ТИТОИЗАМ: ГЕОПОЛИТИЧНОСТ ЈЕДНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

Одрешених руку, Тито је унутар државних граница спроводио изразито антисрпски геополитички курс у складу с континуираним хрватским интересом расрбљивања простора западно од Дрине и Дунава, те комунистичким постулатом да су (наводно) сви национализми опасни, али је српски најопаснији

Прошао је мај – месец, колико до сада знамо, и рођења и смрти Јосипа Броза, званог Тито. У Србији ни ове године то није прошло без афирмативних подсећања, посебно зато што се радило о четрдесетогодишњици „Његовог одласка“. Додуше, корона-еуфорија онемогућила је масовније ходочасничке посете Кући цвећа, укључујући иконографију застава СФРЈ, титовки с петокраком, пионирских марама и поздрава стиснутом песницом, те поносних и пркосних изјава о „непролазним тековинама највећег сина наших народа и народности“ и како нам „никада није било боље него у Титово време“. Наравно, југословенска Радио-телевизија Србије није пропустила прилику да организује пригодне разговоре у студију, (ре)емитује прилоге о револуционарном путу великана, направи ТВ анкету с питањима у распону од дискутабилног идентитета и доласка на чело Партије, до сахране „на коју су сви дошли“ и савременог феномена Тито-носталгије. И по ко зна који пут следили су изливи о црвеном пасошу, шушкавцима и фармеркама из Трста, братству и јединству, летовању у Макарској и Тучепима, романтичним радним акцијама и уважавању несврстане политике.

ГЕОПОЛИТИКА ИСПРЕД ИДЕОЛОГИЈЕ Захваљујући систематски наметаној култури ћутања и заборава, Србима је мало познат прави, трагичан биланс титоизма чије ће последице српске земље и народ још дуго осећати. Идеолошком маском обрачуна са наводним великосрпским хегемонизмом и буржоазијом, још док се Други светски рат приводио крају спроведено је стављање Србије под надзор и физичко уклањање неколико десетина хиљада угледних интелектуалаца, привредника и домаћина („пасја гробља“), упоредо са масовном изгибенијом слабо обучених српских младића на Сремском фронту. Никада се Србија од тог десетковања елите и укупне популације није опоравила. А тек је следио прворазредни парадокс: вишедеценијско колективно стигматизовање Срба стално осумњичених за монархизам и четништво, а не Хрвата за усташтво и учињени србоцид! Штавише, поравнавањем логора смрти у Јасеновцу и градњом Богдановићевог бетонског цвета, а још више бетонирањем отвора јама пуних покланих и маљевима убијених српских цивила широм територије бивше НДХ, титоистичка врхушка хтела је да забетонира и у вечном мраку остави трагичну истину. Али дуготрајни мрак падао је и на судбину живих Срба. Разлози су били махом геополитички и само замагљени идеологијом, мада и даље, упркос чињеницама, код нас безнадежно доминира супротно мишљење.

(ПСЕУДО)НЕСВРСТАНОСТ У СЛУЖБИ „СТРАТЕГИЈЕ ОБУЗДАВАЊА“ Иако је још „Процентуалним договором“ Черчила и Стаљина у Москви 9. октобра 1944. о расподели утицаја у балканским земљама Југославија била предвиђена за однос fifty-fifty, убрзо је постало јасно да ће фаворизовањем Тита из Лондона она убрзо склизнути у наручје Запада. Зар на то није већ упућивала ноторна контрадикторност да су земљу водили „кадрови“ из редова увек прозападно оријентисаних Хрвата и Словенаца, иако су традиционално проруски оријентисани Срби чинили демографску већину, њихов етно-историјски простор представљао је највећи део територије Југославије, убедљиво су бројчано доминирали у партизанским јединицама, дали су највише цивилних и војних жртава током рата…? А Запад је заиграо „сигурицу“, макијавелистички показавши да није гадљив чак ни на комунистичку идеологију државе клијента и њеног неприкосновеног лидера. У контексту Кенановог Дугог телеграма из 1946. као предлошка Стратегије обуздавања (Strategy of containment), те распламсавања Хладног рата, прозападну оријентацију Југославије више су им гарантовали „бечки коњушари“ и бивши аустроугарски поднаредник из 42. хрватске („вражје“) дивизије, него вечито сумњиви „балкански Руси“.
Резолуција Информбироа идеално се „наместила“ да Тито Југославију учини геополитичким „прелетачем“ већ 1948, непосредно пред оснивање НАТО-а 1949, те да потписивањем Балканског савеза 1954. са две његове новопримљене чланице Турском и Грчком, и сама дефакто постане део антисовјетске/антируске војнополитичке структуре. Тако је држави, у којој су становништво и територије геополитички телурократског, а цивилизацијски православног и муслиманског (источног) идентитета имали апсолутну већину, наметнута позиција шизофрене, растрзане земље (С. Хантингтон) – утерана је у тор таласократског и римокатоличко-протестантског круга. Парадигматичним Голим отоком Тито је бескрупулозно убио две муве једним ударцем – доказао се Западу да недвосмислено прелази у његов табор и поново се обрачунао са Србима, овога пута као носиоцима русофилије. Tаква Титова Југославија (коју је симболизовао српски Београд!) у наредне четири деценије биполаризма играће у служби Запада једну од прворазредних глобалних геополитичких улога. Биће најосетљивија спојница у Rimland-у који опасује Евроазију, те важан чинилац у „дављењу“ и запречавању руског Heartland-а да пробије обруч (Стратегија анаконде). Тобоже лавирајући између два блока, она ће од Запада добити и успешно извршити још један геополитички задатак светских размера: посредством несврстаног покрета и инсталиране неформалне лидерске улоге у њему, од 1960-их спречаваће деколонизоване земље (нарочито афричке) да по принципу супротног отклона клатна оду у совјетско наручје. Није случајно дипломатска громада какав је већ помињани Џ. Кенан, „отац обуздавања“, постављен за амбасадора САД баш у Југославији, и то само неколико месеци пре Прве конференције несврстаних у Београду од 1. до 6. септембра 1961.

АНТИСРПСКА ЕНДОГЕОПОЛИТИКА Због круцијалне хладноратовске геополитичке улоге, Титу је на унутрашњем плану све било дозвољено. Москва га је толерисала страхујући да ће Југославију и несврстане следбенике (пре)оријентисати на антисовјетски пут, док се Вашингтон и у овом случају придржавао рузвелтовског вулгарно-духовитог приступа да он „можда јесте кучкин син, али је наш кучкин син“. Како је само њиме био фасциниран амерички државни секретар и искусни ратни обавештајац Џ. Ф. Далс очигледно задовољан резултатима разговора на Брионима у новембру 1955, рекавши да је то један од најлепших тренутака које је икада доживео. О томе сведочи књига Лорејн Лис индикативног наслова Одржавање Тита на површини – Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат (1997). Одрешених руку, Тито је унутар државних граница спроводио изразито антисрпски геополитички курс у складу са континуираним хрватским интересом расрбљивања простора западно од Дрине и Дунава, те комунистичким постулатом да су (наводно) сви национализми опасни, али је српски најопаснији. Стога је титоистичка идеологија од међуратног „једног, а троименог народа“ декрет-етногенезом произвела још два, а потом и трећи. Они сигурно нису настали од Словенаца и Хрвата. Мада Хрвати, како су кренули, нису стигли да својатају још само Македонце. За сада! Од српског корпуса одвојене хоронимске (хороними – називи географских области) и конфесионалне „накнадне нације“ аутоматски су добиле и „припадајуће националне територије“, чиме је српски простор веома редукован. Уз то је и знатно геополитички хендикепиран пресецањем повардарске везе са Егејским басеном и Солунском луком, баражирањем приступа јужном Јадрану и губитком знатног дела „Динарске тврђаве“.

ВЕШТАЧКА РАВНОТЕЖА (НЕ)МОЋИ У намери да се успостави вештачка равнотежа (не)моћи и српски чинилац сведе на „безопасну меру“, упоредо са пролиферацијом нових нација формирана је и титоистичка федеративна структура „друге“ Југославије. Њене унутрашње, тзв. авнојске границе су уџбенички пример тенденциозне геополитичке примене различитих принципа. Са становишта просторног размештаја конститутивних народа, оне су селективно неконсеквентне махом на штету српских земаља, које су тиме постале вишеструко фрагментиране. Никако да Срби себи признају да је управо у томе суштина читавог проблема и вишедеценијских сукоба у (пост)југословенском простору.
Катастрофалан геополитички учинак титоизма може се најбоље схватити из хипотетичке могућности да вештачке нације нису биле направљене и да у складу с тим федералне јединице нису имале онакву морфографију. У том случају, не би било шест, него три републике у адекватним етничким границама – словеначка, хрватска и српска. Али тада југословенска држава, чак и да је била формирана, поцепала би се на другачији начин. Гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ не само да се не би спроводило већ би било незамисливо као када би данас важила парола „Слаба Немачка – јака ЕУ“. Такође би било немогуће да Србија има два покрајинска „тега“, а да Словенија нема, рецимо, покрајину Приморско, Црна Гора аутономну Боку Которску, а Хрватска латентно сепаратистичке Истру, Далмацију, Дубровник, Крајину… Зар су после претрпљеног стравичног геноцида, у послератној Хрватској требали да буду Банија, Кордун, Лика, северна Далмација, западна Славонија…? Није ли било природније да чине саставни део неке прилично хомогене српске федералне јединице Крајине у границама од Купе до Босне и од Саве до изласка на море између ушћа Зрмање и Крке? Све ово са становишта још увек аутодеструктивно негованог Титовог култа и некрофилног југословенства изгледа као маштовито вајкање. И јесте, све док Срби стварно не прођу кроз катарзу и не суоче се с прошлошћу да је титоизам (био) екстремно антисрпски мутант комунизма.

2 коментара

  1. Avatar

    Ako se izuzme ta “nasušna potreba” da se (posle toliko godina) piše o Titu, odnosno ne odgovori na pitanje zašto se o tome piše i u dnevnim portalima (a ne u istorijskim knjigama, analizama), ostaje po meni jedno bitno pitanje. Da li se to amnestiraju od odgovornosti zbog nekih odluka “koje nisu bile u njihovoj nadležnosti”, tadašnja srpska vlast ili Srbi na vlasti u federalnim organima. Tačno je da „док Срби стварно не прођу кроз катарзу и не суоче се с прошлошћу”, ali mislim da to zadire i u dalju prošlost od “Titove”. Srbija bi trebalo uvek da gleda, pre svega, sebe i svoje interese. Pri tome da se oslanja i na proverene velike saveznike.

  2. Avatar
    Душан Буковић

    Историјска је чињеница да је Броз био и Павелићев агент од утицаја и да су га између осталих мрачних сила и хрватске усташе помогле и довеле на власт (Види: Генерал Павле Јакшић, Тита на власт довеле усташе, “Политика Експрес” , Београд, 19. август 1990, стр. 12)

    А што се пак тиче Броза и његовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године са задатком, да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, немачке обавештајне службе, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    У овом контексту цитирали бисмо разговор између комунистичког идеолога Војислава Гавриловића и капетана Крајгера, шефа немачке обавештајне и политичке службе при немачкој главној команди за Балкан, који је објављен у расправи „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Војислава Гавриловића“, где између осталог, стоји:

    „Гавриловћ је у току разговора са Крајгером открио да Павелић помаже Тита, пошто обојица имају исти циљ – уништење српског народа, као и да Крајгер одржава везе с Титом преко Павелића. Али ово питање није из опортунистичких разлога хтео да продубљава.

    Гавриловић је открио да је Крагер, као шеф немачке обавестајне службе за Балкан имао непосредне везе са Титом и да је при Титовом врховном војничком и политићком штабу имао своје тајне поверенике и делегате ( Велебитов случај ).

    Гавриловић Тита сматра скоро троцкистом који је у многим питањима, нарочито у националном и организационом толико застранио, да се чак не држи ни основних директива толиких конгреса Коминтерне и самог Стаљина. Гарвриловић каже:

    1. – Тито показује наклоност да својевољно предузима и одлуке које могу да имају и најтеже последице, пропуштајући да пита за савет. А у неколико махова противно је радио датом му савету, као нпр. оснивање ужичке републике.

    2. – У теоретском погледу и говором и делом копира Троцког, што није у складу са данашњим теоријама, нпр.: да се само побуном и борбом, без обзира на директни исход те борбе, иде ка утврђењу комунизма у извесној земљи, а то је троцкизам. На овај начин у српском простору исто као Троцки ствара своју личну војску са којом он лично командује а не партија.

    3. – У погледу организације партије створио је партиски одбор (ЦК) без икакве власти и тако сада, уместо да одбор контролише Тита, што је по правилима партије, Тито заповеда борбом.

    4. – У погледу националном и рансом он је поступио не као комуниста него као расиста ( Хрват ) служећи се комунизмом као помоћним мостом за прелаз свих па и најкомпромитованијих и најнеискренијих хрватс ких – усташких и муслиманских елемената из једног табора у други што је противно моралу, теоријама комунизма и изричним Стаљиновим заповестима.

    5. – Одобрења која је Тито добио из Москве увек су се односила на већ свршен чин, који је он претставио у најповољнијој боји по њега, а никад нису била тражена од стране његове претходна одобрења…“ (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Војислава Гавриловића, „Слобода“ – „Liberty”, бр. од 10 и 20 новембра 1958, Chicago, Ill., U.S.A.

    Међутим, коментарисати и стално пратити извесне случајеве који се тичу двојице злогласних хрватских фирера Анте Павелића и Јосипа Броза тзв. „Тита“ је тешко и незахвално. Међутим, нећемо ни мало претерати ако кажемо да су на истом делу били масони-марксисти и чланови Покрајинског Комитета КПЈ за Србију уочи, у току и после Другог св. рата: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, др Михаило Константиновић, др Павле Чубровић, др Милан Недић, др Александар Белић, проф. Стеван Јаковљевић, проф Милан Богдановић, др Милош Бартош, др Ђорђе Тасић, проф. Чеда Митровић, проф. Милета Новаковић, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Вера Милетић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, Војислав Гавриловић, браћа Марковићи, браћа Јерковићи, браћа Дедијери и многи други…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *