пројекат, као што је то била Павлова Бановина Хрватска, која је постала држава у држави , као и Брозова Република Хрватска.

    Такође, не треба сумњати да се европски и амерички тријалисти-империјалисти неће одрећи својих планова и намера на Балкану , да ће и даље подржавати Хрвате и да ће и даље држати Србе под окупацијом до коначног уништења. То је постало јасно и генералу Михаиловићу 1943. године, да ће Енглези подржати и подићи великохрватску србофобичну комунистичко-коминтерновску клику Јосипа Броза Тита, као што су подржали и подигли Анту Павелића 1926. године и да ће одбацити и присилити незрелог краља Петра Другог, да пристане на тзв. немесничку владу Ивана Шубашића (1), зато је послао телеграм Председништву владе под бројем 208 од 25 новембра 1943. године, у којем стоји:

    “…Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге, које они наоружавају, или помажу да се наоружају преко Италијана.
    Доказ за ово је дивизија ‘Венеција’ чије су нам наоружање спречили Енглези преко пуковника Белија, а комунистима омогућили да до овог наоружања дођу. Цео овај блок имао би форму комунистичку, или како они кажу партизанску, ради легитимације пред савезницима… Подручје овог блока Енглези су определили источно све до Дрине, т.ј. потпуно у границама
    Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.

    Да би у томе успели, Енглези траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију…
    План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере противу овог предузимамо. За доказ овог су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој…

    Стварање хрватско-усташко-комунистичког блока, комунисти ће у своје редове увући Павелићеве усташке јединице и са малим изузетком домобране… Енглеском политиком, као што видимо, на помолу је стварање два фронта који ће се неминовно сударити оружаним снагама. Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном…

    Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су у складу и раде да постигну горе изложени циљ. НИСМО СИГУРНИ ДА ОНИ ЖЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ, а ако је желе, они хоће да у њој федеративна хрватска – католичка јединица и федеративна католичка словеначка јединица буду што веће и јаче, зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.
    Ово је преглед садашње ситуације у земљи, која није тренутна. Молим Вас да по овоме упозорите Њ. В. Краља и само Претседника владе и г. Ђоновића. Ђенерал Михаиловић“. (Види: Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. прва: “Звоно на узбуну”, Paris, France, 1980, стр. 77-78).

    Узгред, у овом контексту вредно је указати на тзв. “Споразум” Цветковић-Мачек 1939. године и на књигу др Данила Грегорића коју је објавио под насловом „Самоубиство Југославије“, где између осталог, стоји:

    „И Лондон је ту помогао. Хрватски масони добијају наређење: одмах склопите мир са Београдом. Наредба са највишег места. А и српски исто тако. Са наређењем да попусте у свима стварима, само не у спољњој политици, – јер та политика мора да буде чврсто у поузданим рукама са масонског гледишта…

    Си, си! Масонска ствар, цели ваш споразум. Ето, молим, ко је први долазио у Београд код Кнеза као Мачеков изасланик, још пре споразума? Масон Шубашић. Ко постаје српски експерт за формулисање споразума? Масон Константиновић. Ко преговара са хрватске стране? Масон Шутеј. Ко удешава састанке између Мачека и Цветковића? Масон Михаљџић. Ко постаје први хрватски бан? Масон Шубашић…“ (Види: Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије – Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942, стр.75-76).

    Треба посебно потсетити Србе масоне- англофиле да је масон Черчил назвао србски народ „мрским србским свињарима“ – “hated pigfarmers of Serbia” ( Види: Winston S. Churchill, The unknown war – The eastern front, 1914-1917, London, 1931). Донео је и судбоносну одлуку да подржи комунисте у току Другог св. рата и да ликвидира монархисте и генерала Михаиловића.
    Ради историјске истине, ваља рећо да је масон Черчил уочи Савезничке конференције у Техерану 1943. године рекао масону Боћидару Пурићу, претседнику Југословенске пучистичке владе „да у Европи постоје два империјализма, пруски и српски, које треба згазити…“ (Види: Др Вукашин Перовић, Енциклопедијски и политички коментар геноцида – Прва четничка енциклопедија, Књ. 1, Св. 3, Минхен, 1973, стр. 208).

    Такође, имајући у виду, да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат…” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји:

    „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање
    Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).

    (1) У одговору на Стаљиново питање о Југославији, Черчил је непосредно пред конференцију на Јалти, рекао да „краљ Петар нема избора и да је био наговорен, или што више присиљен, да пристане на намесништво…“ – “…Again King Peter was given no choice… had been persuaded, or even forced, to agree to a regency…” (Види: Hamilton Fish Armstrong, Tito and goliath, New York, 1951, стр. 43; Edward R. Stettinius, Jr., Roosevelt and the Russians: the Yalta Conference, New York: Doubleday, 1949, стр. 217; Војислав Павловић, Од монархије на републику, Београд-Бања Лука, 1998).

  2. Avatar
    Душан Буковић

    РАСТКО НЕМАЊИЋ ( око 1174, Рибница-Подгорица – 1235, Трново, Бугарска) КАО ВЛАДАЛАЦ ЗАХУМЉА – ДУКАТО ДИ САН САБА

    Историја је сведок времена, гласи једна латинска пословица. Имајући у виду да је прва српска држава настала на обали Јадранског и Јонског мора и да је познати римски католички историчар Хенри Даниел – Ропс у својој другој књизи, коју је објавио на основу Ватиканских извора и докумената под насловом “The church in the dark ages”, дословно рекао: „… да су Срби из Далмације од 831. године угрожавали црквени поредак из Рима …“ – “…since 831, from the Serbs of Dalmatia, established in Aquileia…” (Види: Henri Daniel – Rops, The church in the dark ages, Vol. II, New York, 1960, стр. 170; Henri Daniel – Rops, L. Eglise des Temps Barbares, by Librarie Artheme Fayard, France, 1950).

    Узгед у овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића ( 19-?, Корчула, – Београд, 1975) које су објављене под насловима „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“, „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Да ли је постојао краљ Томислав?“ (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970 ; “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).

    Међутим, не улазећи ни у какве друге коментаре цитирали бисмо чланак професора Антонија Фарчића „Растко као Владалац“, који је објављен у београдском листу „Република“, који су издавали следбеници Јаше Продановића. Фарчићев чланак је објављен у броју 534, од 24. јануара 1956. године, који у скраћеном обиму гласи…

    РАСТКО КАО ВЛАДАЛАЦ

    Оба средњевековна српска писца Доментијан и Теодосије, у својим биографијама Св. Саве, наводе да су младоме Растку родитељи дали једну земљу на управљање. Доментијан се о томе овако изразио: „Кад је он (Растко) био васпитан… дадоше му родитељи) један крај царства свога у област му и на весеље његовим слугама“, а Теодосије је записао; „А кад (Рстко) одрасте до петнаесте године, родитељи му оделише једну страну своје државе, как би одлазио ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима“. По једном и по другом биографу Растко је отишао у Свету Гору кад му је било 17 година. Према томе, он је владао у додељеној му области само две године од своје петнаесте до седамнаесте године.

    На основу ових података није било могуће тачно одредити у којој је области Немањине државе млади Растко владао пре свога одласка у манастир, као што се није могло ни поближе датирати време тога његовог владања. Стога су историчари прелазили ћутке преко ових Доментијанових и Теодосијевих навода, сматрајући их, ваљда, легендарним и непоузданим.

    У најновије време, међутим, нашао се препис једне повеље великог жупана Стефана Немање, која је у нашој историографији била сасвим непозната. Ову повељу Немања је издао граду Сплиту око 1191 и њоме зајемчује Сплићанима слободу трговања у својој држави. Сачувао се само препис повеље и то латиницом, али је очигледно да је у оригиналу била написана ћирилицом. Докуменат веродостојан у сваком погледу и њиме се коначно утврђује не само тачност Дементијанових и Теодосијевих навода, него се помиње и име земље над којом је Растко тада владао.

    Овај докуменат, приложен једној расправи коју је објавио д-р Михаило Динић, има свој мали историјат. Њега је открио хрватски историчар д-р Михо Барада и то међу списима које је био у своје време прикупио, као научну грађу за своје радове далматински историчар из осамнаестог века, Иван Луцијус из Трогира. Осим ове Немањине повеље, Барада је пронашао међу Луциосовим хартијама и препис једне повеље краља Стефана Владислава, која је такође латиницом преписана, а коју је овај краљ издао 23 јуна 1237 године у Ковачићима код Омиша кад се са својом војском налазио на реци Цетини, која је у оно доба, била граница између Србије и краљевине Угарске. Ова Владислављева повеља претставља уговор о пријатељству између овог српског владара и града Сплита. Барада је заједно са ова документа нашао међу списима Ивана Луцијуса и једну сасвим кратку повељу захумског кнеза Андрије, којом он ослобађа Трогиране од давања „оброка“ до краја свога живота. Ова трећа повеља сачувана је и у тексту ћирилицом, а „истумачена“ је преписом у латиници.

    Фотографске снимке ове три повеље проф. Барада је уступио професору д-р Михаилу Динићу, који их је свестрано проучио у расправи објављеној заједно са факсимилима у овогодишњем „Зборнику филозофског факултета“ књ. III (Београд, 1955), под насловом „Три повеље из списа Ивана Лучића, а од ових повеља је, бесумње, најинтересантнија она Немањина, у којој се изрично каже да Сплићани могу слободно трговати у његовој земљи као и у Хумској земљи, у области његовог сина Растка, и у Зети, у области сина му Вукана. Дословно: „ја велим жупан Немања пуштам Сплићане да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету“.

    У својој расправи д-р Динић утврђује да је Растко од свога оца Немање добио Хумску земљу или Захумље и да је овом облашћу владао између 1190 до 1192 или 1193 год. Хумском земљом раније, пре Растка, управљао је Немањин брат Мирослав…

    Немањину повељу можемо, дакле, сматрати као драгоцен извор за историју. Она је од значаја зато што је то – по речима Динића „…засада једина повеља која је изашла из Немањине канцеларије, док је он био на власти“. Сем тога она је од значаја и зато што доказује да су постојале привредне везе Немањине државе са градом Сплитом још у дванаестом веку.

    Посебни значај има ова Немањина повеља већ и по томе што објашњава уговор између кнеза Мирослава и Дубровчана од 1190 из кога произлази да је онда дошло до сукоба између Немање и Мирослава, па је Немања одузео Захумље своме брату и доделио га своме најмлађем сину Растку. Најзад ова Немањина повеља и она краља Владислава значајне су и по томе, што се из њихове садржине може утврдити да је северна граница Захумља на приморју била на реци Цетини.

    Што је за нас такође од важности, то је што се и овим открићем потврђује тачност података цара Константина „Порфирогенита“ о постојању српске приморске земље „Паганије“ или „Неретве“ која се простирала до реке Неретве на истоку, а на западу до реке Цетине, као и то да је у току дванаестог века, њена континентална територија ушла у склоп Захумља…

    А. Фарчић

    (Види: Проф. Антоније Фарчић, Растко као владалац, „Република“, број 534, Београд, 24. јануар 1956…).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *