ГЛОГОВ КОЛАЦ СРПСКОЈ КУЛТУРИ

фото: Небојша Мићковић Бета

Зоран Ђинђић је својевремено, као премијер, ударио глогов колац српској култури када је изјавио да „култура мора бити профитабилна“. Тако се кренуло у багателисање културе и у државном буџету, а један од показатеља значаја који и данашња власт придаје култури је и то да је на списку министарстава Владе Републике Србије Министарство културе и информисања пребачено на последње место

Aко власт жели да „уштеди“ на броју министарстава у влади, онда има других ресора које може скинути са тог нивоа и пребацити на омиљени европејско-амерички ниво агенција, рецимо онај који води Јадранка Јоксимовић намењен евроатлантским беспућима и бриселским безглављима и то са преко сто запослених. О 0,73 посто из буџета за културу и информисање заједно, дакле ни пола процента за културу да се и не говори. Али се зато олако иде на градњу скупих фудбалских стадиона, иако је наш фудбал, нажалост, за разлику од наше културе на веома ниским лествицама квалитета.
Резултат Ђинђићеве „филозофије“ јесте ширење разних скаредних садржаја у мас медијима, супбкултуре на „крокодилским“ и „егзит“ фестивалима, буљење у магарца Марине Абрамовић, издавачке делатности женског пера на нивоу ТВ водитељки упоредивим са Сузаном Тамаро, под изговором да „то људи траже“. То је бескрупулозни удар на културу, а иза свега се крије искључива тежња да се оствари што већи профит и „познатост“ са што мање мозга. Тако се уместо културе инсистира на шоу бизнису, на ријалитијима, на бацању и то мало новца на комерцијалне манифестације, као „Егзит“, на проглашавању американизованих перформанс егзибиција у Музеју савремене уметности за величанствени догађај и људску потребу, за путоказ куда треба да иде наша култура, како рече премијер Ана Брнабић.
Шекспир се неће више штампати, јер није профитабилан. Филмови ће се сводити на собне ракурсе са неколико глумаца. Опера превише кошта, не може да опстане на улазницама, па ће свако ко се јаче продере бити певач каквима нас обасипају са малих екрана. Поезија ће бити проглашена за манијакални поремећај, јер треба дати новац дугиним бојама. Све за што је потребан напор ума, уз стваралачки дар, нестаће у култури.

ЗАБАВА УМЕСТО УМЕТНОСТИ Већ одавно се забава подмеће као кукавичије јаје. Улична уметност, циркус и перформанси су убачени у Закон о култури. Репродукција се представља као креативна уметност, па је зато било разних певаљки које су добиле и национално признање, углавном на предлог и притисак председника српских влада и министара, што открива одакле дува ветар у багателисању српске националне културе.
Председник Владе Републике Србије, два министра и председник Скупштине нападају министра културе зато што је тражио да се скаредни садржаји емитују преко кабла, а не преко националних ТВ фреквенција. Зато није чудо што је баш тај сазив власти бацио културу на последње место на списку министарстава. Такво стање је и резултат промене свести као последице петооктобарског пуча, јер у Ђинђићевој профитабилној култури опстају само кич и забава.
Изгледа да је имао неког ефекта бриселски програм уништавања Србије који је један високи италијански дипломата пренео 2001. године тадашњем југословенском конзулу у Барију да ће после бомбардовања бити на удару Српска православна црква, САНУ и Удружење књижевника Србије, јер су они „темељ националног идентитета и самим тиме препрека за анационални неолиберализам“.
Никада није било горег односа према култури, него у последњих двадесет година, јер је на сцени деловање власти Србије према њој у складу са речима италијанског дипломате. Очигледно је да има у нашој политици, странкама и влади, оних који, по налогу својих страних ментора, гуше аутентични српски културни израз да би Срби изгубили свој национални идентитет, који је и највећа сметња неолибералном економском и духовном поробљавању, јер када се сломи култура једнога народа, газе се лако и његов идентитет, његова самосвесност и самим тиме његов отпор усмерен на достојанствено самоочување које води ка неприхватању оног што не служи националним интересима свога народа и што није истинска вредност у светској култури.
Проблеми у нашој култури имају извориште у анационалној државној политици отуђеној од грађана, у ниском нивоу интелектуалности политичке „елите“, а не у стваралачком потенцијалу уметника. Не оскудевамо у талентима и врхунским уметницима који немају шта да завиде никоме на свету, нарочито не ономе отуђеном од себе и природе. Дакле, државна политика која се залаже за неолиберални приступ у коме култура постоји само ако је вреднује тржиште, први је и прави узрок невоља у нашој култури. У „профитабилној култури“ не може да опстане ни Миланска скала, нити штампање Дантеа може да донесе материјалну добит која је у неолиберализму изнад свега, а нарочито изнад духовности. Човек мора бити потрошач, а не стваралац и мислеће биће. Он не може бити продуховљен, јер онда размишља, а када размишља прави проблеме властодршцима. Зато су код нас на удару култура, просвета и религија.
Мислећи људи не пристају на садашњост. Они користе искуства прошлости и садашњости, али на основу њих промишљају будућност као једино место промене постојећег стања. Неолиберализам тежи унисекс моделу егоцентричног и атомизираног човека, дакле удаљеног од његовог друштвеног бића, јер је оно опасност за банкстере на власти, пошто само друштвено биће, а не појединац, може да угрози овај нехумани светски поредак. Глобализација је параван за насиље над људима које врше банкстери, мегакомпаније и њихови политички трабанти, укључујући и наше српске. То је вандалска американизација Европе којој је једини циљ профит.
Глобализација настоји да све сведе на робу, човек није више „кадар“, већ „људски ресурс“, ученици су сада „потрошачи образовања“, дакле они су сви роба! Зато глобализација и мондијализам нападају идентитет нације и појединца, јер само обезличени можемо бити „људски ресурс“, слепи потрошачи. У том смислу је Европска унија криминални пројекат неолибералне касте, као извршилац њених налога. Она је декадентна мочвара у којој нема места за темељну културу, већ само за еврократију којој су недоступна небеска славља ума. Јер, аутентична култура, национални идентитет, традиција и језик изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији у којима је могућ развој појединаца код којих је идентитет темељни услов како за њихове интерсубјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину. Европска унија директно угрожава тековине европске културе и цивилизације. Она не дозвољава прожимање српске са европском и светском културом у коме настаје светско заједништво и обогаћивање и националних културних садржаја. Она намеће искључиво идеолошки модел свођења културе на забаву, а људска бића на „потрошаче“ такве „културе“.

КУЛТУРНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ… Уклањање националног идентитета и културе, први је корак, ако се жели наметнути тотална политичка, економска и војна хегемонија, уз коју иде културни империјализам. Саучесници у овом антихуманом процесу су такође интелектуалци и културни посленици, јер већма не пружају отпор томе стању. Први пут у целокупној историји, знање и култура су саставни део власти, а интелектуалци и уметници су већма пуки тумачи и заговорници постојећег, пси чувари властодржаца. Уметност следи „политичко коректни говор“ неолиберала, па код академског и уметничког клера претежу кодекси неолибералног тоталитаризма и делегитимизација националне државе, чиме се намеће мистичност нужде садашњег стања, односно уметници и интелектуалци легитимизују одсуство политичке алтернативе.
Прихватајући постојеће стање, култура се одриче креативности и прелази у супкултуру, што и јесте циљ владара чија умност није у стању да се избори са креативношћу која је у бити идентитета, али су они свесни да без креативности нема ни отпора њиховој моћи и зато је дискредитују материјално сводећи је на пола процента српског буџета, а медијски нападају најпримитивнијим средствима и то са нивоа извршне власти као у случају ријалитија. Идентитет се мора чувати отпором евроатлантској послузи на власти која нема добре намере према грађанима. Уметници треба да се критички односе према стварности својим делима и да не подлежу утицајима само зато што неолиберална пропаганда проглашава за стваралаштво перформанс на нивоу уличне уметности.

… И КУЛТУРНО КОМПРАДОРСТВО Данас власт користи насиље над културом у економској форми. Континуирано смањење финансирања за културу у Србији представља само по себи политички напад на њу маскиран законима економије. Гушење било какве критичке перспективе не постиже се данас употребом директног насиља над уметницима, већ медијским игнорисањем и укидањем ресурса потребних за преживљавање уметности и уметника. Али се зато даје, мимо свих законских процедура, искључивом вољом премијера који има, очигледно, сужене видике у култури, милион и по евра за јефтини кич Марине Абрамовић, док се нема ни за испомоћ уметницима у време вирусне кризе која се користи као изговор да се смање или бришу фондови за откуп књига, финансирање уметничких манифестација, часописа, капиталних дела, филмова.
Нашим политичарима су уметници потребни једино као икебана у предизборним кампањама. Они не схватају шта значе наступи, рецимо ансамбла „Ренесанс“ у свету. Италијани су написали да нису знали, док га нису чули и видели, да је ренесансна музика у Србији настала пре италијанске ренесансне музике! То је промоција наше културе у свету, али она захтева државну потпору које нема.
Али, данашњи уметници су најчешће апологете постојећег стања, јер свесно или несвесно, потпомажу опстанак такве власти, уз напомену да је и српска опозиција једнака у свом багателисању српске културе, покушавајући да се ускладе са успостављеним поретком, са владаоцима и тајкунима, којима морају и углавном једино и могу да продају свој „културни капитал“. Међутим, тај капитал има прођу само ако је строго подређен очувању постојећег стања, односно подршци властима. Уметници углавном иду на руку нашим евроатлантским режимима, уместо да у њима идентификују главног противника културе који настоји да угуши ширење културних видика и развој националног аутентичног културног израза. Они треба да се боре за укидање тог политичког клијентелизма у култури, јер је то нека врста културне проституције. Та уметничка проституција је видљива у чињеници да писци, филмаџије и организатори уметничких манифестација одређене политичке оријентације коло воде у нашој култури и у бенефицијама Владе Србије, па је тако могуће да извесна Аја Јунг, експонент кич (не)културе, добије само у једној години 14 милиона динара од Владе Србије, више него Удружење књижевника за двадесет година, а финансирање капиталних пројеката културе у целој земљи ни десетак. Председник државе необазриво промовише такав ниво „уметнице“ тврдећи да је она учинила што нико није, као да никада није чуо за Битеф, Белеф, Бемус, Фест, Међународне београдске сусрете писаца, Смедеревску песничку јесен…
Финансирају се превасходно уметнички кланови који славе монотеизам неолибералног културног кича, а нарочито они који промовишу културу противну српским националним интересима и српско „самопорицање“. У тај корпус спадају управо Аја Јунг, Марина Абрамовић, Егзит и сличне комерцијалне забаве које се проглашавају за културу и то са нивоа власти.
У тај корпус спада и неки Савет за креативне индустрије у коме су перјанице Биљана Србљановић, СтартИТ, Мокрин хаус, Егзит, Српска филмска асоцијација, Београдска културна мрежа. Председник Владе Ана Брнабић је то формирала, као неко страно тело у српској култури, аутократски, јер није консултовала уметничка удружења. Изгледа да је за њу култура „индустрија“, што се сасвим уклапа у неолиберални концепт презира према стваралаштву које она назива „креативном индустријом“.
Културе нема је у речнику српских власти. Ни опозиције. Није је било ни у предизборној кампањи партија. Наравно, није премијер једини гробар српске културе, јер било их је и раније тушта и тма, али то показује куда је она усмерена када се овако односи према сектору без кога нема, уз просвету и здравство, ни људског друштва. Рекло би се да премијер, свесно или несвесно иде на разарање српске културе и наметање идеолошких модела према којима је и она обликована. Ту је и председник Скупштине, ту су и неки министри, Нарочито они који су бранили културни „пројекат“ ријалитија.
Наравно, треба мењати и кључеве расподеле. Не могу уметничка удружења, Народни музеј или Народно позориште, да зависе од „пројеката“ односно воље министра културе или Владе. Минимум је да те институције културе морају бити законски стабилно финансиране најмање за такозване фиксне трошкове. Зато је потребно хитно усвајање „Стратегије“ како би се омогућила темељна измена Закона о култури у складу са њом и потребама српске културе.
Било како било, уметници треба да се заложе да наша легитимација у свету буде национална култура створене у прожимању са светским културним кретањима, а не кич копија американизоване и дехуманизоване антикултуре неолиберализма која уништава простор за изворно стваралаштво наших уметника који не пристају на духовну уцену. Српска национална култура и светска искуства треба да се прожимају, а не да нам се насилно намеће субкултура анационалне догме монокултурализма Европске уније и америчког хамбургер обрасца.

2 коментара

  1. Avatar
    Душан Буковић

    ДУШАН БУКОВИЋ: СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА

    Владислав Рибникар (1900 -1965), политичар, новинар и директор београдске „Политике“, пре Другог светског рата припадао је Демократској странци и био је члан Главног одбора. Био је познат као левичар-интернационалиста. Први његов контакт са Совјетским интернационалистима датира од 1928. године, када је због једне афере са једном чланицом ГПУ са којом је имао интимне односе пристао да ради за рачун совјетске тајне политичке полиције. Од тада Рибникарева „Политика“ постаје интернационалистичко-левичарски лист. За време рата сарађује једно време са немачким окупаторима у Србији. У његовој кући у јуну 1941. године донета је одлука о покретању буржоаско-демократске револуције у Србији под командом Павелићевог емисара, великохрватског тиранина Јосипа Броза тзв. „Тита“, која је била само нагли прелаз у великохрватску, интермаријумску, фабијанску и коминтерновско-троцкистичко пролетерску. У току 1941 и 1942. године хапси га Недићева полиција у Београду и упућује у логор на Бањици. На немачку интервенцију ослобођен је први и други пут. У другој половини 1943. године одлази у Јајце и постаје члан Президијума АВНОЈ.

    У овом контексту вредно је указати да је у чикашкој „Слободи”, објављен значајан чланак под насловом „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара“, који гласи…

    ДОКАЗИ О САРАДЊИ КОМУНИСТА СА ОКУПАТОРОМ – СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА

    У низу многобројних доказа и докумената о сарадњи Титовог „народно-ослободилачког” покрета с Немцима и осталим окупаторима, међу најкарактеристичније спаде случај сувласника и директора највећег српског дневног листа „Политике” Владислава Рибникара.

    После смрти свога оца д-ра Слободана Рибникара 1924. Рибникар се, у то време апсолвент архитектуре, нашао стицајем прилика као поседник највећег броја акција на челу овога познатог дневника. Он је, по праву наслеђа, без икаквих личних и интелектуалних способности постао његов главни директор.

    Лист у то време стварно уређује и даје политички тон и правац писању његов главни уредник д-р Милан Гавриловић. Док је административна и персонално материјална страна у рукама његовог власника Рибникара, који са осталим главним акционарима Тановићем, Миленовићем и Дисом Стефановићем сачињавала главну управу. „Политика”, која у периоду анексионе кризе и балканских ратова са својим уредницима браћом Рибникарима, Дарком и Владиславом, који ће као резервни официри и погинути на Мачковом Камену 1914, била је на достојној националној и демократској висини и остала таква све до 1928.

    Крајем 1928 десиће се у „Политици” велике промене које су наступиле под утицајем једног догађаја, који ће одиграти пресудну улогу у животу и политичком држању њеног директора, иначе и до тада познатог авантуристе и сладострасника Владислава Рибникара. Октобра 1928. тадашњи властодршци у Совјетском Савезу били су организовали свечану прославу десетогодишњице совјетске власти. Одлучили су да на ову прославу позову као госте читав низ новинара, књижевника, политичара и јавних радника из цеога света, у првом реду припадника комунистичког покрета. Затим познатих левичара и либерала за које су веровали, да ће после повратка у своје земље повољно писати и говорити о Совјетском Савезу.

    Из Југославије су били позвати: Драгиша Васић и вајар Сретен Стојановић, у то време изразити левичар и преко свога брата д-ра Младана Стојановића, члана КПЈ у блиској вези с тадашњим партијским вођством. Од стране Хрвата комунистички књижевници Мирослав Крлежа и Август Цесарец, а од Словенаца комуниста и књижевник Ловро Кухар. Сви су они отишли посредством Совјетског посланства у Букурешту, пошто у то време Југославија није имала дипломатских односа са Совјетима. Овој југословенској делегацији се у Букурешту придружио и Рибникар. Он није био званично позват, али је пошао за свој рачун. Жељан сензација и авантура, а и да би на неки начин за себе лично, а делимично и за лист извукао какве материјалне концесије од богатих пропагандних фондова Коминтерне, чији је штаб у то време био у Москви. Познато је да је Рибникар био велики коцкар, женскарош и расипник, те да је на коцки и финансирању својих многобројних љубавница често губио милионске суме. Кад је Рибникар стигао у Москву и када су многобројни агенти Коминтерне видели с киме имају посла, облетали су око њега и ступили у акцију. Будући да је био у питању директор и власник највећег дневног листа у Југославији, подробно су испитали све његове слабе стране, те су се осведочили да његова слабост према лепом полу долази на прво место. Ради тога су му у хотелу у коме је био отсео подметнули необично лепу и заводљиву девојку, која је била њихов агент.

    Приликом свога каснијег саслушања маја 1942. од стране српске специјалне полиције у Београду, Рибникар дословно каже: „Дошла је у мој хотел претставивши се као новинарка, сарадница агенције ‘Таса’, да ме интервјуише о мојим утисцима у Совјетском Савезу, а и о политичким приликама у нашој земљи. Била је врло млада, не више од 20 година, лепа и симпатична. Мени се претставила под именом Евдокија. После краћег разговора почела се као змија увијати око мене. Убрзо сам заборавио да сам у Београду оставио жену и децу, велике и неодложне послове у управи листа и сав сам јој се предао. Она је пристала да се пресели код мене у хотел, где смо у лудом оргијању провели месец дана”.

    Када је овај медени месец прошао и када је Рибникар сматрао да треба да крене назад у земљу, његова пријатељица није хтела да се одвоји од свога галантног љубавника, изјављујући да ју је он упропастио и завео, под видом обећања брака и заједничког одласка у Југославију, пошто се код ње преставио као нежењен. На њену интервенцију морале су да се умешају и совјетске државне власти и да преварену и обешчашћену другарицу Евдокију узму у заштиту. Органи власти констатовали су да се према тадашњим совјетским законским прописима, ако мушкарац и жена живе заједничким животом месец и више дана, сматра, да се налазе у законитом браку, без обзира што он није и формално закључен.

    Рибникару није остало ништа друго него да ову подметнуту му Рускињу бар привремено призна за своју закониту жену. Он јој је предложио да заједно пођу у Берлин, на шта је она пристала, док су их у стопу пратили за то одређени агенти Коминтерне. Да би се као посредници између њих појавили у даном моменту са својим условима, које ће поставити Рибникару као цену за развод брака, а на које ће он пристати.

    У Берлину Рибникар је покушао да се ослободи своје пратиље посредством нашег посланика, иначе сарадника његовог листа и пријатеља његове породице Живојина Балугџића, обећавши јој скупоцену бунду од чинчилова крзна, драгоцени бриљантски коље (огрлицу), знатну метеријалну накнаду и друго. Но све то није ништа помогло. Тек када су се у виду њених такозваних заступника појавили агенти Коминтерне са својим условима, а пошто је исте Рибникар примио и потписао услове, она је уз примљене материјалне поклоне и накнаду пристала на развод брака и повратак у Москву.

    Садржина тих услова, и ако није никада обелодањена, била је тек много касније позната југословенским и српским полицијским органима, делимично из самих признања Рибникарових, а делимично из многобројних саслушања тадашњих агената Коминтерне, с којима је Рибникар, а преко њега редакција и администрација “Политике” били у сталној вези. Њихове последице и њихов траг осећао се према целом писању „Политике” и њених многобројних сарадника комуниста, вешто убациваних и прикривених све од тога догађаја 1928. па до рата 1941, и даље после рата када ће под комунистичком влашћу најзад скинути своју образину.

    Ти услови су следећи: „Рибникар се обавезује да ће утицати да ‘Политика’ постепено промени свој тон и правац писања, које се има ускладити у духу инструкција приманих од Агит-Пропа ЦК КПЈ, с којима ће Рибникар у будуће одржавати сталну везу. Рибникар ће постепено у својству јавних и тајних сарадника и дописника у току наредних десетину година примати искључиво личности, које му буде предлагала Коминтерна, односно њена експозитура за Југославију Централни комитет Комунистичке партије Југославије и то његов извршни орган Политбиро. Он пре свега има под својим потписом објавити серију од 15 чланака, као своје утиске из Совјетског Савеза, које су у ствари написали за то одређени пропагандисти Коминтерне. Рибникар се такође обавезао да поступно из редакција “Политике” одстрани све истакнуте сараднике познате по своме демократском и антикомунистичком ставу, чија ће имена такође добити преко одређене му везе, или уколико би то теже ишло да систематски онемогућава и саботира све њихове конструктивне активности. Од њега се није тражило да, бар у прво време, постане и формалним чланом КПЈ, како би као некомпромитован могао што боље спроводити у живот постављене му услове и задатке.

    Као накнаду за ове услове, које је Рибникар касније дословно спроводио у живот, он је поред раставе брака добио и милионске материјалне компензације, огромне кредите у златним немачким маркама за куповину модерних штампарских лајнотајпа у Немачкој, које је нешто касније под фирмом личних финансијских трансакција Рибникарових „Политика” и набавила. Далеко би нас одвело ако би набрајали читаве плејаде познатих или прикривених комуниста, који су после повлачења д-ра М. Гавриловића са положаја директора као уредници, сарадници, дописници из земље и иностранства, јавни и тајни, под отвореним именима и разним псеудонима прошли кроз „Политику” на основу овога Рибникаревог споразума са Коминтерном.

    Од Моше Пијаде, др. Симе Марковића, Славка Мијатовића, др. Рајка Јовановића, Родољуба Чолаковића, Душана Лопандића, Душана Тимотијевића, Вука Драговића, Велибора Глигорића, Васе Срзентића, Веселина Маслеше, Марка Ристића, Ота Бихаљиа – Мерина, Елиа Финција, Александра Вуча, Коче Поповића, Душана Матића, Оскара Давича, Анте Маркишића, Милана Дединца, до млађих Милована Ђиласа, Владимира Дедијера, Васила Медана, Лазара Лилића, Душана Јерковића, Јована Поповића, Чедомира Крушевца, др. Радивоја Увалића, Радмиле Бунушевац, Радована Зоговића, Ђоке Јовановића – Јарца, Иве – Лоле Рибара, Милована Матића, Богдана Пеића, Пунише Перовића, Славољуба Виторовића, Стојиљка Стојиљковића, др. Војислава Вучковића па до најмлађих формираних у току грађанског рата Зорана Жујовића, Данила Пурића, Војислава Ђукића, Мирослава Радојчића, Ђоке Јулиуса, Божидара Диклића и других.

    У Рибникаревој вили (на слици изнад), у чијој непосредној близини у вили инжињера Ненадовића борави и Тито, састаје се 4. јула 1941. Политбиро ЦК КПЈ у личностима Тита, Ранковића, Ђиласа, Вукмановића – Темпа, Сретена Жујовића – Црног, Иве Рибара – Лоле и Едварда Кардеља – Бевца и доноси познату одлуку о дизању устанка прво у Србији, а затим у свима осталим областима Југославије, куда шаље и своје специјалне делегате. Овде Тито углавном борави и ради заједно с Владимиром Дедијером, а једно време и са Едвардом Кардељем, који су у вили повремено и становали, све до септембра 1941, када ће напустити Београд и отићи на такозвану слободну територију. Истовремено Рибникар одржава везе и са својим предратним пријатељима др. Грубером, Хофманом др. Ханом, Хрибовсеком, Хибнером, Спајлом и осталим функционерима из немачке обавештајно-пропагандне новинске агенције ДНБ, пропагандног штаба за Југо-Исток као Главног Војног Заповедништва за окупирану Србију, под чију контролу спаде и ново Рибникарево „Српско – Издавачко Предузеће АДО”, које издаје “Обнову”. Он доноси драгоцене податке и материал Титу, Политбироу и Главном Партизанском Штабу, на основу којих они процењују ситуацију и дају потребне директиве за организацију устанка не само у Србији, већ и на територији целе Југославије, а у првом реду и национално осетљивој и стратегијски за нову герилу војну тако погодној Црној Гори. Тамо је још 4 априла, на два дана пре бомбардовања Београда, био упућен Моша Пијаде, Веселин Маслеша, Бора Продановић, др. Марија Вајс – Гајић, др. Душан Недељковић и још неколико партијских функционера. Они су понели један део архиве ЦК КПЈ камуфлиране као архива Југ. новинарског удружења и око 20.000.000 готовог новца, с којим ће нешто касније Моша Пијаде уз помоћ овога друштва под именом „Чика Јанко – човек јаке руке” водити и финансирати комунистичку револуцију и братоубилачки рат у Црној Гори, Рашкој (Санџаку) и Херцеговини, будућим базама главних партизанских операција. Није згорега овде напоменути да је Моша с друштвом путовао са специјалном пропусницом успутним властима изданом ни од ког другог већ од надлежног министра за прогањање комуниста, министра унутрашњих послова у влади од 27. марта Срђана Будисављевића преко његовог шкабинета Вељка Кораћа, увученог као члана партије још пред рат у његов министарски кабинет.

    Историјске истине ради треба истаћи чињеницу да су Мачекове полицијске власти све истакнуте комунистичке функионере, које су на почетку рата затекли у затвору и логору у Бановини Хрватској, на челу са Огњеном Прицом, Божидаром Хаџијом, Отокаром Кершованијем и Августом Цесарцем, предали новим усташким властима у Хрватској које су их побиле, док су сви истакнути комунистички функционери који су се били затекли у затвору Управе града Београда по наређењу Срђана Будисављевића и 27 мартовске владе пуштени на слободу.

    Важно је напоменути да су Владислав Рибникар и Владимир Дедијер преко руске емигранткиње, прикривене комунисткиње новинарке Клавдије Жукине, која је била љубавница једног од главних агената Коминтерне такође предратног сарадника “Политике” совјетског пуковника Фјодора Махина, сазнали на 15 дана раније планирани напад Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, о чему су одмах известили Политбиро ЦК КПЈ и самог Тита. Благодарећи овоме српска специјална полиција када је уочи 22. јуна 1941 добила налог да изврши хапшење свих познатих комуниста, који су се до тада захваљујући споразуму између Совјетског Савеза и Немачке слободно кретали по Београду, успела је да са списком од око 180 комуниста пронађе свега 12 и то махом безначајних партијаца, који нису били стигли да се сакрију.

    Од Др. Грубера и његових потчињених органа Рибникар добија специјалне објаве за путовање по целокупној територији контролисаној од немачког војног заповедника за Србију, возне карте, купоне за набавку рационалних животних намирница и текстила, са којим у извесној мери снабдева комунисте и њихово вођство. Оно се на тај начин снабдевено и обезбеђено скоро несметано креће по Београду и целој територији Србије и извршава своје паклене задатке.

    У Рибникаревој вили половином јула 1941. долази и до састанка између Драгољуба Милутиновића, свештеника из Ивањице, претставника четничке организације Косте Пећанца у циљу споразума за обустављање међусобне борбе и координацију планова за заједничку борбу противу окупатора, и лично са Титом и осталим члановима Политбироа ЦК КПЈ. Интересантно је истаћи да Тито тада није откривен и ухваћен са целим Политбиром само благодарећи Рибникаревим везама и врло вешто планираној сарадњи и подршци немачких окупационих власти у Београду.

    У пролеће 1942. године Четврти Антикомунистички Отсек Срп. Специјалне Полиције дошао је посредством Бошка Богдановића, бив. Шефа Централног Пресбироа и предратног помоћника Министра Просвете, а за време рата сарадника ђенерала Недића, до добро провереног податка: Драгољуб Милутиновић, свештеник из Ивањице, поверио је пре него што ће га на основу комунистичког подметања убити у селу Шаренику, срез Моравички, његов супарник војвода Божо Јаворац, своме пријатељу члану организације ДМ сада у Паризу др. Милану Пурићу, случај о своме разговору с Титом половином јула 1941. у вили Владислава Рибникара, Ботићево сокаче Бр. 6. (Данас Комунистички музеј Народне Револуције).

    Ја сам половином јула 1941, износи Милутиновић, не слажући се са ставом и радом Пећанчевим и његових одреда, и у циљу да нађем неки модус вивенди између четника и партизана, чији је утицај на терену у Западној Србији био прилчно јак, кренуо за Београд. Пошто сам се поразговарао с Пећанцем, видећи да је на њега врло тешко помирљиво утицати, хтео сам да видим шта се може учинити на другој страни. Отишао сам у бивше уредништво „Политике” и тамо се нашао са Вл. Рибникарем. Рибникара сам познавао још пре рата, пошто је он свако лето долазио с породицом ради одмора у Ивањицу, где смо на Моравици пецали пастрмку у друштву др. Спасовића, бив. нар. посланика, бив. министра Константиновћа и остале левичарске настројене интелигенције из овог краја. Њему сам изложио циљ мога доласка и жељу да се састанем с неким од званичног комунистичког вођства. Он ме је место сваког одговора позвао да дођем сутра на ручак код њега у вилу, а он ће дотле о свему озбиљно размислити и видети може ли ми што у том помоћи.
    Када сам сутрадан тамо дошао затекао сам неколико непознатих лица, од којих сам после у току разговора упознао Сретена Жујовића – Црног, Александра Ранковића, Ивана Лолу Рибара, Милована Ђиласа, поред домаћина Рибникара и Владимира Дедијера. Међу њима је био и један постарији, дискретно просед господин са цвикерима, препланулог кошчатог лица и мало страним и чудним нагласком у српском изговору. Одмах сам видео да је он централна личност у овом високом комунистичком друштву, сви очекују његово мишљење или одобравање као коначни одговор. Он ми је претстављен као инжињер Јовановић. Разговор и ручак текао је дуже времена и ми се ни по једном питању нисмо могли сложити. Рибникар ме је приликом испраћаја замолио да им дам неколико бланко четничких објава оверених печатом, који сам при себи имао, што сам ја и учинио и да никоме не причам о овоме састанку, што би ме свака индискреција могла стати живота. По моме повратку за Ивањицу нисам наравно никоме смео поверити целу ову ствар, нити ми је било јасно да сам разговарао са самим партизанским командантом Титом. Када су партизани септембра 1941 ушли у Ивањицу био сам међу првим национално истакнутим људима и четничким првацима ухапшен и спроведен за партизански Главни штаб у Ужице. Тамо смо смештени у затвор у згради бивше ужичке жупаније где смо остали све док партизани нису концем новембра 1941. протерани из Ужица.

    Како је 7. новембра 1941. приликом прославе Октобарске револуције била у главној улици у Ужицу баш испред хотела Златибора велика параде партизанског олоша, посматрајући одоздо из подрума кроз прозорске решетке приметио сам на трибини у дугом кожном капуту и новим жутим чизмама познату ми личност опкољену с до зуба наоружаним телохрантељима У овој личности није ми нимало било тешко препознати инжињера Јовановића. А то је био Тито.

    Сада пошто предвиђам да можда још дуго нећу поживети ову тајну теби поверавам. Пошто знам да имаш погодних веза, достави је преко њих надлежној полицији у Београду. Није искључено да се Тито поново крије у Београду, те да помоћу Рибникара не би могао бити откривен па евентуално и ухваћен.

    Равногорски првак из Ивањице пренео је одмах овај разговор др. Милошу Секулићу, познатом београдском лекару иначе своме политичком пријатељу. Овај је будући да је био у блиским породицним везама са пок. Бошком Богдановићем а знајући да је он добар пријатељ са Бећаревићем и Грујучићем, шефовима анти-комунистичког отсека, целу ствар поверио њему који је одмах доставио поменутој двојици.

    Тек почетком маја 1942, после дугог консултовања знајући за његове везе с Немцима и скоро свим српским утицајним круговима у окупираном Београду, они су донели одлуку да приведу ради саслушања самог Рибникара и потраже објашњење. Свестан своје моћи и својих вешто постављених и камуфлираних веза, пред иследником Специјалне полиције Рибникар није хтео ни речи проговорити и целу је ствар упорно негирао. И поред тога што му је овај предочавао суочење и сведочанство тада већ мртвог свештеника Милутиновића. Ко може тврдити да Рибникар није већ био благовремено обавештен о његовој смрти.

    И када су се шефови Специјалне полиције одлучили да задрже у притвору Рибникара, те да на погодан начин дођу преко њега до открића тада и њима самима и немачким властима још увек загонетне Титове личности, коју је Рибникар врло интимно познавао. Дошло је муњевитом брзином неопозиво наређење из штаба генерала Шредера, тадашњег војног заповедника за окупирану Србију, да се Владислав Рибникар као истакнути немачки привредни и културни сарадник а уз то још из раније познат као немачки пријатељ, пусти одмах на слободу. Уз облигатну напомену да ће српске полициске власти бити узете на најстрожију одговорност ако Рибникара у будуће без сагласности немачких надлежних власти буду узнемиравале и ако му се буде ма шта десило.
    Нешто касније, према једној фотографији, објављеној у „Донауцајтунгу”, листу немачке пропаганда за Југо-Исток, успело је се да се према његовом картону података, пронађеном у архиви загребачке полиције, идентификује Тито.

    И тако је Рибникар благодарећи Немцима, својим старим пријатељима, по други пут у року од две године пуштен из руку српских власти. Он се више неће коцкати тако олако стеченом слободом, већ ће убрзо отићи у Западну Босну у Врховни партизански Штаб. Тамо ће приликом образовања прве Титове владе и заседања АВНОЈА постати први министер за информације и просвету у поменутој влади новембра 1943, да би сличне функције задржао у свима Титовим владавинским комбинацијама све до своје смрти децембра 1955. Он ће одмах по повратку за Београд, још у јесен 1944. године покренути стару комунистичку „Политику” на место окупаторске „Обнове”. А као прво што ће урадити, наредиће да се уз сагласност крволока Ђиласа и Дедијера, тадашњих арбитара целокупне комунистичке пропаганде, ухапсе и побију његови први сарадници из времена окупације, и једина преостала национална група из времена предратне „Политике”: Јован Тановић, Сима Францен, Богдан Симић и други којима ће придружити и старог Глигорија Божовића, који се за време окупације није ни налазио у Србији, док ће остале као Милана Шантића, Мићу Димитријевића и многе друге послати на дугогодишњу робију (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара, „Слобода“, Орган СНО у Америци, бр. од 20. новембра 1958, и од 1. фебруара 1959, Chicago, Illinois, U.S.A.).

  2. Avatar

    Odličan tekst. Bravo. U sam cilj pogodjeno, ali da li će neko iz vlasti ovo pročitati, sumnjam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *