Зечевизија – Мајка свих литија

Уметнички и друштвени значај филма Чувари показали су се тек у контексту литија у Црној Гори неколико месеци касније, а његова актуелност кулминира управо данас, када је у питању сам опстанак српског православног народа у тој земљи

Касно увече у недељу, 7. јуна, на Пинку 3 емитован је филм Чувари београдског аутора Миљана Гогића који сам уврстио у пет наших најбољих филмова у прошлој години и који сматрам најзначајнијим српским документарним остварењем последњих година. Филм плени несвакидашњом снагом аутентичног призора, а доживљава се у пуној рецепцији догађаја коме присуствује. Уметнички и друштвени значај овог филма показали су се, међутим, тек у контексту литија у Црној Гори неколико месеци касније, а његова актуелност кулминира управо данас, када је у питању сам опстанак српског православног народа у тој земљи. Православни Срби су у канџама геноцидне завере Мила Ђукановића и његових газда и бране се јединим што им је још преостало: саборним литијама у име Бога и православља, којима је Антихрист објавио рат до истребљења. Али мало ко зна да ове литије носе хиљадугодишњу традицију, да представљају архетипски вид снаге дубоко мотивисан култом Светог Јована Владимира, првог српског владара свеца, који се већ читав миленијум обележава крсним ходом на планину Румију. На њеном врху налази се култно место Светог краља, како народ зове свог светитеља и већ у рану зору 7. јуна, на Тројичиндан, достојанствена литија излази козјом стазом на недоступни врх планине да тамо ода пошту свом родоначелнику, чија се велелепна црква данас налази у Бару. Ова литија траје већ хиљаду година. Без обзира на ратове, епидемије и разне недаће, њу изнова покреће несаломива вера у Бога, осећање припадности једном народу и вери, главна етичка парадигма, духовни континуитет и обраћање свецу заштитнику за помоћ у свакој невољи. То је исконски завет Заједнице у спомен на мученичко убиство првог српског краља светитеља Јована Владимира, 1016. године. То је мајка свих других литија, јер је прожима прастари смисао српског саборовања. „То су скупштине које су наставак оних Његошевих скупштина“, каже владика Јоаникије. „Ово што се сада збива је продужетак Горског вијенца.“

ТРН У ОКУ Ето зашто је црквица на врху Румије оштри трн у оку Антихристу са Цетиња; он никако да се окане зломисли о њеном рушењу. Скромна богомоља од лима постала је узвишена светиња, копље српске православне вертикале која стреми небу. Смисао тројичинданске литије отеловио је крсни ход као древно саборно јединство Бога и народа, „нешто што је цркви својствено већ две хиљаде година, пре него што је код нас отпочело на специфичан начин прије годину дана“, рекао је недавно митрополит Амфилохије и сам наследник чувара трона СПЦ, који бди над култом Светог краља. Одиста, литија у Црној Гори добија свој узвишени колективни смисао тек откад је постала израз народне душе. Овај смисао брзо се прелио на сав наш живот: „Пут обнове пронађен је у Црној Гори“, каже професор Милош Ковић. „То су литије. На потезу је наша црква“ („Политика“, 9. јун).
Гогићев филм модерним филмским језиком испоставља нам сву ову монументалну традицију у једној јединој, целовитој и веродостојној покретној слици, чији су јунаци данашњи Андровићи, потомци барјактара старе црногорске војске, чувари окрвављених застава са Вучјег Дола, српска православна породица из села Вељи Микулићи код Бара. Пред нашим очима ствара се призор којом би се могла подичити свака светска култура, а која је у нас осуђена, штавише окружена непријатељством владајућег режима у Црној Гори и агресивних иноплеменика. Ту се приказује (не реконструише!) годишње изношење краљевог Светог крста на врх Румије са које зрачи Божја милост (Крст се, иначе, чува на скровитом месту, које зна само најстарији Андровић). Према неписаним, али строгим правилима древног обреда, Андровиће прате суседи муслимани и католици, који цео један миленијум предано одржавају краљев култ. Ни једни ни други ни трећи не би га дали ни за живу главу. По речима Светог Николаја Жичког и митрополита Амфилохија, Свети Јован Владимир претеча је дела Светог Саве као и оличење изреке Светитеља да „смо Исток Западу и Запад Истоку“. Отуд и мученичка судбина Владимировог крста и застрашујућа српска стигма, која још траје.

„МУМИЈА ПРОМЕНЕ“ Та је слика натопљена тоновима и нијансама древног српског поморја, још старијим маслинама и наровима, светлошћу из еона Кадма и Хармоније (по легенди оснивача Будве, чији тумул и данас показују више Бара). Сведочења Андровића из околине старе српске престонице Скадра, од којих дословно застаје дах, откривају духовну Атлантиду наше културе. Захваљујући покретној слици ово скривено краљевство васкрсава у изузетној синематичкој синтези. Гогићева покретна слика зрачи колективним заједништвом и још живом обредном представом. Скоро читав миленијум траје ово отимање од зуба времена и ево где покретна слика (некад кинематографски филм а данас дигитални медијум) успева да од заборава сачува време.
Коначно, дело Чувари Миљана Гогића тиче се основног питања „Шта је филм?“, које је још давно поставио Андре Базен. Мисија филма је да од труљења сачува време, одговорио је отац европске естетике и теорије филма. Филм је „мумија промене“ којој је дато да буде чувар истине и мита, али и машина за поновно оживљавање прошлости у виду садашњости, што се у потпуности поклапа са мисијом Чувара. Онтологија филма, његово биће, прастари је ритуал који се непрестано обнавља кроз призоре стварности саме. То је веза између овог малог дела и велике идеје Бога у филму.