Др Драган Симеуновић – Време када су Србијом ходали горостаси

Како је српска духовна средина осветљена у свом историјском политичком домену

У књизи проф. др Драгана Симеуновића, редовног професора Факултета политичких наука Универзитета у Београду, „Историја српске политичке мисли. Нови век“ (Православна реч, Нови Сад) у педесетак поглавља разматрају се политичке идеје у Срба од 16. до 20. века. Уводно слово књизи дао је патријарх Иринеј, према чијем мишљењу „Историја српске политичке мисли“ представља „грандиозно дело и вишедеценијски труд професора Универзитета у Београду, др Драгана Симеуновића, који је показао како је српски народ, држећи се чврсто у православној вери и љубави према Богу и Роду, у периоду од скоро пет векова робовања, храбро одолео сваком облику угњетавања и остао веран идеалу обнављања српске државности… Професор др Симеуновић свој студиозан истраживачки ход је започео описом краткотрајних, али дивљења вредних покушаја да се већ у 16. и 17. веку обнови српска самосталност, а завршио га расветљавањем друштвеног и политичког стања пре Другог светског рата, помињући преко хиљаду личности чија су дела била од значаја у остварењу српских народних и црквених идеала. Он је велику пажњу посветио народним прегаоцима из 18. и 19. века, као и онима који су се истакли на почетку 20. века. Било је то доба када су Срби својом слогом, која им се пословично, као способност неправедно одриче, и са својом националном енергијом уз велику помоћ бројних црквених отаца, од којих неки у овој књизи заслужено заузимају цела поглавља, а вођени мудрим и храбрим сународницима, сви скупа живели и умирали за велику идеју ослобођења и уједињења српског народа“.
Интересовање за српску политичку мисао показали сте још као постдипломац, у времену када су се друштвени научењаци листом бавили самоуправљањем и другим питањима социјализма, и то интересовање вас није напуштало до данас. Откуд потиче та различитост?
Историја ми је била један од омиљених предмета у школи, а касније, на Факултету политичких наука, имао сам срећу да упознам професоре који су јој поклањали нарочиту пажњу, попут Мирослава Ђорђевића и Јована Марјановића; они су ме и подржали у намери да се почнем бавити српском историјом политичких идеја. Одиста је то било необично у то време, крајем седамдесетих. Пре тога је, колико је мени познато, само научник Васа Чубриловић објавио књигу са таквим тематом. Мени је то била лепа област за истраживање, тим пре што нисам био заинтересован за политички рад нити за политичке функције, па ми нису биле потребне политички подобне теме у том времену, попут тема о самоуправљању, моралности политике или о делегатском систему. То је било време толике доминације политике над науком и идеологизације да су подилажења Марксу, Енгелсу, Титу и Kардељу напросто била карикатурална. Још памтим наслове неких дисертација из тог времена као што је она „Тито о пчеларству“. За почетак сам узео да истражујем тему о концептима политичких странака у Србији у 19. веку, када се у њој тек зачињао партијски живот, а од ликова ми се ту посебно учинио занимљив Светозар Марковић. Зато сам прво и прочитао његову књигу „Србија на Истоку“ и био импресиониран. Њена вредност за разумевање политике у српском друштву је непролазна, те би и данас свако ко се иоле бави политиком требало да ову књигу носи у ташни и да је повремено чита.

[restrict]

Шта је посебна вредност ове књиге и шта кључно она осветљава?
Она је напросто неприкосновено штиво када је реч о геополитичком положају Србије и односу Срба према политици, који се од тада до данас нимало нису изменили. Још важније, читајући ову књигу, као и вредне књиге других наших мислилаца из 19. века, схватио сам да није све онако како нас је тадашњи комунистички режим учио, а то је да све што је добро и прогресивно почиње од Лењина и Октобарске револуције. Наши мислиоци који нису били социјалисти нису се смели ни поменути. Чак ни наши социјалисти из 19. века нису тадашњим властима били довољно симпатични, јер нису били део тврде комунистичке приче, па су их зато помињали тек овлаш. Тако смо као ђаци могли да чујемо да је Светозар Марковић био незавршени студент, туберкулозни муцавац који је преносио утопистичке идеје, да би се касније испоставило да је Светозар Марковић био велики мислилац с међународном репутацијом, неко ко је у Првој интернационали имао исту функцију као Kарл Маркс. Да је био веома цењен у свом времену потврђује и то што га је веома ценио и Маркс, а то је показивао тиме што је објављивао Светозарове чланке у свом часопису Der Volksstaat много пута и то и на првој страни, углавном резервисаној за Маркса, који је био веома сујетан и ретко коме то омогућавао.
Зато не чуди што је на тајном гласању Светозар Марковић заједно с Марксом и Бакуњином увршћен у првих 16 пера Прве интернационале док Фридрих Енгелс није. Једном речју, Светозар Марковић је био социјалиста светског формата.
Уопште, 19. век код Срба је било време када су Србијом ходали духовни горостаси, како у књижевности, тако и у политици, и ја га сматрам нашим златним веком. Због таквих непознаница тај век ми се учинио толико интересантним да је мој магистарски рад био дупло дужи него што је то било потребно, али настао је проблем зато што сам у њему више пута цитирао Слободана Јовановића, и то баш у време када је власт настојала да спречи објављивање његових сабраних дела. Један, још живи професор који је био председник комисије за одбрану мог рада, и који је у то време због свог партијског ангажовања био веома важан, оштро ми је рекао да ће одбрана мог рада бити тек кад из њега избацим цитате Слободана Јовановића. То нисам желео да учиним. Обратио сам се свом ментору професору Јовану Марјановићу и питао га шта је ту лоше што сам у свој рад унео то што Слободан Јовановић говори о Светозару Марковићу. Он ме је охрабрио да устрајем. После дужег чекања професор-политичар је попустио, да би ми на одбрани рекао да је то најбољи магистарски рад који је икада видео. Не знам да ли је то мислио озбиљно, али тај рад је био предложак за моју прву књигу која је проглашена књигом године. Много касније кад САНУ буде организовала скуп о Слободану Јовановићу, професор који ми је тражио да избацим Јовановићеве речи биће један од главних говорника, а мене нису ни позвали. Он је био за њега у време када је то било могуће без ризика, а ја сам био научно храбар у невреме. Хоћу да кажем да сам се током рада сударао с бројним предрасудама, углавном с оптужбама да сам националиста зато што истражујем националну политичку мисао, што је једнако тврдњи да сте сигурно заражени ако као лекар истражујете заразну болест. Тако сам почео и никада током последње четири деценије нисам престајао да истражујем богату грађу на тему српске политичке мисли у нововековном периоду.
Да ли можемо рећи да је реч о историјској дисциплини?
Не, то је политиколошка дисциплина са снажним ослонцем на историјску науку.
Шта сте временом значајно утврдили?
Веома велики број наших заслужних мислилаца је заборављен или игнорисан, углавном из политичких разлога. Како су се мењале династије, режими и идеологије, тако су и многи мислиоци бацани у бездан заборава. Из њега сам извлачио ликове попут Димитрија Мите Ценића, српског новинара социјалисте, који је био веома интересантна личност с фантастичним идејама због којих је у другој половини 19. века одробијао осам година у оковима, а касније је анатемисан и од социјалистичких власти зато што се усудио да полемише с Марксом. Само због тога нашим политичким режимима, од 1945. па надаље, није падало на памет да праве скуп о њему или да обележе годишњицу његовог рођења или смрти. А како се то Мита Ценић огрешио? Тако што каже: ,,Греши Карл Маркс! Неће револуција избити прво у Енглеској, већ у Русији, јер су тамо супротности највеће.“ Дакле, он је рекао оно што ће неколико деценија касније рећи и Лењин. Затим, за разлику од Маркса, Ценић тврди да ће се социјалистичке револуције само догађати у време великих ратова и природних катаклизми, јер су тада људи спремнији да преламају него у обичним временима. Иако је историја Ценићу дала за право, јер се социјалистичка револуција догодила најпре у Русији и све остале социјалистичке револуције су се догодиле у Првом или у Другом светском рату, од стране југословенског комунистичког режима није дозвољавано да се ишта о њему говори. Зар да испадне да Маркс у нечему није био у праву, па да то још буде наше „откриће“? Ценићев грех је био и то што је написао да Маркс и Енгелс нису некакви „политички Мухамеди“, па да морамо да прихватимо као исправно све оно што они кажу, јер онда то није права слобода.
Када сам почео да пишем о њему, студенти су били одушевљени. Лист „Студент“, који је био веома утицајан у то време, објавио је један велики интервју са мном о Мити Ценићу. Студенти су ишли са мном по београдским гробљима како бисмо пронашли његов гроб јер се није знало ни где је сахрањен. Испоставило се да је сахрањен заједно с једним разбојником и да му је гроб касније преоран.
Откривати такве ликове и с њих скидати историјску прашину је било веома тешко, понекад је личило на донкихотски посао. Морао сам да одлазим не само у библиотеке већ и у архиве и да бришем са списа, докумената и рукописа ону ситну, фину библиотечку прашину која се током деценија наталожила на њима, јер их понекад нико није био такнуо. Писао сам о њима са осећањем да поправљам друштвену неправду и због тога сам био истински задовољан. Највећа награда ми је била то што је наша јавност све више исказивала осећај за то, као не само нешто необично и ново већ и вредно.
Творили сте ову књигу четири деценије, који вам је лик најомиљенији?
Премда сам у књизи обрадио на десетине личности, не бих могао да кажем која ми је најомиљенија, јер, временом, они вам дођу нешто као деца. Знате им врлине, знате им мане, сви су вам драги, и коначно, живите с њима четири деценије. Никада нисам писао о неком лику а да му се нисам враћао. Кад год нађем неки нови податак, неку нову чињеницу, допуњавао сам или мењао текст. Ја сам научник, а не политичар и нисам то радио из неког политичког заноса, него из научног. Нису они мени били велики зато што су Срби, већ сам желео да српска духовна средина буде осветљена у свом историјском политичком домену. Зато сам крчио ходнике ка њој. Иако су ходници махом увек помало несређени, они су увек важни јер рађају први утисак. Баш као што улаз у кућу или у стан много о њему говори, исто тако и улаз у историју политичке мисли једног народа ствара о њему важан утисак.
Поред мисли истинских политичких мислилаца обрађујете и мисао оних који као такви нису препознатљиви попут Тесле и других?
Помоћи ћу се мишљу Алберта Ајнштајна који је рекао да он пола свога времена троши на науку, а пола размишљајући о политици. И Тесла је много више размишљао о политици него што се то зна, о чему сведоче његови списи, а нарочито писма. Углавном се писало о Теслином великом научном делу, а Теслино занимање за политику и његова промишљања на ту тему спомињана су махом узгред, иако је то вредно проучавања. Мало се зна о Тесли као великом патриоти, да је преводио наше епске јуначке песме, посебно оне о Косовском боју и о Краљевићу Марку, као и родољубиве песме Јована Јовановића Змаја, писао текстове у којима критикује Аустроугарску због односа према Србима, који су, како каже Тесла, за њу били само топовско месо. Увек је жустро реаговао када се доводило у питање његово порекло и истицао да је Србин. Његове политичке идеје биле су пре свега патриотске и пацифистичке.
И друге значајне личности су углавном бивале изучаване само из једног угла. Рецимо Његош је веома много изучаван као књижевник, па и као филозоф, али као државник, на моје изненађење, није, а и те како то заслужује. Оно вредно што се тиче политике није садржано само у његовом књижевном делу него и у његовим писмима и документима јер је био и мислилац и државник.
Шта је порука ваше књиге?
Упознајмо себе, што значи и своју прошлост, да бисмо били бољи, да бисмо знали шта јесмо, шта можемо и како ћемо даље. Кад знамо себе, онда знамо шта можемо. А кад знамо шта можемо, онда су нам циљеви реалнији и, што је најважније, онда су нам потези у реализацији тих циљева мање погрешни. Увид у историју нам све то омогућава. Пре него што кренете, треба се осврнути и знати шта је иза вас, али не ваља се ни стално освртати, већ само кад затреба, јер ћете ударити главом о зид. Не треба бити ни сувише занет историјом, већ је само треба сместити у оквир нашег живљења и духовног напредовања, онако како то она заслужује и користити је умно да бисмо боље организовали садашњост и будућност.
Шта је по вама печат времена у којем живимо?
Печат времена у којем живимо је згрченост човека зато што граби, трчи и повија се пред другима. Граби све што је материјално, трчи јер му то намећу други, а повија се из страха и због могуће користи. Мало је одиста преостало трагова оног духа о ком је писао Хегел. Рекао бих чак да се данас може говорити о грчу човечанства. Иво Андрић на једном месту пише да се у тешким ситуацијама човек претвара у грч тела које се брани, ја бих додао да је дошло такво време да нам је и душа згрчена. У кризним ситуацијама, које се уз то још и смењују једна за другом, потребна нам је мирноћа, слога и унутрашња стабилност, јер ако смо унутар себе мирни и стабилни, онда ћемо лакше поднети и епидемију короне, а и боље преговарати о Косову с међународном заједницом и Албанцима. Морамо да тежимо националном консензусу. Мислим да је ово време не само тренутак смиривања болести света већ и могућности друштвене стабилизације, слегања свега што је било узбуркано, а заправо небитно. Историја треба да нас научи томе. У овом контексту најбоље је учити из сопствених грешака које смо правили зато што нисмо поштовали оно што је наше. Нисмо знали шта можемо и колико можемо, па нисмо умно процењивали своје снаге. Разлог томе било је незнање. Подсетићу на нашег првог историчара Јована Рајића, који кад говори о пропасти српске државе, каже да она није пропала зато што су Турци били јачи него зато што Срби нису довољно полагали на образовање. Ко све није био јачи од Дубровника па је он опстао слободан још вековима због неговања културе и интелектуалности. Срби тог времена су били необразовани, и као што знамо, борили су се радо у турским редовима. Дакле, били смо пре склони да служимо, него да се уздижемо. Рајић истиче као нашу велику грешку што у време пропасти српске државе Срби још увек нису имали ниједну једину основну школу, док су британски варвари, мислећи на Енглезе, тада имали већ неколико стотина година старе универзитете попут Оксфорда и Кембриџа. Шта су урадили Енглези са свим тим знањем, знањем ратовања, знањем дипломатије или градње бродова? Освојили су цео свет и владали њиме стотинама година. А шта смо ми урадили с незнањем и несклоношћу образовању? Били смо вековима робови горима од себе. Ми нисмо знали кад треба да се с неким удружимо, како да постигнемо савез, с ким треба да га склопимо, кад је реално да се побунимо и како да ратујемо. Због свих тих и других врста незнања седели смо у ропству скоро пола миленијума. Јован Рајић нас подсећа и на то да је цар Урош назван Нејаки зато што је био као касно добијено дете размажен, необразован и отуда „нејак“ да решава државне проблеме, за разлику од свога оца, цара Душана коме је архиепископ Данило Други подарио велико образовање, као што га је Аристотел подарио Александру Македонском.
Желео бих да се у овом времену промени наш однос према знању, образовању, науци. Има много охрабрујућих знакова да се млади све више окрећу науци. Препознајем и поздрављам ту жудњу. Имали смо ми као народ своје узлете, своје падове у историји, имали смо и лошег и доброг, али оно што је добро треба препознавати, вредновати и сачувати као све друге вредности које се чувају у ризници душе колико и у ризници знања.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *