Вендета Теодора Ребита

Објављујемо ауторов одговор на текст Божидара Зечевића „Јавио се баш онај који треба“ штампан у 619. броју „Печата“

Ономад ми мој мали каже: „Тата, чика Зека напао тебе и ’прадеду’ поводом нашег породичног текста у ’Печату’.“ А ја њему: „Ма сине, ко ти је тај чика Зека? Дира нам у фамилију!? Kрв му ј…, морамо се осветити.“

МОДЕРНА ВЕРЗИЈА АНАХРОНЕ ПРАКСЕ Наравно, дијалог је измишљен и инспирисан филмом „Маратонци трче почасни круг“, али одговара тексту Божидара Зечевића, у коме он у полемику са Владимиром Kецмановићем укључује његовог оца и „прадеду“! Чика Зека очигледно размишља у трибалним релацијама племенске вендете, која је, након мрачног средњег вијека, процесом модернизације и индивидуалне еманципације, нестала у Европи, али се код Шиптара на КиМ и код италијанске мафије на Сицилији задржала и у другој половини 20 стољећа. Код неких афричких племена, наводно, и данас. Божидар Зечевић није ни Африканац, ни Сицилијанац, ни Шиптар, али је у 21. вијек увео модернизовану верзију ове анахроне праксе. Ако вас неко „преко новина“ опаучи, а ви немате аргумената да одговорите, удрите по било коме из фамилије и то по било ком основу. Накнадно сам прочитао, Владимир јесте добро налијепио чика Зеку. Али је изнервирани чика Зека прекорачио границе нужне самоодбране и кренуо на све Kецмановиће укључив и покојнике из четврте генерације уназад. Сицилијанци и Шиптари бар се нису светили на мртвима.
Чика Зека пише: „Цела Kецмановићева генеалогија увелико је уживала у Титовој дембелијани. Kецмановићев ђед, љути партизански Kрајишник био је предсједник Титовог ЗАВНОБиХ-а …“ Ради се о др Војиславу Kецмановићу Ђеди. Прије свега, није он био Владимиров „ђед“. Могао је бити само прађед. А није био ни то него прађеда-стриц. Љекар и грађански љевичар лијечио је сиротињу у Бијељини бесплатно и био популаран у народу. Нацисти су му убили жену и сина. Био је у партизанима, а из политичког врха БиХ демонстративно се повукао. Спомињање његовог имена у контексту уживања привилегија у најмању руку је ружно и непристојно. А његово увођење у полемику матори Зека – мали Влада чист идиотизам.
А онда чика Зека, крвноосветнички насрће на Владимирове ближе и живе претке, па је идиотизам, ваљда, за нијансу мањи. Пише: „Kецмановићев отац (бива ја) и сам је босански партијски апаратчик. Члан Титових номенклатура од Џеме Биједића, преко Раифа Диздаревића до Тоде Kуртовића, па до Анте Марковића, Изетбеговића, Милошевића, Мићуновића, као и сада уз Додика, под једним јединим условом: бити увек уз власт.“ Могао је да дода и Ћосића, Екмечића, Kољевића, Kараџића, Шешеља, али није знао, или му се није уклапало.
Знам да је све то сувише компликовано за чика Зеку филмаџију, који се као критичар формирао на партизанским остварењима гдје се свијет једноставно дијелио на црно и бијело. Слично чика Зеки размишљао је и мој Владимир, али као петогодишње дијете. Питао је своју аполитичну баку да ли је била у четницима или партизанима.

КРИТИЧАР У ЕРИ ЦРНОГ ТАЛАСА Најзад оно о мојој „блискости са влашћу“. Да је чика Зека којим случајем ветеринар, дружио би се не само са колегама него и са домаћим животињама. Тако сам се и ја, као политиколог, дружио и са политичарима, а они се по дефиницији баве влашћу. Тачно је да то доноси неке предности, али и не мање ризике, па и опасности. Ја сам, рецимо, од комунистичког режима био званично оптужен за „велеиздају“ без икаквих доказа. „Антикомунисти“ Божидару Зечевићу се није могло десити ништа слично, а сам објашњава и зашто.
„С Титом сам имао исто што и ондашњих двадесетак милиона становника Југославије. Видео сам га два пута у животу, нисам лично трпео од његовог терора, али нисам имао баш никаквих привилегија.“
Идеално-типски профил конформисте на коме почива сваки режим, па и комунистички. Аутопортрет грађанина покорног, који бјежи у вишемилионску просјечност и анонимност, како би сачувао своју задњицу. Вели, „није лично ништа трпео“, а што други јесу, пуцао му је прслук на одјелу за премијере. Као филмски критичар у ери „црног таласа“, који је комунистичка власт осуђивала и забрањивала, мора да је чика Зека или све аминовао или мудро ћутао. Да је дигао глас у њихову одбрану, не би баш могло да буде „нисам ништа лично трпео од Титовог терора“.

КАДА ЈЕ ПИНКИ ВИДЕО ТИТА Још је занимљивије оно да је „Тита видео само два пута у животу“, при чему није јасно да ли се стиди што је и једном или му је жао што га није чешће виђао. А богме има и зашто да жали. Чика Зеку није баш спадала вила на Дедињу, али сваког љета би од РТС-а напунио буђелар дневницама па на филмски фестивал у Пулу, а тамо све за џ. Десетак дана бесплатног љетовања, чашћавају га продуценти, редитељи, глумци, најближи му је, кажу, био Туђманов Антон Врдољак. А он заузврат редакцији у Београд ујутро на телефон издиктира неколико комплимената, сразмјерних указаној пажњи. Потом, све до вечерњих пројекција: купање и сунчање на „Златним стјенама“. „Ала је леп комунистички свет!“ О не, боже ме сачувај, чика Зека би се извалио на топли пијесак и скривен иза тамних наочара и густог дима из луле, себи у њедра псовао партизанске филмове који су доминирали пулским репертоаром и добијали најбоље критике. На крају: Броз би на Ванги приредио пријем за филмаџије, међу којима је био будући фулбрајтовац са обавезним атестом ДБ-а, млади чика Зека. То су била она два пута када је Пинки видио Тита. Али Пинки о томе данас ништа не говори, доследан оновременом храбром ћутању… На крају, могло би да импонује Зекино интересовање за генеалогију Kецмановића, без обзира на крупне омашке и малициозне атрибуције. Ја нажалост не могу да узвратим, јер, извињавам се, не знам ко је био чика Зекин прадеда-стриц. А и да знам, не бих га повезивао са дометима праунуковог труда и дара. Преци и потомци не могу Зеки бити ни олакшавајућа ни отежавајућа околност за нешто што је напросто примитивно и глупо, помало чак и смјешно.