Слике од земље и неба

Током јуна у угледној београдској галерији Кућа легата траје самостална изложба слика Ђорђа Станојевића (1974) под називом „Сонари“

Професор на Факултету савремених уметности и на Академији за уметност и конзервацију у Београду Ђорђе Станојевић је оснивач и уметнички директор платформе Nauture&Art, која се бави повезивањем природних са уметничким процесима. Реч је о једном од најавангарднијих српских сликара, парадоксално и најдубље утемељених у традицији. Пионир је еколошке уметности у Србији и одличан теоретичар. Његови радови су наизглед моћне апстрактне слике, али док је Ото Бихаљи Мерин мислио да постоји спољња веза сличности између апстрактних радова и природног макросвета и микросвета, дела овог ствараоца долазе директно из природе и космоса.

СЛИКАЊЕ ПРИРОДОМ Сликар, или можда боље рећи визуелни уметник Станојевић ствара несвакидашње слике од земље. Боје су од земље и помоћу њих добија структуру земље на површини својих дела. Његови пигменти су природни, као и препаратуре, груба платна и дрвени рамови. Таквим приступом слици близак је и авангардној новој архитектури од земље, са најбољим термичким својствима. Његова слика је природа у малом, микрокосмос као израз макрокосмоса. Он допушта да природа доврши слику, доцрта је и дослика у кругу садејства, заједно са уметником. Излажући своја дела киши, мразу, снегу, слани, сунцу, месецу, ветру и атмосфералијама сваке врсте, ствара заједно са природом, што је познато у историји авангардне уметности, али не као заснивање скоро класично решеног сликарства. Природа на крају даје колорит, детаље, кристалну или минералну форму и сазданост слике, разливања и цурења по њој. Уместо уметних, намерних, вештачких цурења боја код Џексона Полока и представника њујоршке школе апстракције (школе апстрактног експресионизма), тзв. dripping-а, коме претходе надреалистичке декалкоманије, као посебан ликовно живописан вид отиснутог цурења боја на слици, Станојевић допушта да такве трагове ствара сама природа, он слика природом и природа слика помоћу њега. Тако природа природу природом ствара, или, другачије речено, долази до потпуне таутологије сликарског чина.

Дела овог несвакидашњег мајстора су истовремено апстрактне слике, али и пејзажи, прикази шуме, брда и долине, као његових најчешћих мотива. Истовремено апстрактна и миметичка, његова остварења често залазе и у фантастичну појавност, у том опусу има места и за дефинисање слике као фантастичног пејзажа, те најређе врсте фантастичног сликарства. Опус овог уметника је колористички богат. Претходне црно-беле „хладне“ слике замениле су колористички богате и „топле“ а „Сонари“ су у целости изведени у најдуховнијој – плавој боји, која чини Галерију храмовним простором, уводећи посматрача изравно у трансцендентно искуство.
Сликарски поступак овог уметника је дуг, слика је процес, садејство, стање мишљења и осећања, али не и потпуно отворени експеримент дела у настанку (work in progress), јер уметник веома добро зна када је остварење завршено, што је кључни моменат по коме је он сликар. Осећање и доживљавање природе је битно, сликање постаје продужетак природних стања, процеса, промена и трајања, па укључује и ослушкивање птичјег поја. Реч је о слици која јесте сама природа, јер се и уметник саображава природи. Дубина доживљаја природе води ка сазнању слике.
Да ли је ово стваралаштво традиционално, модерно, постмодерно или изван свих подела, тешко је одговорити, јер оно је све од тога и више од тога. Важно је само да слика остаје траг природе и природни процес, што је у ери вештачких материјала и извештачених међуљудских односа, дигиталној и роботској апокалипси, у електронском муљу садашњице, крајње револуционаран, боље рећи контрареволуционаран чин, шамански повратак оздрављењу уметности. Најпре се појављује земља, па клица, зрно, гамет, што почиње да клија и претвара се у плод, пејзаж, Сунце, Месец, планину, цвет, слив реке, лист, кору дрвета, воду, море, облаке и небо. Сликарство је и буквално оживело. Свако дело има неки свој звук, атмосферу, вибрацију и енергију, свако је личносно и самосвојно. Сликар слуша песму гугутки, слика искључиво на отвореном простору, живи у вајатима, сакупља етнолошке, старе, заборављене и одбачене предмете, природом култивише слику. Она постаје зиданица, ткање, погача, кора, плетеница, визуелни набој настао током слојевитог и вишегодишњег рада у сталним враћањима поједином делу.

НОВА ЛИКОВНОСТ НЕСТВОРЕНА РУКОМ Зато што не слика рафинисаним, вештачки прерађеним, већ природним материјалима и помоћу саме природе, њених елемената и сила, уметност Ђорђа Станојевића није само изворна, етнолошка и еколошка већ и концептуална, таутолошка (природа природом природу оприрођује). Премда наизглед апстрактна, фантастична и/или пејзажна, она је јединствена у историји уметности, најближа делима Абориџина, примитивних заједница и ленд арт уметника. Ово стваралаштво извире и из свести да на терену сликарства са пребогатом, прегустом прошлошћу, на коме су стварале стотине хиљада и те каквих сликара, постаје скоро немогуће дати нешто ново и оригинално. Па ипак, Станојевић је успео у томе. Естетички гледано, његово сликарство припада истовремено по старијим естетичарима двема супротстављеним естетикама – природној, спонтаној, ненамерној, несвесној и стога инфериорној (коју стварају биљке, животиње и целокупна природа) и људској, која једино познаје узвишено, сублимно, идеално, идејно, савршено и божанско. Та стара поставка естетике може се оспоравати већ и чињеницом да осим кугле и коцке (којих има и у природи) и основних геометријских, еуклидовских форми, човек није у стању да надмаши природу и створи нешто тако савршено већ на нивоу основних форми, као што су облутак, јаје и дојка. Станојевић се тако креће у распону од слике природе до филозофског питања о природи слике.
За овог ствараоца слика је, као и за Мориса Денија, само површина, простор или можда боље рећи поље деловања хемијских и физичких закона. Када се све од слике одбаци, када се она концептуално оголи до прапојавности у којој се растаче и њен смисао, још увек остају ти закони, које Станојевићева дела истичу у први план. Дајући природи главну реч, међутим, открива и све оно што (нео)концептуална авангарда одбацује. Уместо минимализма, пуризма и редукције изражајних средства до апсурда, проналази сан, машту, ноћ, митологију и вољу, враћају му се на слици талози несвесног, јер, како видимо, природа их имплицитно садржи. Са његовим радовима пружа се јединствена прилика за сазнање природних процеса, тј. да људска уметност припада широј, природној, као подврста не излази из естетике коју познају природа и њени елементи, што је потпуно нов, чини се револуционарни допринос овог сликарства. С друге стране, Станојевићеви ликовни доприноси идеално се уклапају и у најновије, најавангардније идеје уметности као израза материје и материјала. Те нове поставке изложила је немачка историчарка уметности Моника Вагнер у књизи Материјал уметности. Једна друга историја модерне (Das Material der Kunst. Eine andere Geschichte der Moderne). Њој је на сличан начин као и Станојевићу у области у којој је толико тога речено, написано и урађено, за коју водећи стручњаци попут Ханса Белтинга предвиђају крај историје уметности – успело да оствари потпуно нов приступ, нову визуру актуелности као и целе повести уметности. Станојевићу су, треба рећи, у његовим настојањима код нас блиски Божидар Плазинић и Божидар Мандић из Породице бистрих потока, а претеча таквог светоназора је вајар и теоретичар Коста Богдановић. Станојевић није усамљен у својим открићима. Плазинић је са својим сликама од плетеног прућа и отисцима крајпуташа у воску осамдесетих година прошлог века први започео епохални повратак уметности природи код нас, другачији од народне уметности, а Мандић га је радикализовао. Изложио је у Београду битно различиту скулптуру или боље рећи објекат – већу посуду пуну шумских печурака. Представио је потпуну нову ликовност, нестворену руком, за коју су кључни боја, форма, али и снажна чулна димензија мириса у галерији, као најређе заступљеног естетског феномена у уметности. Уз помоћ тих сабораца Ђорђа Станојевића боље се упознају превратничке нове идеје у српској уметности које нису ништа друго до повратак на традиционално, тј. повратак у будућност, када смо помислили да је више нема.