Суморне националне слутње

Да ли су облаци који су се надвили над Српском православном црквом у Црној Гори много тамнији него што нам делује?

Чудне ствари почињу да се дешавају у Црној Гори у вези са Српском православном црквом. Или бар тако почиње да делује. Док год не сумњамо у себе, односно у оне међу нама којима је, између осталог, задатак да бране наше националне интересе, непријатељи не могу да нам нанесу фаталну штету. Могу да кидишу на нас и да нам праве проблеме, али изборићемо се с њима. Колико год били повређени, преживећемо их. Другачије ствари стоје ако се у редовима нашег националног корпуса и његових институција на важним позицијама налазе чиниоци који иду наруку душманима. То је онда опасност која нам прети на квадрат.

ЛИТИЈЕ И АНТИСРПСТВО Многи медији у Србији су у протеклим данима, готово с усхићењем и у патриотским тоновима а с много површности и незнања, извештавали о томе да некадашња заговорница независности Црне Горе и потом амбасадорка те земље у Француској сада активно учествује у литијама. На тај начин она изражава свој протест против црногорске власти која је створила „државу нejeднaкoсти и рaзoрeних врeднoсти, пaртиjских мoћникa уљуљaних у oсећajу свeмoћи и нeкaжњивoсти“. То је њен начин да осуди „отворено злoупoтрeбe скупштинe, тужилaштвa и судствa и флaгрaнтнo кршeњe Устaвoм и мeђунaрoдним кoнвeнциjaмa зaгaрaнтoвaних прaвa и слoбoдa“.
То што диже свој глас против недемократског и криминалног режима је уистину за похвалу. За пример је и њена осуда етикетирања Срба у Црној Гори. При томе није никакав проблем што се некадашња функционерка црногорског система декларише као Црногорка у националном смислу и то наглашава. То је њено право. Но ту смо стигли до онога што јесте проблематично. То произлази из њеног става: „Нe пoдржaвaм кoнцeпт дa je Митрополија црногорско-приморска српскa црквa у Црнoj Гoри. Oнa трeбa дa будe духoвнo oгњиштe свих прaвoслaвних вeрникa, кaкo гoд сe нaциoнaлнo искaзуjу. Oднoс прeмa рeлигиjи и цркви je интимaн избoр, a мoje je чврстo увeрeњe дa црквa нe трeбa дa имa нaциoнaлни прeдзнaк.“

[restrict]

ПАКЛЕНА ПОДРШКА Питам се што онда разочарана Ђукановићева сарадница иде на црквено-народна окупљања која се и организују због покушаја црногорског режима да затре српску цркву, корене и народ на простору Црне Горе? Па она жели исто што и официјелна Подгорица. Очито доживљава протесте као прилику да изрази своје незадовољство влашћу, али с њом дели однос према СПЦ. Међутим, ни то није у свему најгоре. До тога тек стижемо.
Госпођа која је привукла толику пажњу српских медија, чији новинари и уредници или не схватају суштински смисао њених речи или су према њему и равнодушни (да сада не идем даље), изјавила је нешто још опасније. „Пoздрaвљaм стaвoвe рeктoрa Цeтињскe бoгoслoвиje Гojкa Пeрoвићаa, пoмиритeљскe, грaђaнски хрaбрe и oдгoвoрнe. Taквe пoрукe трeбaлo би дa чуjeмo oд свих.“ Ово је забрињавајуће не због њених симпатија према Перовићу већ услед разлога за њих.

СТИГМАТИЗАЦИЈА СПЦ Озбиљна опасност се крије у његовим ставовима, који се очито допадају многим србофобима у Црној Гори. О чему се ради најбоље се види из речи Гојка Перовића недавно изговорених у подгоричком Прес-центру, када је осудио и генерално националне префиксе у вези с православним црквама, и садашњи карактер СПЦ.
Ево шта је рекао, почевши од својих импресија током боравка у Бугарској. „На једној литургији када је ђакон изашао и почео да чита молитве за бугарски народ, ја сам се у једном моменту осетио као неки странац. Ако је од почетка до краја све било посвећено бугарском народу а ја дошао као православни хришћанин да учествујем у томе, онда сам се сетио како изгледа литургија у српској православној цркви некоме ко се не осећа Србином.“
Затим је Перовић додао: „Српска православна црква није најпримеренији назив за једну православну цркву, али начин како ћемо ми превазићи те националне називе и како ћемо доћи и до назива и до конституције цркве који нас неће национално оптерећивати, није на политичарима да решавају. Пустите цркву сама да живи, она мора ићи ка најбољем решењу, она мора да превазиђе националне префиксе.“

ТЕМЕЉ НАЦИЈЕ Није ни чудо да ректор Цетињске богословије ужива велике симпатије многих црногорских шовиниста, али и припадника анационалних кругова у Србији. Проблем је што важи и за блиског човека митрополита Амфилохија (Радовића). Перовићеви ставови су застрашујући с обзиром на то ко је и шта је у нашој цркви. А она је, то одмах да нагласимо, темељ нашег националног идентитета како у Србији, тако и Црној Гори, Српској и свим другим српским земљама, односно нашег народа у дијаспори.
Бранећи СПЦ у Црној Гори ми бранимо нашу нацију и њене виталне интересе. Нема сумње да је целокупно православно (а већим делом и муслиманско те католичко) становништво Црне Горе српског порекла. Услед низа верско-геополитичких фактора неправославни сегмент тамошње популације – као и у другим српским земљама – издвојио се из нашег националног корпуса почевши од слома српске средњовековне државе. Српска црква је њу у идентитетском погледу заменила код православног народа и дуго га је одржала на окупу, али код иновераца није имао ко да у том смислу преузме национално-конститутивну улогу нестале државе.
Када се ради о православним Србима, они су се нашли под ударом негативне, национално деструктивне државне политике пошто су југословенски бољшевици са Ј. Б. Титом на челу преузели власт. Под њиховом диригентском палицом измишљена је и потом уз помоћ репресивних и других државних механизама имплементирана црногорска нација. То наравно не значи да неко код кога је тако рођени идентитет заживео нема право да се декларише као Црногорац. Има, али нема право да покушава да затре Српску православну цркву и генерално српско наслеђе, које је у Црној Гори много старије и од њеног данашњег имена а камоли од националног концепта који јој је од стране комуниста наметнут (и код дела грађана је пустио корене).

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ? Полазећи од тога несхватљиво је шта Перовић говори. Хтео би да се наша црква, макар у Црној Гори, одрекне свог националног карактера да би били задовољни они грађани који су покидали своје српске корене а идентитет по хрватском моделу граде као антиидентитет, на мржњи према вредностима којима су били прожети њихови преци. То није легитиман став за некога ко је свештеник СПЦ-а и мора озбиљно да нас забрине. У низу текстова сам осуђивао кампању која је из политичких разлога од стране неких медија и јавних кругова из Србије вођена против митрополита Амфилохија, али сада би око ставова које је изнео ректор Цетињске богословије он морао да се изјасни. Од тога много шта зависи.
Поготово што су, изненада, уследиле посете Митрополији црногорско-приморској од стране неких западних дипломата чије земље су традиционално ненаклоњен Србима, те иако дискретни, ипак препознатљиви изрази подршке њеним настојањима да кроз дијалог са црногорском влашћу буде дефинисано неко обострано прихватљиво решење. Надам се да се ради о превладавању свести на Западу, или бар у неким тамошњим средиштима утицаја, да је Ђукановићев режим истрошен и да гура Црну Гору у несрећу која би штетила и НАТО-у, у чије редове је она увучена. Ипак, прибојавам се да није само то у питању.

(ДЕ)МАСКИРАЊЕ ИСТИНЕ

Као што сам стотину пута рекао у вези с настојањима Београда да реши косовско питање да је компромис добар ако је то уистину, ако се не ради о маски за капитулацију, то мислим и кажем и када се ради о нашој цркви у Црној Гори. Морамо се довијати и прилагођавати, договарати и до неке црвене линије у нечему попуштати, да бисмо опстали, а не да бисмо помогли непријатељима да нас униште. А ако се и помисли на неки договор с официјелном Подгорицом који би подразумевао промену садашњег карактера и имена наше цркве у Црној Гори, односно, да се послужим речима Перовића, ако би у питању било увођење „назива и конституције цркве који нас неће национално оптерећивати“, била би то тотална капитулација.
Да то кажем и другачије, радило би се о велеиздаји, као да Београд прихвати своју Аутономну Покрајину Косово и Метохију као државу и да јој да међународно признање. Штавише, ствари би биле и горе јер од политичара се може очекивати и оно на шта се не сме олако ни помислити када се ради о нашим црквеним великодостојницима. Они оличавају институцију која је чувар наше националне традиције и постојала је и пре модерне Србије, Црне Горе или Српске.
Наш народ у Црној Гори то добро разуме и зато се, суочен с покушајима окончања идентитетског геноцида с којим се већ деценијама носи, окупља око наше цркве. Њој верује више него српским политичарима у Црној Гори или званичницима Србије који су – упркос уставној обавези да посвећено штите српски народ где год он живео на начин који је реалан – подбацили у обављању својих дужности према Србима у Црној Гори. То поверење нико нема право да изневери. Зато – не бежећи од тога да, као што већ дуже време и чиним, било кога од моћника у Београду и даље критикујем због неадекватне борбе за српске интересе у Црној Гори, али и на Косову – инсистирам да чујем став митрополита Амфилохија у вези с оним што је изрекао господин Перовић. Да ли је проблем српски префикс наше цркве, те њена садашња конституција? И да ли је могућ неки „компромис“ с опскурним режимом у Подгорици на рачун садашњег карактера СПЦ у Црној Гори?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *