Пут у Европу преко полуинтелектуалаца

Универзитет на умору (2)

Зашто су Немци дозволили да се с Болоњом експериментише само на два факултета

Логично ту следи питање: каква је разлика иза тако одбрањених доктората и купљених фалсификата? Врло мала, па зато они најамбициознији момци и немају стрпљења да се баве ситницама. Купе оно што желе. То на крају испадне и јефтиније. Не дереш ђонове скупих италијанских ципела и не губиш време. Духовити људи су се ових дана сетили да није истина да је ово најгоре доба, јер „кад ће опет доћи време да се докторат може купити за 300 евра“.
Међутим, ниједан преварантски систем није савршен. Јер онда је та прљава вода избила и у највишим државним институцијама. Али ништа. Прогрес се не може зауставити. Не стиде се ни професори ментори, ни докторанди који нису знали ни да имају менторе. Уосталом, и министри предају на тим факултетима. Круг је затворен. Само понекад прљава вода прелије.

ОДЛИВ МОЗГОВА КАО ДАНАК У КРВИ Шта се нама, полудивљим с југоистока, тада обећавало у Болоњском процесу? Исто што и данас. Пут у Европску унију, као земљу дембелију. Као шаргарепица је било оно чему ниједан малограђанин није могао да одоли: да ће и „наша деца“ моћи да се школују где год у Европи. Сваки „ситни буржуј“ ту мисли баш на своје јединче.
Тако се на српским универзитетима, као и у свим земљама бивше Југославије и европског Истока, „омиљени концепт мобилности претворио у своју карикатуру, у такозвани одлив мозгова“, констатоваће Владимир Милисављевић с београдског Института друштвених наука. Какав хиперцинизам: сиромашне земље школују своју децу, богате земље гледају каквих им профила радне снаге недостаје, а родитељи се радују да продају своје дете.
Зато се не треба чудити и што се у нашим данашњим уџбеницима „данак у крви“ описује као позитиван процес. Полуинтелектуалцу, како је сој сличан данашњој универзитетској елити описивао Слободан Јовановић, то је као два и два, јер он „услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање“. То је биће које „уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ’чаршијском’ смислу, дакле сасвим материјалистички“.
Али ми и даље поносно ступамо у болоњску будућност. Уздигнута чела и без жеље да нам мисао да ту нешто није у реду поквари срећу. „И даље се прећуткује шта је о питању те чувене реформе учињено на универзитетима у Кембриџу или Оксфорду, на Сорбони или у Фрајбургу, у Келну или тој Болоњи“, подсећа нас професор филозофије Милан Узелац. А „ово питање није нимало безазлено“. Јер Немци су дозволили да се с Болоњом експериментише само на два факултета.
Невероватно, како је овде развијена „нормалност“ да се буде другоразредан. Идеал: бити Европљанин, друге класе. Провинцијални дух универзитетске елите далеко је и испод демонстриране потребе српског народа после пада Берлинског зида да буде третиран као равноправан учесник у европској свакодневици.

НАЦИОНАЛНИ ПРЕПОРОД И ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ У Србији се на путу за Европу суштински демонтира узор универзитета који је утемељио Вилхелм фон Хумболт почетком XIX века а који је имао „за циљ национални препород базиран на универзалним европским вредностима слободног хуманистичког образовања и на принципу самосталности научног истраживања“. Рекло би се парадоксално, наш универзитет се успоставља као институција која је „једнако и без изузетка непријатељска према посебности сваког народа“. Јер, указује проф. Мишо Кулић са Филозофског факултета из Источног Сарајева, „таквој наднационалној концепцији друштва, израженој у болоњској концепцији образовања, не требају националне и културне посебности, већ деперсонализоване нације и културе које сопствене историјске и уопште све духовне вриједности послушно редукују на вриједности профита“.
Да, и професори у „колонијалним демократијама“ образују свој подмладак за мисао да ми нисмо дорасли да профити припадну нама. Тамо су паре и сва знања. Наше је да се убацимо да зашрафимо неки шраф на великој машини. Како ти баце мрвицу, ти си добростојећи у нашој пустињи. Отуд је велики успех у српској академској заједници ако штрбнете учешће у неком међународном пројекту као „мали од кужине“. То служење туђем интересу ће вам помоћи да постанете и кандидат за чланство у САНУ. Провинцијски дух је овде и сада прогрес.
Тако Београдски универзитет плута између славне прошлости (Милутин Миланковић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Милош Ђурић, Павле Савић, Георгије Острогорски, Михаило Марковић, Никола Милошевић и многи други) и суморне садашњице у којој је његов (и наш!) „интелектуални капитал“ у непрестаном паду. То траје.
И пре него што ће Болоњски процес убрзати самопоништавање и заразити Универзитет осећањем инфериорности, професор Владимир Милачић са Машинског факултета, који је нормално осамдесетих и деведесетих предавао на Џорџ Вашингтон универзитету, у Токију, по Европи, уочиће да је из „Пандорине кутије изашао зао дух потпросечности који се граничи са медиокритетством и директно као вирус нагриза интелектуални капитал универзитета који је стварао већински наставно-сараднички колегијум. Развијани су разни модели ’подморничког рата’ који је имао за последицу потапање ’крстарица науке’“. Данас су таласи олупине избацили на обалу.

СИМБИОЗА ПОЛИТИЧКЕ И УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ЕЛИТЕ Човек може над овим стањем да размишља као онај књиговезац који је, оставши без посла у војној штампарији, говорио: Шта се друго могло очекивати? Па, пропала је и војна авијација! Пропаст мора имати утешно објашњење. Али универзитет је у савременом друштву сувише важан да би књиговезачко објашњење смело бити достатно. С универзитета долазе они који ће водити нашу државу, организовати нашу економију, учити нашу децу, пројектовати и градити наше градове и мостове, лечити нас, бринути се да нам не продају непотребну и опасну вакцину…
Драма је велика. Наш универзитет не може да очекује инјекцију здравља од актуелне политичке елите. У Србији је председник државе, кад је изабран, за неколико дана набавио факултетску диплому, министар има диплому с факултета који – како је јавно показано – није организовао наставу за студенте, други министар има докторат који је тако срочен да је после невиђеног притиска јавности оглашен преписивањем… Било је министара с фалсификованим докторатима и у немачкој влади, али кад су откривени, морали су да поднесу оставку. Овде се није ништа десило. Живот иде даље. Морамо да подижемо Потемкинова села из сата у сат. О беди универзитета ћемо после.
Факултет који је штанцовао дипломе није ни укорен. Напротив. Један списак људи на важним функцијама, који ових дана кружи друштвеним мрежама, показује да су десетине „кадрова“ баш с тим дипломама. Додуше, кад је прва међу министрима у јавно објављеној биографији обелоданила своју школску спрему, народни посланици нису могли да разумеју чиме се то има сматрати. Не знам да ли је смислено поредити: „Нико ко је дипломирао на неком трећеразредном универзитету неће постати председник САД; за тако нешто подразумева се поседовање дипломе неког од најугледнијих универзитета као што су Јејл, Харвард… И то је свима јасно“ (М. Узелац). И што рече један наш млади човек са искуством докторирања на Харварду, „да бисмо имали слободно грађанско друштво, неко ипак мора да прочита и проклету Илијаду. И то целу. Не пола, не исечке. Целу“ (Александар Стевић, Терор рационалности или зашто треба заборавити Болоњу, „Пешчаник“, 20. децембар, 2009).
Препрека је као Кинески зид, јер је непобитно, како тврди професор Милош Р. Перовић, да „до поплаве академског острацизма… не би могло да дође да кључне државне установе, а пре свих највише образовне институције ове земље: Ректорат Универзитета у Београду, Министарство за просвету, науку и технолошки развој и Национални савет за високо образовање функционишу и поштују закон“.
Кад не знамо шта ћемо, ми Срби се увек сетимо Николе Пашића, који је рекао нешто овако: Помоћи нам нема, али морамо преживети.
Мора се прекинути тренд. А то је коренит (да не кажемо револуционаран) раскид са стањем. Revolt is the right of the people, рекао је Џон Лок пре више од три века. То је природно право. Право на опстанак. Ако Универзитет има унутрашње снаге, има шансе. Ако нема, историју то неће збунити да поступа као према онима који угину и уступе место другима – који знају како се преживљава.
Сад се враћамо на почетак овог текста – на „дирљиво писмо јавности“ професорке Архитектонског факултета Драгане Васиљевић Томић. Уљудност и интелектуални тон тог обраћања оживљава и оптимизам. Има још супстанце. Усамљени појединци склоњени у неке пукотине опстају. Упркос свему. Као у оним дистопијским романима. Али лов на њих не престаје. Прошле недеље је Сенат, с неколико уздржаних гласова, усвојио извештај који је претходно вратио Факултету. Професорка је примљена код ректорке и усмено ју је обавестила – како њој одузимају постојеће референце а противкандидаткињи додају непостојеће. Ректорка ју је пажљиво саслушала. Али потписаће и она. Неће ваљда да удари на Сенат и „систем“. Врана врани очи не вади. Идемо даље.
Професорка Васиљевић Томић, као угрожена врста, придружила се ових дана колегама које су прошле године формирале фронт назван МАСА (Мрежа академске солидарности и ангажованости). Кад угрожена академска врста почне да наступа организовано, то престаје бити дирљиво. Може да постане претња стању које се више не може толерисати. Ако се „толерише“, онда оваквог универзитета неће бити. Одумреће. Јер то што се буде тако звало биће друштвено неупотребљиво.

Крај

3 коментара

  1. Avatar
    Toliko o činjenicama

    Na Arhitektonskom fakultetu, ima mnogo asisteenata, vanrednih i redovnih profesora koji nisu ni magistri, a posebno ne doktori nauka, Neki nemaju iza sebe ni naučne radove, ni napisan bar jedan udžbenik. Takva je i novoizabrana za redovnog profesora, gospođa Cagić, što je lako proveriti. Šta radi rektorka? Gde su njeni studenti, koji su se bili zatvorili u Rektorat, dok se nije poništio jedan doktorat? Gde su sada da isteraju pravdu?
    Zašto je rektorka potpisala izbor gospođe Cagić za redovnog profesora, a da pre toga nije proverila svu dokumentaciju, iako jij je na to skrenuta pažnja od profesorke Vasiljević Tomić.
    Sa ovakvim dvostrukim aršinima, još više če se urušiti, ionako urušeni, uglled Bg Univerziteta.

  2. Avatar

    Ovo je istina i samo istina
    I, sta dalje?
    Nataviti sa urusavanjem Unierziteta ili moramo kao Feniks.
    Što svi nadležni ćute?

  3. Avatar

    Autoru izražavam veliko poštovanje i slažem se sa svim iznetim. Proveo sam na univerzitetu preko 40 godina, a poslednjih nekoliko decenija u neprekidnoj donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama. Kao neko ko je već svoje zemaljske poslove obavio i završio upućujem autora na misao Myron Tribus: „Najgore proklestvo je biti putnik na velikom brodu, znati da će brod potonuti, znati tačno šta treba raditi da se spreči brodolom i shvatiti da niko to ne želi da čuje.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *