СЕЋАЊЕ НА ВРЕМЕ СМРТИ

ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ОКОНЧАЊА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО-а 1999. НА СРЈ (2)

Двадесет и прва годишњица од окончања оружане агресије НАТО-а на Србију, односно СР Југославију 1999. навршена је у протеклу среду, 10. јуна. Поводом обележавања овог историјског датума, Печат објављује текстове које су угледни аутори из наше земље и света посветили овом јединственом догађају у новијој историји: огромна НАТО ратна машинерија, на крају 20. века, извршила је оружану агресију на суверену европску земљу.
Текстови објављени у прошлом и овом броју избор су излагања учесника велике прошлогодишње Међународне конференције, одржане 22. и 23. марта 2019. у Дому ВС, у Београду, поводом две деценије од почетка НАТО агресије на нашу земљу. Организатори поменутог скупа били су Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.
Излагања учесника конференције наћи ће се и у зборнику АГРЕСИЈА КОЈА ТРАЈЕ. Ово издање ускоро излази из штампе и садржаће стотинак прилога аутора из Србије и из земаља (око 40) Европе, Азије и Америке, међу којима је и нобеловац Петeр Хандке. Издавач је Београдски форум за свет равноправних, а зборник се може наручити телефоном (011 32 83 778), мејлом beoforum@gmail.com или у Сремској 6/IV, Београд.

РУСИЈА ИЗМЕЂУ ДВА МАГНЕТА

Желимо само једно, да као резултат било каквих догађаја у Србији она постане јача, а не слабија у очима оних који су јој непријатељи. О томе нека размисле и они који су против председника Вучића и сам председник Вучић

Константин Затулин

директор Института за дијаспору и интеграције (ЗНД), члан Савета за спољну и одбрамбену политику, члан Јавне коморе Руске Федерације

Ове недеље у Русији је почело обележавање пете годишњице повратка Крима у Русију, који се догодио 2014. године и који у том тренутку није узео било чији живот. За све словенске народе ова седмица се завршава сећањима на трагедију Савезне Републике Југославије која се догодила пре 20 година, на трагедију српског народа.
Припремајући се за данашње учешће на овој међународној конференцији, припремајући свој говор, једноставно сам узео материјале од пре 10 година за Конференцију на којој сам такође говорио на позив господина Живадина Јовановића, коме сам веома захвалан. Желим да кажем да за наше словенске народе увек постоје трагедија и радост, тријумфи и порази, који се међусобно смењују и допуњују. И ми треба, наравно, ако бисмо били способни за то, а морамо бити – да се држимо једни других како бисмо прослављали само победе, као што то чинимо ове недеље.
Али ево, што се тиче историје од пре 20 година, када сам иступао овде, на овом форуму 2009. године, говорио сам о чињеници да ми, руски и српски народ, пре овог рата нисмо у потпуности схватали колико смо блиски, колико нам је судбина слична и колико смо сродни.
Да, имали смо значајне велике периоде у историји. Русија се жртвовала у Првом светском рату, наступивши на страни Србије која је била подвргнута ултиматуму од стране сила Осовине. Пре 20 година Русија, нажалост, није тако поступила. О томе сам говорио 2009. године. Исте године наша коцка је већ била бачена. Минхенски говор нашег председника Путина већ је одржан. Године 2008. супротставили смо се агресији америчке марионете – председнику Грузије, против Јужне Осетије. Тада смо признали две државе на Кавказу, које раније нису биле признате – Јужну Осетију и Абхазију. Али то још увек није био режим санкција, тада још увек није било сасвим јасно да је Русија бацила коцку и да она никада више неће бити у ситуацији у којој се нашла, у којој смо се сви ми затекли 1999. године. Да се ​​то десило 10 година касније, ништа се не би одвијало онако како се одвијало, јер Русија у то време до 2009, а поготово 2019, представља земљу која не би дозволила све оно што је дозволила 1999. године. Иако је чак и тада у Русији већина људи била на страни Срба, и то не само људи већ и званичне структуре – представници народа у Државној думи, у Савету Федерације. Нажалост, наше власти су тада биле потпуно другачије.

КАКАВ ЈЕ ТО БИО РАТ Када сам пре 10 година говорио о свом ставу према том догађају, користио сам и мемоаре госпође Олбрајт, који су тада тек изашли у руском издању под називом „Рат у којем смо победили“. Какав је то рат био? Наравно, то је био рат против Југославије као државе и против Срба као народа. На страницама својих мемоара, архитекта овог рата, државни секретар Сједињених Држава, много говори о томе зашто је сматрала да су Срби криви за све. С обзиром на свој концепт историје, веровала је да Срби плаћају за свој пораз, покушавају да се реванширају за пораз у Косовској бици 1389. године. Али ако се праве такве тврдње против Срба као народа, онда је очигледно да је српски народ унапред крив, шта год да уради. То је, наравно, био рат против Европе и УН, због тога да би се на мапу Европе ставила полубандитска држава, која сада већ након 20 година не крије своје намере да се створи та „Велика Албанија“ заједно са суседном Албанијом. О томе говоре политичке личности и лидери Албаније, о томе говоре и албанске вође с Косова. Очигледно је да је ово била жеља да се успори развој Европе стављањем овог чира на њено тело.
Истовремено је, наравно, то био рат против међународног права и УН, као јединог арбитра признатог у свету. Постоји епизода у којој министар спољних послова Велике Британије Робин Кук каже америчком државном секретару да његови правници сматрају да још увек мора постојати нека врста одобрења УН за почетак војних дејстава, а амерички државни секретар, пишући о томе с поносом, љутито му каже: „Промените своје правнике“ јер вам није потребно никакво одобрење, не морате никога да питате за – право јачег. Био је то у сваком смислу амерички рат. Цео његов ток говори о томе да је то био рат по мустри Сједињених Држава, које нису навикле да жртвују људе, али су навикле да седећи високо у кабинама својих авиона, изван граница домета средстава ПВО, бомбардују градове и села, без обзира на губитке које то може проузроковати. Ни у каквом случају се не сме дозволити прелазак овог рата у фазу копнене операције, јер гласачи неће разумети ако се појаве жртве међу вашим војницима и официрима. Био је то амерички рат.
Наравно био је то и рат против Русије, иако тамо нису то сви схватали, а тим пре нису желели да то виде људи из одлазећег режима, последње године владавине Јељцина. Сећам се како је у нашем Савету за спољну одбрамбену политику – то заправо није ни владина ни државна организација – наступао тадашњи помоћник председника за међународне послове, говорећи о томе какве циљеве имају руска дипломатија, председник и његова администрација, у односу на оно што се дешавало у Југославији. Као прво, каже он, ово што се догађа не сме увући Русију у сукоб. Русија не жели да буде учесница сукоба. А други циљ је спречавање опозиције да искористи ситуацију, односно да се патриотским снагама Русије не дозволи да замерају свом руководству због тако дефанзивног понашања.
Госпођа државни секретар САД у својој књизи пише да се у то време према Русији примењивао принцип такозваног „двоструког магнета“ – да најпре привуче Русију на заједничко деловање и заједничке напоре (она чувена посредничка мисија Черномирдин–Ахтисари је еклатантан пример тога), а затим је требало учинити тако да сопствене ултиматуме (натовске западне ултиматуме) упућене Србији, братском народу, изриче баш Русија и то је та суштина „двоструког магнета“. Могло би се рећи да су они тада (90-их) остваривали своје циљеве.
Најзад, то је био и рат против Слободана Милошевића. Нема сумње у то. Када сам наступао 2009. године, само ћу цитирати оно што сам рекао тада: „Данас постоји веома много људи који желе да баце камен у леђа покојном бившем председнику Југославије. Присуствовао сам церемонији сахране Слободана Милошевића, и оно што сам тада говорио и ово што сада кажем је потпуно иста ствар. Свакој особи, сваком политичару се дешава да направи много грешака. И Милошевић их је вероватно имао, али се у потпуности за њих искупио својом трагичном и херојском судбином. А сведоци америчких иницијатора рата још једном наглашавају да се предрасуде према Милошевићу морају уклонити из историје Југославије. Посебно желим то да кажем у присуству мог пријатеља Борислава Милошевића, који је овде присутан.“

„УКЛОНИТЕ РЕЧ: ‘СРБИМА’” Данас Борислав Милошевић није присутан. Нажалост, у међувремену смо га сахранили. Присуствовао сам и другој церемонији. За Борислава Милошевића на српској земљи није било места, сахрањен је у Црној Гори, иако је, све у свему, она такође српска земља, тако да, заиста, овде не постоји никакав проблем. Није ту проблем, он је у томе што је док сте припремали ову конференцију цео свет сазнао за пресуду Радовану Караџићу. И то је апсолутно у духу англосаксонске бахатости и хипокризије очигледан изазов да се баш на овај дан, баш ове недеље објави да четрдесет година затворске казне за Радована Караџића није довољно – потребна му је доживотна казна. Чак и да је вечан, не треба га пуштати из затвора. Али Радован Караџић, као и Слободан Милошевић заправо су вечни. Вечно је сећање на њих као људе. Један од њих је умро, други је жив, али ће трајно сећање на њих у историји не само српског народа већ и нашег руског народа сигурно остати.
На крају бих хтео да кажем да од самог почетка догађаја у Украјини, од 2013. године, нисам био овде у Србији – морао сам да се бавим другим стварима и то је оцењено како треба. Поново је јуче две стотине посланика Државне думе стављено на списак непожељних, укључујући и мене. Пре тога, некима од нас, дакле и мени по шести пут је забрањен улазак у Украјину, а истовремено је украјински суд досудио да будем ухапшен. Не разумем како то да ми је истовремено забрањен и улаз у Украјину и да хоће да ме ухапсе. Тешко је то комбиновати, али они очигледно могу да комбинују било шта у својој глави. Морамо схватити да национални спорт за Русе и Србе као што је издаја, доводи до трагичног исхода. Не смемо дозволити издају у нашим редовима. Морамо разумети и не смемо се поводити за разним слоганима и идејама које нас могу довести до трагичног исхода. Опет говорим о овоме јер присуствујемо овде на Конференцији уочи сутрашњих манифестација. Знамо да се оне одигравају, ми се у Русији не мешамо. Заправо, ово је искључиво унутрашња ствар Србије и српског народа, бирача, грађана како да процени своју владу, председника, шта да ради итд. Желимо само једно, да као резултат било каквих догађаја у Србији она постане јача, а не слабија у очима оних који су јој непријатељи. О томе нека размисле и они који су против председника Вучића и сам председник Вучић. Они сви заједно треба да размисле у чему греше и због чега Србија постаје слабија, а не јача због ових или оних догађаја. Искрено то кажем, верујте ми.
Покушао сам са својим колегама: и са Jeленом Гусковом, која овде седи, и са Сергејом Бабурином, све то време, чак и ако нисмо у Србији, да учинимо нешто што бисмо могли додатно да урадимо. Посебно 2002. године, када су још увек наши миротворци стајали на Слатини, превозили смо хуманитарну помоћ преко целе територије Русије, Бугарске, Македоније Србима на Косову и Метохији. Наш тадашњи амбасадор у Београду уплашио се критике и рекао је: „Молим вас уклоните реч ’Србима’, напишите да генерално помажете свима на Косову, и Албанцима и Србима, свима, да некоме, не дај Боже, не падне на памет да се буни.“ А ми смо рекли: „Не. Ми носимо ову хуманитарну помоћ на неколико ауто-возова из владе и града Москве, управо Србима са Косова и Метохије.“
После неколико година изградили смо 75 кућа у општини Исток, селу Осојане, које смо предали српским избеглицама. Не знам шта се догодило с тим кућама. Дошао сам сада и желим да сазнам шта се заправо десило са овим поклоном владе Москве. Желели смо да се врате на Косово они Срби који су били приморани да побегну из своје општине, из свог села, изградили смо српско село од новца владе Москве на Косову. И мислим да имамо довољно могућности да покажемо љубав и пријатељство једни према другима, и у најтежим и најодговорнијим тренуцима.
У завршници цитираћу крај свог говора још једном и тиме ћу завршити. Морамо признати да када не делујемо, када не изводимо закључке, укључујући и поражене у нашој властитој политичкој елити, када их не позивамо на одговорност, не дајемо прилику правим патриотама да говоре с политички високих трибина, већ оним нарученим или стидљивим патриотама, а код нас у Русији сада је модерно бити стидљиви патриота, који у сваком тренутку може да се одрекне свог патриотизма. То значи да нисмо ништа разумели, да нисмо ништа научили из трагедије у Југославији. Хајде да извучемо поуку из овога. Хвала!

НАТО И ЕУ ПРИМЕЊУЈУ ИСТЕ ПОЛИТИКЕ

Говорећи о НАТО-у не смемо заборавити да Европска унија примењује политичке праксе које су у складу с праксама НАТО-а. Потребно је имати на уму да су већина држава ЕУ такође и верне чланице НАТО-а

Деспина Маркоу

Комитет за међународну демократску солидарност, Грчка

У име Грчког комитета за међународну демократску солидарност, желимо да захвалимо Београдском форуму за свет равноправних, као и Светском савету за мир, за позив да учествујемо на овој конференцији поводом 20-годишњице НАТО бомбардовања некадашње Југославије. Двадесет година је прошло откад је ратна машинерија НАТО-а напала суверену државу Југославију и њене народе, али катастрофалне последице напада још увек су видљиве, не само у само Србији већ на целом Балкану. Последице осећамо и ми, Грци. Постала је јавна тајна да доктрина усвојена на годишњим Самиту НАТО-а само доноси освајачке ратове, интервенције, обојене револуције, брзе субверзије влада које им нису по вољи, постављање лидера спремних да спроводе одлуке НАТО-а у дело, упркос и против воље и интереса њихових народа. На последњем самиту у Бриселу, доктрина снажне превенције и одбране само може изазвати осећање нелагодности. Дужност је балканских народа да се припреме за искуства која им се у овом тренутку осећају далека и мало вероватна.
Говорећи о НАТО-у не смемо заборавити да Европска унија примењује политичке праксе које су у складу с праксама НАТО-а. Потребно је имати на уму да су већина држава ЕУ такође и верне чланице НАТО-а. Све су одговорне и саучеснице су. Заједно планирају и примењују ову политику и упркос повременим међусобним неслагањима, трвењима и расправама око поделе плена, на крају увек нађу начин да се сложе како што боље да експлоатишу богатства под земљом, на земљи и под морем, али такође и путеве транспорта тог богатства, а у корист њихове буржоаске класе. У Грчкој не заборављамо прљаву улогу тадашње владе, за време бомбардовања, као и грчког министра спољних послова и данашњег председника Социјалистичке интернационале.
Сукоб НАТО-а и ЕУ с Русијом и Кином још једно је озбиљно питање које балкански народи, али не и само они, морају да имају у виду. Њихова лицемерна нервоза у решавању проблема за све нас значи да ћемо ми трпети последице њихове нетрпељивости, а то представља огромну опасност за мир у региону. Позивамо народе региона да уједине снаге у припремама за акцију спречавања свих империјалистичких интервенција у свим деловима света, као и затварања свих НАТО и америчких база. Такође је потребно радити против ксенофобије, нетолеранције и расизма, као и свега што узрокује појаву фашизма. Потребно је показати солидарност тако да сви могу да живе у праведном систему, без недаћа и експлоатације.
Наше оружје је међународна солидарност у борби против империјалистичког варварства. Ово варварско понашање никад неће престати ако народ сам не устане и избори се за своју будућност. Неће престати ако злодела не буду спречена деловањима у сопственим државама, али и заједничким деловањима, уједињеним у борби, пошто је суштинско значење империјализма садржано у слогану који су грчки антиимперијалисти узвикивали пре двадесет година и још увек узвикују током демонстрација. Империјалисти деле свет људском крвљу секући границе. Игра се наставља. Гледамо шта се данас догађа у Венецуели. Одлучни смо никад да не заборавимо, никад да не опростимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *