Зечевизија – Јавио се баш онај који треба

Бујошевићев главни момак за културу и уметност, одмах нешто испод њега у садашњој номенклатури Јавног сервиса, заступник је и извршитељ другосрбијанске стратегије, одговоран за скандалe и аферe које сам у својим написима отворено и, надам се, аргументовано критиковао. Нисам ни сумњао да ће ова улога припасти баш овом послушнику јер он тамо слови као једини писмен

Све сам се питао када ће већ Јавни сервис Србије одговорити неким јавним нападом на писца ових редова због јавних критика РТС-а које исти већ дуже време објављује. Одговор је стигао, наизглед и он јаван, али набијен скривеним зломислима, па читаоцу ваља открити шта стоји иза памфлета који је против мене и мојих „пензионерских другова“ објавио у прошлом броју Печата педесетогодишњи омладинац Владимир Кецмановић. А јавио се баш онај који треба: Бујошевићев главни момак за културу и уметност, одмах нешто испод њега у садашњој номенклатури Јавног сервиса, заступник и извршитељ другосрбијанске стратегије, одговоран за скандалe и аферe које сам у својим написима отворено и, надам се, аргументовано критиковао. Нисам ни сумњао да ће ова улога припасти баш овом послушнику јер он тамо слови као једини писмен. Нисам, даље, сумњао да ће бити испаљен ad hominem, како се то углавном чини у вилајетском дискурсу, у коме Кецмановићи имају богата искуства.

СКРИВЕНИ РАЗЛОЗИ Његова пашквила не одговара ни на једну од критика антисрпске и пропале политике, коју исти ствара и спроводи, него сипа личне увреде и копа по мојој биографији (коју измишља и глупо иронизује) оперишући лажима, које ће на суду ускоро морати да доказује. То је први скривени разлог, јер се Кецмановић не јавља као одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а него као члан и потписник саопштења комисије ФЦС-а која је други пут одбила Зафрановићеву Дјецу Козаре, покушавајући да одговори на моје приговоре овом бестидном чину. Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.
Други скривени разлог је моја темељна критика ТВ серије Сенке над Балканом Драгана Бјелогрлића, чији је Кецмановић један од сценариста и то чини ми се – главни. Ту количину бљувотина и идиотских измишљотина о предратном Београду и елити краљевског српског друштва назвао сам у Печату – Црним сунцем друге Србије. Бјелогрлић ме због тога „осуђује на смрт“ и убија главни лик друге сезоне исте серије под именом Божидар Зечевић, ударајући ми крстачу на тазе гроб. (Ову претњу сам, знајући с ким имам посла, пријавио властима док је још време.) Кецмановић сада чини слично, опет измишљајући једну фиктивну личност: то је неки Теодор Ребит (Theodor Rabbit) „у повратном преводу на српски Божидар Зец“, како су ме у „мондијалистичкој Америци“, наводно, звале тамошње колеге. Ово први пут чујем. Вероватно је склоност писца да измишља и пројектује своје ликове довела и до тога да сам „пљујући где, шта и кога треба добио припадајућу стипендију и ’запалио преко баре’“. То се, ваљда, односи на мој двогодишњи студијски боравак у Америци на Фулбрајтовој стипендији, коју, како знате, додељује комисија тамошње владе на основу стабилних и дугогодишњих критеријума. Не, ту стипендију добио сам, каже Кецмановић (који је тада, 1982–1984, био пионир малени) као „титоистички критичар и типични ’културни радник’ из доба Титове дембелијане, ’филмски критичар’ који је продуцирао лулу по фестивалима од Триглава до Ђевђелије, запамћеном по томе што се хвалио како и не погледавши остварење седме уметности може квалитетно да попљује“. Оставимо потписнику да ово докаже на суду, да нисам шетао лулу него више од педесет година писао филмску критику (хиљаде таквих) и за то добио два Златна пера Института за филм и још двадесет што домаћих што међународних стручних награда као члан Европске филмске академије и награду за животно дело УФУС-а, већ се вратимо титоистичком критичару, „старом брозовцу“, „скојевској души“ и како ме све назива у сулудим измишљотинама, које немају благе везе са мојом биографијом. То Владимиру Кецмановићу и његовим налогодавцима нећу оћутати.

САРАЈЕВСКА ГЕНЕАЛОГИЈА Заиста не знам откуд му наведена сазнања: готово све важно у животу радио сам супротно, закључно с текстом о Кецмановићевој емисији о Брозовом лику и делу у једном од прошлих бројева Печата. С Титом сам имао исто што и ондашњих двадесетак милиона становника Југославије. Видео сам га двапут у животу, нисам лично трпео од његовог терора, али нисам имао баш никаквих привилегија. Дотле је цела Кецмановићева генеалогија увелико уживала у Титовој дембелијани. Кецмановићев ђед, љути партизански Крајишник, био је председник Титовог ЗАВНОБИХ-а и члан Председништва Титовог АВНОЈ-а, „што одговара каснијој функцији председника Републике БиХ“, како наводи Кецмановићев отац и сам босански партијски апаратчик, атестирани марксист и редовни члан Титових номенклатура од Џема Биједића, преко Раифа Диздаревића до Тода Куртовића, па затим Реформистичке партије Анте Марковића и на крају Изетбеговићевог председништва БиХ („наш мајмун код Алије“, како се сликовито изразио Ратко Младић, а чуо цео свет из Хага). Затим је пребегао у Београд и ту пливао између разних политичких опција, од Милошевића до Мићуновића, као и сада уз Додика, под једним јединим условом: бити увек уз власт. Или уз оног који је добија, као што је проценио и његов син, који се бацио на јасле Јавног сервиса да тамо умиљато сиса обе владајуће „опције“.
Цела ова сарајевска генеалогија поуздано говори о оном соју превртљиваца и лижисахана пореклом још из отоманског доба, готовом на све само да сачува свој ћепенак, с муком искамчене бурунтије и да промени сто адета не би ли икако претекао до бољег вакта. Њих су већ довољно описали Селимовић и Андрић (још у фамозном Писму из 1920, историјској дијагнози њихових мржњи). А под називом кетман (не Кецман) описује ову оријенталну, предњеазијску појаву Чеслав Милош као камелеонство, мимикрију и коришћење свих марифетлука да би се остало уз власт и моћ. При томе су кетмани спремни на свако неваљалство, измишљање и пуштање аброва, потказивање и нарочито пљување свих које власт означи. Они су у Београд довукли сав тај злоћудни сарајевски мутљаг и запатили га овде, што се брзо примило у средини која ни сама није имуна на обртање ћурака, интриге и чаршијски менталитет, савршено уклопљен у титовске бенефите. Кад се има у виду та генеза, боље ће се разумети ћепеначки и ћифтински тон Кецмановићевих фатви. Крчка стари босански лонац на новој ватрици. Отуд, наравно, Кецманова опсесија Титом („пишем роман о Титу“), пљување свега београдског и српског (Сенке над Балканом), али и неостварена жудња за Америком („волео бих да живим у Њујорку“) која му се, ако овако настави, још може и остварити.

НАЛОЗИ ОВДАШЊЕ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ Али вратимо се основној теми Кецмановог напада, његовим правдањем нечасног посла који је обавио одбијањем Зафрановићеве Дјеце Козаре по налогу овдашње дубоке државе, што сам детаљно описао на страницама Печата и другде. Од тога никад неће моћи да побегне и по томе ће једино и остати запамћен. Само што је, по старом конвертитском обичају, у то унео неопевану количину мржње, зависти и бахатог безобразлука, потпуно у курсу својих другосрбијанских ментора. Понављам и сада: Диклићева Дјеца Козаре најбоље су што сам прочитао из југословенске филмске сценаристике и то могу да тврдим као дипломирани филмски драматург са дугогодишњим искуством и праксом, супротно мантрама једног апсолутног аналфабете у филмском послу. Као што је и Лордан Зафрановић велики филмски аутор и етичка клисурина за Кетмана, Гагу и сличне (који сада праве филм српскији од неснимљеног Зафрановићевог, као да је српство неки уметнички аргумент, а не виде, слепци као и они који им дају паре, да је управо то што Зафрановићев пројекат нема никакве везе са глупо схваћеним српством – његов највећи етички и уметнички капитал!).
Откуд му само идеја да Диклићев сценарио „пати од компромиса са оним истим једноумљем које је онемогућавало да филмска прича о Јасеновцу деценијама буде испричана“? Какви компромиси? Нема их. Да их је заиста било, Дјеца Козаре би одавно била снимљена, а не би Зафрановић још за Брозовог вакта двадесет и осам пута био одбијан од стране истог једноумља! (Како не увиђају да их сваки њихов покушај одбране неодбрањивог враћа све дубље у кал из кога су потекли.) Њихов крунски, уједно и једини „аргумент“ против Дјеце Козаре је следећи – слушајте молим вас: „Основни недостатак пројекта лежи у чињеници да је сценарио написан давне 1986. а да на њему ни зарез није промењен. Дакле, потребно је урадити бар неколико руку сценарија које би га модернизовале и приближиле данашњем гледаоцу и данашњем погледу на историју.“ У томе је све што је Кетманова и Јефтићева комисија успела да смисли (од „неколико руку“ они богато и живе и у томе је главни смисао њихове сценаристике). Роман Злочин и казна објављен је пре више од 150 година а да у њему ни зарез није промењен. Комотно се може рећи да је оно што је Достојевски за светску књижевност, да је то Диклић за домаће филмско писање: сваки његов зарез стоји и данас, поуздано и уметнички уверљиво, историјски у детаљ тачно и савремено да савременије не може бити. Основни недостатак Злочина и казне је што је написан давне 1866. године! Јесте ли ви свесни шта лупетате? Ко је још Фјодора Михаиловича модернизовао и приближавао данашњем читаоцу и још „данашњем погледу на историју“? Такве будалаштине не падају на памет никоме на свету осим босанским књижевницима, што се види по бројним њиховим прилозима за историју бешчашћа. Најгоре је, међутим, што мртвом великану нашег филма Диклићу, коме нису дорасли до колена, подмећу некакве „компромисе са једноумљем“ од којих у Дјеци Козаре – нема ни трага! Три пута у својој пашквили Кецмановић понавља ову своју мантру без иједног примера, без аргумента, али никаквих Диклићевих компромиса у тексту – нема! Него је на делу истина сама. „Уколико Зафрановић и даље није отклонио поменуте недостатке… игноришући одлуке претходних комисија“… Које недостатке? Које одлуке, којих црних претходних комисија? Нигде ни једне једине! Нека их Кетман или ФЦС објаве ако смеју. Хајде да видимо шта пише у тим „одлукама“, па да се заједно смејемо! И свему овом би се требало смејати да није горко у устима, а тешко на срцу. Још врло кратко.

5 коментара

  1. Avatar

    Nismo znali da je autor bio dve godine na Fulbrajtu. Bravo, to znaci da je mnoogo zaduzio Ameriku.

    9
    5
  2. Avatar

    Neka neko javi ovom ubogom čoveku da je Tito umro i da ne mora da brani komunističke i hrvatske interese.

    10
    6
  3. Avatar
    Топлица

    Одавно ми патимо од недостатка правих, позитивних патриотском смислу, јунака нашег доба. Човек се најежи кад слуша неког Арсенијевића, нешто познатијег Басару на пр., па му појава једног Кецмановића поделује освежавајуће. Тим пре што једва да ико ишта зна о његовом деди, а отац ужива углед разборитог интелектуалца и патриоте.
    Но оне “Сенке над Балканом” пробудиле су први опрез ! Оно је однекуд подупрто са најцрњом намером ! А тек одбрана млађег Кецмановића.
    Оно што је тај човек написао у прошлом броју Печата мећутим, заслужује грмљавину протеста ! Оно је
    АРОГАНЦИЈА ! Оно пас с маслом не би прогутао. Презрења достојан чин, а гађења његов аутор !
    Е јадна Србијо ! Док те оваквим гадовима понижавају и ударају ти чврге, истовремено ти подастиру како се сама најбоље можеш одбранити . . .

    10
    4
    • Avatar

      Zečeviću je izgleda Kecmanović baš nagazio nerv čim reaguje ovako, kao Teofil Pančić kad mu ponude pranje kose. Fulbrajtova stipendija se dobijala za podobnost i uz overu DB i SKJ. Moze Zecevic da srbuje u poznim godinama koliko hoće – ali svoji komunističku i titoističku prošlost ne može da sakrije. Jednom skojevac uvek skojevac.

      3
      3
  4. Avatar
    Vrisak nemoci

    Eto, i Kecmanovic KETMAN.
    Steta, nisam znala i neprijatno sam iznenadjena.
    Nisam znala ni da je “bojovnik” RTS-a.
    A, RTS je nas JAD.

    3
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *