Државотворност и косовски преговори

Речи лете а дела остају, али речи ипак трасирају пут за дела и недела

Обновљени су преговори између Београда и Приштине. Одмах су почеле и медијске анализе које се односе на њихов могући домет. У склопу једне од њих, познати београдски спољнополитички коментатор титоистичке провенијенције бавио се државотворношћу у вези с решавањем косовског проблема.

АНТИСРПСКИ НАРАТИВ Прво је констатовао да је званични Београд у великом проблему – гле парадокса не због притиска од стране НАТО сила које нам отимају Косово и Метохију – већ због притиска Русије „која покушава да сачува статус кво“, односно да одржи сукоб на Косову у тзв. замрзнутом стању. На руски фактор, чију улогу недвосмислено доживљава негативно, надовезује се и „знaчajaн oтпoр клeрoнaциoнaлистичкe oпoзициje у Србиjи билo кaквим прeгoвoримa и eвeнтуaлнoм дoгoвoрнoм рeшeњу“.
Све то смањује маневарски простор Вучићу који, како произлази из анализе којом се бавимо, под покровитељством Запада наводно жели да разреши косовски чвор. Стога дотични новинар, изразито анационалних убеђења, позива све који су тзв. грађанских оријентира да га подрже док игра на косовском терену, шта год о њему генерално мислили. Кaкo кaжe за себе, вeлики je критичaр актуелног председника Србије, aли уз њега је док покушава да развеже косовски чвор.
„Mи би трeбaлo сви oсим ултрaнaциoнaлистa дa будeмo срeћни aкo сe кoсoвски прoблeм рeши jeр тaдa би нaм сe вeликe букaгиje рaзвeзaлe oд нoгу.“ И затим додаје: „Tрeбa пoкaзaти држaвoтвoрнoст jeр тo ниje стрaнaчкa бoрбa.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    На почетку овог коментара, укратко ћемо изложити историски разговор између Димитрија Поповића, србског државног саветника и посланика у Петрограду и цара Николаја II, који је вођен у току 1911. године:

    „Пред краљев долазак на венчање, ја сам имао аудиенцију код цара Николе. Разговор се повео и о политичким странкама у Србији. Ја са цару набројао наше странке. ‘Ко је вођ либералне странке?’ – питао ме је цар. ‘Стојан Рибарац’ – одговорио сам му. На лицу царевом видело се да никад у животу то име није чуо. Ќоје вођ самосталних демократа?’ – питао ме је даље цар. ‘Љубомир Стојановић’- био је мој одговор. Као и први пут, цар је прешао преко тога, са истим изразом лица. ‘Ко је вођ напредњака?’ – питао ме је даље цар. ‘Стојан Новаковић’ – рекао сам му. На то се цар прво као присећа тога имена, па ће тек онда рећи: ‘Ах, то је онај високи, крупан господин!’ А Новаковић је пре тога био пет година посланик у Петрограду. Ќо је вођ радикала? ‘ – питао ме је најзад цар. ‘Никола Пашић’ – одговорио сам му. На те моје речи цар се уозбиљи, па ми, од речи до речи, ударајучћи гласом на сваку реч, рече: ‘Пашић је стуб здраве политике Србије!’…“ (Види: Димитрије Поповић, Никола Пашић у Русији – Из мојих личних сећања, Годишњица Николе Чупића, Књига XLVI, Београд, 1937, стр. 145-146).

    Што се пак тиче извесних свемоћних америчких и европских сила-тријалиста, Срба и Балканског полуострва, морамо бити искрени и начисто с тиме да су кроз цело XIX и у току ХХ столећа Сједињене Америчке Државе, „Енглеска и Француска стале уз непријатеља хришћанства против Русије…“ и против Србије (Види: Др Алексије Јелачић, Русија и Балкан – Поглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља (866 – 1940), Београд, 1940, стр. 68; Проф. Др Драгољуб Живојиновић, Дуга историја англо-саксонског разбијања Србије и Русије,
    https://serbianfbreporterjo…. Припремили су и искористили Аустро-Угарску империју да нападне Краљевину Србију.

    Такође, кроз цело ХIХ и ХХ столеће Срби су били главна сметња за остварење империјалистичких планова и намера извесних западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста и њихових мултикорпорација, које су на почетку ХХ столећа ангажовале Базила Захарова, Викерсовог и Круповог човека мистериозног порекла, озлоглашеног трговца оружја, да спроведу своје планове и намере у оквиру глобалне стратегије и доминације над Србијом, што су на крају, на нашу жалост и остварили крајем ХХ столећа под окриљем свемоћних Сједињених Америчких Држава.

    У осталом извесни Срби и данас лутају по пучини и неизвесности и никако да схвате, да су нам англоамерички империјалисти-тријалисти највећи непријатељи. Што се тиче Енглеза једно сведочанство о њиховој србофобији оставио је и Владимир Јовановић у писму Ђорђу Стратимировићу од 19/29 септембра 1865, где стоји:

    „И по инглеским листовима одпочело се јавно говорити о анексовању подунавских кнежњвина и турских провинција Аустрији. Инглези препоручују Аустрији ‘федеративну систему’, као најјачи магнет којим ће: Србију, Босну, Црну Гору, Бугарску, Румунску и т.д. ‘великој и јакој аустријској царевини’ привући!…“ (Види: Даница Милојевић, Пет писама Владимира Јовановића Ђорђу Стратимировићу 1864 – 1866 године, Miscellanea – Мешовита грађа, Књига ХII, Београд, 1983, стр. 141).

    Такође, о енглеској србофобији оставио је једно сведочанство и Јован Ристић (1831-1899) у трећој књизи „Спољашњи одношаји Србије“, где између осталог стоји:

    „Тако је ствар опет изишла на добар пут; она је уведена у дискусију код дипломатије, и ако се тај рад буде у приликама и околностима, кад више кад мање, продужавао, она ће оставити трага макар као капавица што издуби камен, на који стално пада, ма колико да је он тврд. Овај тврди камен били су Енглези за наше народне тежње: они их пређе нису хтели ни чути, а сад, као што видимо, улазе доста предусретљиво, да их проучавају…“ (Види: Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена, Трећа књига 1868-1872, Београд, 1901, стр. 328).

    У овом контексту потсетили бисмо на књигу Sidney Bradshaw Fay-а „The origins of the World war“ у којој је објавио факсимил Аустроугарског телеграма са објавом рата Краљевини Србији, у којем дословно стоји:

    „Пошто Краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, царско краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра, дакле да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом.

    Аустро-Угарски министар спољних послова, гроф Бертхолд“ – „The Royal Serbian Government not having answered in a satisfactory manner the note of July 23, 1914, presented by the Austro-Hungarian Minister at Belgrade, the Imperial and Royal Government are themselves compelled to see to the safeguarding of their rights and interests, and, with this object, to have recourse to force of arms. Austro-Hungary consequently consider herself henceforward in a state of war with Serbia.

    The Austro-Hungarian Minister for Foreign Affairs.

    Count Berchtold“

    (Види: Sidney Bradshaw Fay, The origins of the World war, New York – The
    Macmillan Company, Nineteenth Printing, 1961, c. 418).

    О овим историјским чињеницама и узроцима који су довели до трагичног Првог св. рата, писао је између осталих историчара и Паркер Томас Мун (Parker Thomas Moon) у књизи коју је објавио под насловом „Imperialism and world politics“, где између осталог, стоји:

    “Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про-аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’…” (Види: (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново“, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259 ).

    Енглески текст гласи:

    “ For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against
    Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan
    alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against
    Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…

    Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question
    of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league.
    Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the ‘German road to the East’…” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *