Србија дежур(н)а на линији ватре

Због чега су преговори Београда и Приштине једна од значајних платформи америчко-америчких обрачуна

Појавом пандемије вируса корона и након убиства Џорџа Флојда дуготрајни обрачун различитих политичких струја и моћних интересних група у Америци претворио се у прави рат. Чини се да је Србија сасвим случајно упала у једну од зона америчко-америчких сукоба ван америчког тла, и да ће до краја ове године, а можда и идуће, бити на „линији ватре“. Суштина америчких превирања је у томе што се први пут у историји Америке догодило да политичка снага која је изгубила изборе не прихвата легално изабраног председника и не дозвољава му да спроведе своја предизборна обећања. Од првог дана жестоко га компромитују и раде на импичменту. Само формално су предали власт, док и даље тајно и нелегално утичу на виталне делове кључних америчких институција преко којих саботирају званичну политику. Ако се томе дода подмукло деловање америчке „дубоке државе“, јављају се три снажна америчка утицаја, као нови феномен у америчкој спољној политици који збуњује њихове савезнике и дезоријентише обавештајне службе.
Њихова стратегија рушења председника Трампа заснива се на ширењу општег утиска да је он на власт дошао преваром на изборима уз помоћ Руса, да је ту грешком само привремено и да предстоји његова смена или оставка. Тајним каналима шаљу сигнале да је Трампова политика погрешна и опасна за Америку, али и за америчке савезнике, и да ће свако ко је подржи у будућности лоше проћи. Европске савезнике било је лако убедити да је то тако јер су били незадовољни Трамповом ревизијом финансирања НАТО-а. Сада се чини да је Трамп сам против свих, али већ то што је успео да се одупре и приведе мандат крају представља његову велику победу. Покушаји смене у завршној фази његове функције претворили су се у отворени рат за нови мандат. Поред толиког ометања и отворене деструкције Трампове шансе за победу умањила је и пандемија вируса корона која је анулирала неке његове велике успехе на унутрашњем плану. Сада је већ јасно да опозиција и моћници „дубоке државе“ користе општу конфузију и хаос како би подстицали и распиривали сукобе и претворили их у опште незадовољство Трамповом политиком. Платформе директног америчко-америчког сучељавања су бројне, како оне унутрашње, тако и спољне, али нас највише интересује она која се односи на Балкан и Космет.

[restrict]Тек на платформи преговора Београда и Приштине дошли су до правог изражаја различити интереси САД и европских савезника, тим више што су Европљани махом остали на линији и вези Трампових противника у САД. Различити интереси нису од јуче и нису ништа ново, само су се сада показали у правом светлу. Југославија је разбијена по идеји Немачке а коју су реализовале САД. Да ли се случајно погодило или је и то био део плана, амерички амбасадор у Југославији у то време био је Немац Ворен Цимерман, који је преко америчке војне моћи спроводио немачке интересе. Врло брзо Немачка је успела да сопствене интересе, па и оне везане за стварање лажне државе Косово, претвори у интересе ЕУ, и да их до данас одржи као неприкосновене и недодирљиве. Једини који могу да поколебају њихов чврст став су они који су им све то и омогућили – Американци. Трамп је први амерички председник који веома оштро ставља све америчке интересе испред немачких, па и оне о питању „државности Косова“. Сем тога, добро он зна да на „Косову“ нема никакву подршку, да криминализовани политичари те лажне државе финансирањем и лобирањем помажу његове политичке противнике. Тако уопште не би било чудно ако одлучи да ту „рупу без дна“ скине с америчког буџета.

Стартне позиције у преговорима Београда и Приштине

Обновљени преговори Београда и Приштине још у припреми постали су нова платформа америчко-америчког сучељавања и мали сегмент америчке предизборне кампање. Значај ових преговора за председника Трампа види се по томе што је његов дипломата од највећег поверења Ричард Гренел од три значајне функције које је истовремено обављао – амбасадор САД у Немачкој, шеф свих америчких тајних служби и лични представник председника Трампа за преговоре Београда и Приштине – задржао само ову трећу. Трампу је сада битно да проблеме са КиМ реши врло брзо као свој предизборни адут, и покаже како је у стању да „малим прстом“ решава оно што други нису могли. Истовремено то се уклапа у његову политику повлачења америчких војника из Европе. Да ли је повлачење искрена намера или трик да се ти војници само пребаце на нове локације, што ближе руским границама, тек ћемо видети. Нова стратегија може бити и јачање способности брзог премештања великих формација из Америке у Европу на чему се озбиљно ради. Међутим, нама је сада најважније како се положај Србије уклапа у те велике америчке геостратешке заокрете.
Самоувереност председника Трампа да може решити проблем КиМ тренутно више ометају Приштина и ЕУ, него Србија. Чини се, да су се након вишедеценијског тоталног раскорака и отвореног непријатељства САД и Србији коначно погодили интереси у једном сегменту – да се проблем КиМ трајно реши. То је створило јаку нервозу у Приштини и у Бриселу због Гренелове решености да изврши Трампов налог по сваку цену, а јасно му је да то не може без уважавања и српских интереса. Нова тактика Приштине је крађа времена док Трампу не истекне мандат јер се очекује да други неће добити. Под утицајем ЕУ и Трампових противника у САД приштинска власт врши деструкцију стварања услова за преговоре, а готово је сигурно да ће се ометање наставити и за време преговора. Игре с таксама, изборима, мерама реципроцитета, формирањем и рушењем „косовских влада“ и успостављањем и разбијањем којекаквих коалиција, поред одуговлачења, имале су за циљ стварање илузије да Гренел притиска и „дисциплинује“ само Приштину, док је Београд повлашћен. Код именовања Мирослава Лајчака за специјалног представника ЕУ за дијалог Београда и Приштине вешто је искоришћено то што долази из Словачке која није признала лажну државу Косово како би се приказало да су две кључне личности преговора наклоњене Србији. Ово спиновање јавности има за циљ да створи климу како је крајње време „да се притиска и Србија“ уз очекивање да ће то тако и бити током преговора. Наравно да Гренел неће бити на страни Срба сем колико се то погоди с америчким интересима и наравно да Лајчак неће заступати словачке ставове него интересе ЕУ, значи Немачке.
Председник Александар Вучић објашњава грађанима Србије да ће Србија бити изложена великим притисцима и да је све потпуно неизвесно. Он сматра да је компромис нешто максимално што Србија може добити, али исто тако тврдо стоји на становишту да је компромис нешто што Србија мора да добије. А шта је то у ствари компромис? Најчешће објашњење је да је компромис нешто где су обе стране једнако задовољне или једнако незадовољне, али шта то практично значи на терену још нико није објаснио. Нико још није објаснио како компромис изгледа на карти, а по свему судећи он се неће постићи договором него наметањем решења и притиском западних сила.
Можда због тога полазне позиције у преговорима и нису толико важне како се на први поглед чини, него крајње позиције од којих се неће одступити по цену свега – изолације санкција па и рата. Наши представници већ у припреми преговора показују да су разумни и кооперативани преговарачи, док Албанци и даље наступају дрско и крајње неприхватљиво – траже и делове централне Србије. Знају они да то ни у сну не могу добити, али се понашају као накупци на пијаци, траже много да имају простора за попуштање и „ценкање“. Сматрају тај пијачни систем озбиљном политиком, где је опет крајњи циљ развлачење преговора и деструкција, како би сачекали да Трамп изгуби изборе. Међутим, и када нам се чини да је америчка администрација одлучила да уважи неке стратегијске интересе Србије и српског народа и да ће тај став наметнути ЕУ, морамо бити веома опрезни.

Бројне опасности вребају Србију током преговора

Забрињава формирање некаквог антисрпског фронта балканских земаља које су под јаким утицајем ЕУ и НАТО-а. Оне намерно подривају међудржавне односе са Србијом и врше различите врсте притисака на Србију и српске мањине у својим државама. Нелогичност да то понекад раде и на своју штету, сугерише да неко моћан са Запада то сугерише. Наравно да се то уклапа у стандардно и константно вођење хибридног рата против Србије, али је интензитет нагло повећан када су САД одлучиле да обнове преговоре Београда и Приштине. Неко намерно слаби Србију и њене међународне позиције уочи преговора. Актуелна америчка администрација на то не реагује, што је још један сигнал да Србија мора бити опрезна. И Гренелу одговара слабљење Србије како би што лакше остварио циљ који му је поставио председник Трамп. Једно је сигурно, нико од посредника у преговорима неће подржавати српске интересе сем када су у сладу с њиховим. Наш преговарачки тим мора сам да се избори за стратешке српске интересе и да не попусти под претњама и притисцима према Србији, ма колико били јаки. Морају бити спремни и на персоналне претње, према сваком члану преговарачког тима лично, којих ће сигурно бити.
Ако би гледали само традицију, Срби не би требало да пристану на преговоре у којима је ЕУ једини задужени посредник, где је сасвим јасно да ће у ствари посредовати Америка. Сви преговори до сада које су они организовали били су чиста превара и подвала, не толико у наметнутом тексту споразума, колико у његовом спровођењу, а они су се редовно наметнули да буду гарант реализације. Анализа показује да су више времена посвећивали правним замкама како преварити Србију, него тражењу праведног и трајног решења. Били су то споразуми који су само „оверили“ етничко чишћење Срба и отимање српских територија. Најгора врста споразума иза кога они стоје је „Ердутски споразум“ и веома је поучан ако буде понуда (а сигурно ће их бити) да Србима на „Косову“ права гарантују Албанци уз „међународни надзор“. Наведеним споразумом Србима у Хрватској су гарантована сва права и сва су драстично прекршена уз срамно ћутање, подсмех, па и подршку посредника и гаранта. Хрвати су једноставно рекли да је то прелазни споразум који важи само годину дана након чега су почели драстични прогон Срба док су гаранти ћутали. Да наступ према Србима у Хрватској буде потпуно јасан, довољно је навести догађај од пре неколико дана у Загребу, где је истакнут огроман транспарент на утакмици њиховог највећег фудбалског клуба чији садржај није пристојно написати а који говори о планирању силовања Српкиња и српске деце. Ништа боље Срби не би пролазили у некаквој „држави Косово“ јер су им Хрвати главни саветници и узор о питању институционалних притисака на Србе.
Како овим несумњиво пристрасним посредницима веровати да се неће догодити нешто слично? Велики ризик за Србију је и одбити преговоре, када се они третирају као наставак прекинутих преговора, ако су отклоњени разлози због којих су прекинути. Трачак наде јесте да су се међународне околности промениле и да ништа више није исто, па ни америчка политика за Балкан. Други проблем је што се након америчких председничких избора уместо Трампа на политичкој сцени може појавити екипа којој су Албанци живима подизали споменике и с којима имамо катастрофална искуства. Да преговорима присуствује бар једна од великих сила које нису признале „Косово“, наши доказани пријатељи и партнери Русија или Кина, у истом оквиру као САД, тек тада би били донекле равноправни. Овако остаје да се надамо да они неће дозволити наметање решења под притиском и да ће ветом у УН спречити да нам се нанесу нове неправде. Уосталом, није немогуће да председник Трамп у америчко-америчким обрачунима, уништавајући илегална „косовска“ легла својих претходника а сада љутих противника, успут и за Србију учини нешто добро.

[/restrict]