Утисак недеље

фото: Милан Тимотић

Борба опозиције против Александра Вучића све се више претвара у њен рат против саме себе до уништења или барем темељног (само)понижења. Што значи да владајућа странка има изванредну прилику да (нам) још четири године ради шта год нађе за сходно, на добро или на зло

Досадна је изборна трка у којој је унапред познато оно што је у њој најважније. Док једину непознаницу представљају они детаљи који ће, у најбољем случају, како сада ствари стоје, имати безнадежно лимитиран утицај на наше животе и њихову будућност. А ипак, управо је ово ситуација која нам се, од избора до избора, са запрепашћујућом упорношћу понавља још откако је Српска напредна странка доспела на власт на председничким изборима 2012. године. Шта то говори о њеној владавини? И о њеној опозицији? Али и о перспективи споменутих наших живота и њихове будућности и будућности наше земље…

ПРЕДИЗБОРНИ БРОЈЕВИ Предизборне сондаже јавног мњења, елем – без много изненађења јер су те сондаже већ поодавно више-мање исте – најављују још једну убедљиву победу владајућег СНС-а Александра Вучића.
Истраживање агенције „Фактор плус“ спроведено током прошлог месеца, које преноси и портал „Europe elects“, СНС-у предвиђа чак 61 одсто освојених гласова. Далеко иза, на другом месту, налази се још једна владајућа партија, Социјалистичка партија Србије (СПС) са 13,5 одсто подршке бирача; при чему ваља приметити и да би, остваре ли се ова предвиђања, обе владајуће партије кудикамо до баш знатно поправиле свој претходни изборни резултат, СПС са 11 на ових 13 и по одсто а СНС са 48,3 на, збиља, астрономских 61 одсто.
Далеко, далеко иза њих следе сви остали. Дословце гужва око цензуса који је спуштен на три одсто; да није спуштен и да је остао на досадашњих пет одсто, сходно овим предвиђањима, добили бисмо двопартијски састав Скупштине Србије у коме би обе партије чиниле већину, то јест све.
Предвиђање „Фактор плуса“ – незахвално утолико што је реч о бројевима довољно малим да упадају у домен статистичке грешке – говори да би СПАС Александра Шапића могао да добије 3,9 одсто гласова; Покрет слободних грађана Сергеја Трифуновића 3,6 одсто; Српска радикална странка 3,3 одсто; „Метла 2020“ Милоша Јовановића 3,1 одсто. Док су тик испод црте „Доста је било“ Саше Радуловића с 2,6 одсто, „Уједињена демократска Србија“ 2,4, „Заветници“ 2,2 одсто, Покрет обнове краљевине Србије 2,1 одсто, „1 од 5 милиона“ 1,3 одсто…
Учествоваће на изборима и Чедомир Јовановић са својом „Коалицијом за мир“ која у овом истраживању није уочена, али можда ни то не треба да нас чуди присетимо ли се да је на београдским изборима 2018, на свом бирачком месту на коме је гласао са својом супругом, Јовановић добио тачно два гласа, други је ваљда био глас његове супруге, можда ће сада бити убедљивији…
У сваком случају, као што је победник избора унапред готово известан, извесно је и да ће о персоналном саставу Скупштине Србије у наредне четири дуге године – не деси ли се у међувремену нешто непредвиђено – заправо одлучивати промили, односно тек хиљаде гласова више или мање које ће донети превагу у погледу преласка цензуса или останка испод њега. И то је безмало једини пажње вредан, у мери у којој уопште јесте вредан пажње, број који ће постати познат тек после гласања у недељу, 21. јуна.
Прецизније, уз одзив од око 50 одсто у односу на 6.583.665 регистрованих бирача, за прелазак цензуса биће потребно тек стотинак хиљада гласова, и отуда, евидентно, свака стотина и хиљада биће и те како битни, што са собом вуче и одређене консеквенце поприлично мучне садржине.

БОЈКОТ БОЈКОТА Потпуно је јасно, разуме се, да онолики проценат (најављених) гласова СНС не би добио да део опозиције, окупљен у Савезу за Србију који предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Бошко Обрадовић, није остао при тврдоглавом а уз то и непродуктивном ставу да бојкотује изборе; ово већ и стога што, још откако су се опсетили да изборе на којима не могу да победе треба бојкотовати, нису успели да формулишу иоле уверљиву а камоли изводљиву алтернативу уобичајеном концепту смене власти путем избора.
Заглављени у замци коју су сами поставили и онда сами у њу упали, лидери СзС-а сад оптужују своје колеге да су Вучићева опозиција – што је можда донекле и тачно, али се за то нису појавили уверљиви докази – а нехотични парадокс ових оптужби састоји се у томе што, управо својим бојкотом, СзС простом силом бројева сад помаже тој Вучићевој опозицији. Зато што ће бојкот, колико год, смањити број изашлих гласача, и тиме додатно оборити висину цензуса а последично и количину гласова неопходну за његов прелазак. Што бојкот СзС-а буде успешнији, то ће опозиционим противницима СзС-а бити потребно мање гласова да постигну свој циљ и уђу у наредни сазив парламента.

ЛАЖОВИ И СМРДЉИВЕ ЖВАЛЕ Како год, тек, факат је и да се и једни и други, бојкотовали изборе или не, углавном боре за исто бирачко тело, ионако већ добрано сужено убитачном комбинацијом Вучићеве (пара)политичке умешности и њеног израженог мањка међу политичким опонентима актуелног председника.
И отуда, због тако ограниченог резервоара подршке, и његова, ваљда, логична последица у виду међусобног рата до истребљења и понижења међу политичким истомишљеницима у ставу да Вучић и његова власт не смеју да буду будућност Србије, који тим својим ратом и (само)понижавањем само додатно, на добро или на лоше, повећавају шансу да ће управо његова (Вучићева) остати догледна будућност Србије.
Нисмо још ни стигли да заборавимо недавни напад присталица бојкота на Сергеја Трифуновића у Кнез Михаиловој улици у Београду, кад, ове недеље у „Утиску недеље“ и потом путем твитера, нови круг узајамног ружења у коме смо од Саше Радуловића чули да је „бојкот бесмислено средство очајних људи“ иако је и сам до јуче заговарао општи бојкот, а од Сергеја Трифуновића да је Радуловић „једна озбиљна лажовчина“ и „она смрдљива лажљива жвала“ приде.
У међувремену је и Бошко Обрадовић ударио по њима – „Не могу да разумем како неко ко себе сматра опозицијом и ко држи до поштовања Устава може да учествује на овим лажним изборима“ – да би му Сергеј Трифуновић узвратио да је лицемер: „Све би то било у реду, драги мој Бошко, да ти, као и Ђилас, ниси изговорио да је бојкот мртав и питао ме за могућу коалицију. Рекох ти да је на републичким изборима то немогуће да иду десница и левица, на локалу немам проблем…“ Нешто касније уследила је и „мала исправка: Бошко је рекао да је бојкот мртав, Ђилас је рекао да му је јасно да је бесмислен. Да будемо прецизни.“
А заправо је, као што уосталом из ових случајних примера и може да се закључи, у већ цитираном „Утиску недеље“ Сергеј Трифуновић био најпрецизнији када је рекао да „Александар Вучић глади брке док ми овде лупетамо глупости“, на шта је (аналитичар? политичар?) Ђорђе Вукадиновић узвратио подједнако прецизном дијагнозом: „Начин на који се опозиција генерално понаша на политичкој сцени последњих година је допринео томе да господин Вучић заиста може да глади браду или бркове или шта год.“

НЕДОСТАТАК АЛТЕРНАТИВЕ Александар Вучић је, победом Томислава Николића на председничким изборима 2012, на власт дошао из два основна и међусобно преплетена разлога; зато што је већини народа дотадашња власт дозлогрдила у довољној мери да себи пожели неку другу власт, и зато што су Николић и Вучић успели да се профилишу као реална алтернатива Борису Тадићу, узгред буди речено, у медијском окружењу које по опозицију тада није било много повољније него што је данашње, све и ако се данас због тога кука много гласније него тада, тада није ни имало где да се кука као што има сада.
Ма каквим да се манипулацијама садашња власт служи – као да је претходна на то била гадљива, само је у томе можда била мање вешта – досадашњи изборни резултати и садашње сондаже јавног мњења неумољиво показују да критична маса попут оне из 2012. ни изблиза није достигнута. Једноставно, свиђало се то некоме или не, довољна већина народа још не жели промену. Док лидери актуелне опозиције својим понашањем, не само у овој изборној кампањи, као да настоје да тај народ увере да никоме и не могу да буду алтернатива, а како и да га увере кад једино своју личну нетрпељивост према Вучићу и његовом поретку, легитимну као осећање али ништа више од тога, покушавају да подвале као озбиљан политички програм.
А није да у ових осам година нису имали обиље прилика да докажу супротно. Сада им предстоје још четири године да покушају да ураде оно што су већ показали да не могу да ураде. За то време ће власт наставити да ради тачно оно што је и наумила.

4 коментара

  1. Unutrašnji dijalog

    U ćlanku je jasno prikazana nemoć i debakl opozicije da se bori protiv Aleksandra Vučića na izborima. I spušten cenzus od tri odsto za formiranje stranke je dodatno umanjio šanse opoziciji. Posebno što je Vučić maher za političko propagiranje i delovanje da pridobije glasačko telo. Na primer, Boško Obradović, veliki patriota, je u startu delovanja stranke pokazao velike simpatije i podršku naroda kada je organizovao porodične šetnje sa decom protiv gej Parade ponosa. od tada izgubio orijentaciju da obrazloži adekvatan “plan”, da ukaže na teške posledice Briselskog sporazuma, neadekvatnog demografskog rešenja protiv bele kuge kod Srba itd? Nijednom nismo čuli da opozicija uputi zahtev da se Briselski sporazum dostavi Narodnoj skupštini na debatu, usvojen je bez javne rasprave?

    ALEKSANDAR VUČIĆ-SNS Postoje velike šanse da ubedljiviju pobedu na izborima. ZAŠTO? Na ruku idu unutrašnje i spoljne okolnosti: Srpska opozicija razjedinjena bez odgovarajućeg plana. Albanski ministar inostranih poslova uputio preporuku-zahtev Preševu, Bujanovcu, Medvedji – da svi Albanci izadju na izbore – pretpostavlja se za koga će glasati (po Brisel. sporazumu Kosovo dobilo sve atribute države). Poseta Vučića Sandžaku (euforičan doček) pred izbore – pretpostavlja se za koga će glasati. Pomoć od sto evra svim gradjanima pred izbore – i tu se očekuju visoki glasački poeni. Intenzivirana promocija izgradjenih puteva, fabrika pred izbore… sve je to sklop da se Vučić opusti i spremi za posao narednih četiri godina. Srbija treba da se čuva od uticaja spolnjeg faktora da utiče na unutrašnje izbore i formiranje vlasti. Kao što je Zajev pobedio na izborima u Makedoniji – priključio dve velike albanske stranke i pobedio na izborima – srušio aktuelnu vlast Ivanova.

    U PRAVO VREME – NA PRAVOM MESTU: U nastavku…

  2. Ja sam do sada nekako mislio da je ovaj Vrzic neutralan I pametan analticar, ali ovaj tekst zvuci kao da ga je Vucic porucio I platio; mozda gresim?

    1
    1
  3. Unutrašnji dijalog

    Nastavak:

    U PRAVO VREME – NA PRAVOM MESTU – Aleksandar Vučić-SNS je došao na vlast da reši Kosovo i ekonomsku krizu (nametnula se prilika): (Amerika-Nato “proizvodi” i “koristi” krizna žarišta za svoje geopolitičke ciljeve, na Kosovu iskoristila krizno žarište, nije ga proizvela) PRVO, Amerika-Nato zbog Kosovskog žarišta aktivirala svoj globalni plan da stavi šapu na Balkanske i Baltičke države da ih priključi u NATO za širenje na istok (Ruskih granica). DRUGO, Kina je još za vreme Miloševića, ekonomskom saradnjom, proširila svoje komercijalno tržište sa trgovinskim prodavnicama širom Srbije. TREĆE, Ruska federacija je takodje pokušala, zbog ekspanzije Natoa na Balkan, istok, da zauzme geostrateške pozicije na balkanu, da pomogne bratskom srpskom narodu u krizi. ČETVRTO, EU zbog svojih interesa, a prvenstveno Nato-američkog savezništva i pritiska – nastupa na Balkan i Kosovskog pitanja. PETO, svi svetski državnici-parlamentarci po zadatku vole bilateralno da saradjuju sa Srbijom za ostvarivanje svojih ciljeva – a ne zbog ljubavi i popularnosti nekih srpskih političara.
    DOLAZAK NA VLAST Aleksandra Vučića-SNS Uoči preuzimanja vlasti Tomislav Nikolić govorio, citiram: Tako mi boga neću da se smirim dok ne prekinem Borkove (tehničke) Briselske pregovore?). Mnogi su naseli na obećanje, i ja sam glasao za SNS. Kada su preuzelu vlast od Borisa Tadića, Dačić-premijer-pregovarač u Briselu-ministar policije (ostao predsednik SNS) – odmah potpisao Briselski sporazum kojim je Kosovo dobilo sve atribute države? Zašto potpis na početku, dokumenti se potpisuju na kraju kada se usaglase politički stavovi dve strane? ZNAČI to se tretira kao garancija-saglasnost da će se Briselski sporazum bez alternative (potpisan u startu) sprovesti do kraja, iako se B. sporazumom otima teritorija od Srbije? Zato je srpsko rukovodstvo dobilo velike simpatije i popularnost u Nato, Americi i EU.
    KOSOVSKO PITANJE Treba pod hitno odbaciti veleizdajnički Briselski sporazum i Kosovsko pitanje prebaciti u UN dok još ima vremena!? Mnoge stvari su ostale nedorečene, nerazjašnjene, na štetu srpskih nacionalnh interesa, da ne dužim, …..hvala na ustupljenom prostoru.

  4. “од Саше Радуловића чули да је „бојкот бесмислено средство очајних људи“ иако је и сам до јуче заговарао општи бојкот”
    “довољна већина народа још не жели промену”
    “личну нетрпељивост према Вучићу и његовом поретку, легитимну као осећање али ништа више од тога, покушавају да подвале као озбиљан политички програм”

    Наведене тврдње ми говоре да аутор нити хоће да чује, нити да прочита ко је шта рекао или написао, па док људи говоре, објашњавају или објављују написмено своје ставове или политички програм, он то мирно занемарује и има своје (претходно наведене) тврдње у складу, ваљда, са унапред зацртаним закључком овог свог чланка.

    Ма како да је стање лоше, не треба га додатно погоршавати обесхрабривањем људи да бар покушају да промене очигледно јако лоше стање!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *