ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Зашто се од нас захтева да нашу прошлост, народне приче, празнике, родољубље заборавимо? Јел’ захладнело око Петровдана? Јесте! Јел’ све било као у народној причи? Јесте! Коме онда прича смета!?

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ВЕРИГЕ Неверни су се могли овог Петровдана (недеља, 12. јул) уверити да народна казивања Срба нису трице и кучине, већ истина која би ваљало нама олакшати живот. У Српском народном календару записана је и тиме сачувана следећа прича: У старо време бездушни цар Ирод баци у тамницу апостола Петра и окова га веригама. Ноћу, док апостол спаваше међу двојицом стражара, анђео Господњи куцну га у ребра, пробуди и изведе. У неко доба свог живота Свети Сава је био окован. Кад се ослободио, сачувао је вериге и уз њихову помоћ лечио болесне. Једном приликом удеси Господ да се сретну Свети Сава и Свети Петар. Кад се сретоше, Сава даде Петру своје хладне верига, а Петар Сави своје вруће. Зато данас о Савиндану време мало ојужи, а о Петровдану мало захладни. Да светитељи нису тако урадили, онда би се народ зими смрзао, а лети од врућине прегорео.
Вериге су ланац над огњиштем о којем виси котао. У котлу је увек било топле воде, а често се и јело крчкало. Некад су биле присутне у свакој српској сеоској домаћинској кући. Да ли ову причу знају метеоролози који прогнозирају време, а преко новина и телевизије нас упозоравају алармима различитих боја (док ово нисам чуо, веровао сам да је звук са аларма безбојан) не знам, али да погађају – то је истина.

БЕЗМИТНИ Уторак, 14. јул, био је празник Светих Врача (летњи). Српска православна црква овај дан у свом календару бележи под именом Свети мученици Козма и Дамјан.
Браћа Козма и Дамјан још за живота се прославише чудесним исцелитељским моћима и вером у Христа. У време прогона хришћана бацише их пред болесног римског цара Карина и цар им нареди да га излече. Браћа одговорише да њихове моћи ништа не вреде без праве вере у Христа. После дужег разговора цар пређе у веру хришћанску и излечи се. Они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне. Међутим, позавиде им на части лекар, негдашњи њихов учитељ, и под изговором да пођу заједно по лековите траве, изведе их у планину и поби камењем.
Зову их и Безмитни јер су народ лечили бесплатно. Овај дан славе болесници. Болнице су раније овај дан обележавале као заветни. Бројне су легенде у којима се описује начин њиховог лечења, па се тако зна да су лечили додиром шаке, користили пару кључале воде и методу сугестије.
Наредног дана у среду, 15. јула, био је празник који блажено почивши владика Жички, Хризостом Столић описа у свом обимном и значајном делу Православни Светачник.

ВЛАДИМИРСКА Овог дана се обележава Спомен преноса „Винчанске“ односно „Бездинске“ чудотворне иконе Пресвете Богородице.
Икону је у Београд из Печорског манастира донео монах Пајсије, Грк са Крфа. Звала се Владимирска. Била је неко време у Београду, а кад је Пајсије обновио запустелу цркву манастира Винча (село поред Београда), ту је она на данашњи дан пренета. Икону је затим пренео у манастир Бездин игуман Теодосије Веселиновић. Данас је познато пет копија Винчанске иконе.
Зашто се од нас захтева да нашу прошлост, народне приче, празнике, родољубље заборавимо? Јел’ захладнело око Петровдана? Јесте. Све је било како је, само Бог зна кад, ова прича испричана, с колено на колено се преносила, затим је записана и тиме сачувана. Смета ли она неком? Да ли зло наноси? Чију савест узнемирава, те хоће да је забрани.
Данас кад гледамо прогон православних, претварање Свете Софије у џамију, двопапско светогрђе и безумље Римске курије, пошаст која по свету хара, ваљало би се окренути знањима из прошлости и порукама коју су нам мудри преци оставили. Они који су заборавили поуке Светог владике Николаја, не износи свој новац из своје државе у туђу државу сад могу да се кају. Други који не слушају да се у доба пошасти морају склањати и народ избегавати, здравље ће изгубити. Не буди лењ! Читај! Паметније слушај. Не криви другог за оно што си сам себи учинио.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића и мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Сећајмо се дечака, српског страдалника Слободана Стојановића. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Не дамо светиње. Догодине у Призрену.

Један коментар

  1. Проф. др Миладин М. Шеварлић Прељински

    Амин брате Драгомире Антонићу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *