Праведник мимо закона

У властитој занесености и наметнутом осећању важности Игор Јурић је направио погрешан додатни корак и уместо да олакша, отежао је истрагу случаја политичара педофила о којем је у јавности толико говорио

Силовање, обљуба детета, недозвољене полне радње, подвођење, посредовање у вршењу проституције, искоришћавање малолетног лица за порнографију… представљају кривична дела педофилије. Такви случајеви изазивају посебну пажњу јавности а медијске спекулације и свеприсутна таблоидизација знају да иду чак до неукуса, иако се ради о изузетно деликатним темама.
Управо смо ових дана сведоци примера таквог случаја, чији актер је Игор Јурић, оснивач фондације „Тијана Јурић“, отац петнаестогодишње девојчице из Суботице, отете, силоване и убијене у ноћи између 25. и 26. јула 2014. године у близини села Бајмок.

ПЕТОРИЦА МОЋНИКА Јурић већ неколико месеци говори да има сазнања и поседује доказе и фотографије да је пет „моћника“ из Београда, Новог Сада и Суботице, међу којима има и политичара, сексуално злостављало децу. Штавише, Јурић наводи да ти докази нису само код њега већ да их имају и његова два пријатеља, и, уколико му се нешто деси, они ће их пустити у јавност.
„Међу њима је један озбиљан политичар, који је познат на националном нивоу. Он ће учествовати у кампањи у предстојећим изборима и грађанима свог града обећавати бољи живот“, говорио је Јурић и тврдио да има „фотографије с камера, али да то није довољно да човек буде осуђен“.

ПИТАЊЕ ДРЖАВНЕ СЕКРЕТАРКЕ Било је то пре увођења ванредног стања због вируса корона и можда би на томе и остало да недавно није дошло до гостовања у јутарњем програму ТВ Прва државне секретарке у Министарству унутрашњих послова Биљане Поповић Ивковић и Игора Јурића, где је тема био наводни случај политичара педофила. Ова емисија додатно је узбуркала ионако подгрејану јавност, али не због информација које Игор Јурић, како сам каже, има о политичару педофилу већ због питања које је државна секретарка Ивковић Поповић упутила оцу убијене девојчице.
Наиме, на њену констатацију да је убица његове ћерке ухваћен, Јурић ју је упитао: „Зашто нисте нашли живо дете?“, на шта га је секретарка упитала: „А где сте ви били тада?“ Отац убијене девојчице шокирано је одговорио: „Где сам ја био? Срам да вас буде, срам вас да буде.“
И до тада су таблоиди бескрупулозно користили овај случај, непрестано постављајући питања ко је политичар о коме Јурић говори, да ли је из власти или опозиције, зашто се тема „форсира“ баш сад пред изборе, и сензационалистичким насловима вршили на Јурића притисак да у јавност изађе с конкретним именом, показујући при томе приличну дозу патологије и безобзирности, њима и иначе тако својствене. Да би несебични допринос овом болесном черечењу једне изузетно деликатне теме дала и Ивковићева, када је својом бахатом и безобразном изјавом потпуно бацила у сенку и оно што је разложно говорила – о разлици између професионалног и аматерског приступа истрази у тако осетљивим случајевима, а да се Јурић свакако не разуме у полицијски посао и да га не зна, да „нико нема право да узима закон у своје руке“, и да све то „није тема за медије већ за државне институције“.
Јавности гладној сензација, политичким противницима пре свих, није био потребан јачи подстрек да крену и корак даље, нарочито на друштвеним мрежама, где су почеле да пљуште политичке изјаве као „подршка“ Јурићу, наводећи државну секретарку као типичан пример СНС менталитета, зла и злоћудности власти.

ПОСТУПАЊЕ ТУЖИЛАШТВА Да ли под притиском јавности или због апела министра полиције Небојше Стефановића, тек, Тужилаштво је формирало предмет и позвало Јурића да, поводом навода које је изнео у медијима, каже ближе податке који су неопходни за даље поступање надлежног тужилаштва. Требало је да се утврди има ли основа сумње да би се покренуо преткривични поступак како би та сумња постала основана и формирао се предмет пред судом.
Испоставиће се, према саопштењу из Тужилаштва, да се ни после вишечасовног разговора с Јурићем није дошло до сазнања ко је наводни политичар педофил, као ни до података о идентитету малолетног лица над којим је дело учињено, а које је у време извршења кривичног дела имало 13 година.
Јавиће се тим поводом чак и председник Србије Александар Вучић са захтевом да надлежни органи ураде све што могу, „без обзира на то што неко не жели да каже. Видео сам да неко врши притисак да се то сада уради, да је то због изборне кампање“, рекао је Вучић за ТВ Прва и додао да тражи да се открије о коме је реч, са било чије да је листе, па и СНС: „Без обзира на то да ли ће државни органи имати нечију помоћ или не, на њима је да то испитају, јер ако знамо да је неко обљубио дете на такав начин, а немамо решења да то пронађемо, онда нисмо држава. Србија ће показати да је држава.“

КОНТРАДИКТОРНИ ИСТУПИ Мора се признати да је овој таблоидној харанги допринео и Јурић својим контрадикторним иступима. Прво, јавно говорећи да има одређене информације и то усмерене ка одређеном лицу – једном политичару, да је немогуће да он има сазнања о педофилији у политичким круговима а да полиција то не зна, да се људи радије јављају њему него МУП-у, стављајући себе у позицију „громобрана“ и заштитника „жртава које се плаше да сведоче“, да би касније све свео на тврдњу како се против њега води „медијска хајка“ и да „не жели да се од овог случаја прави ријалити“.
Наравно, кључ случаја је свакако у жртви, коју треба охрабрити и навести да сведочи у истрази и пред судом, што је после евидентног медијског сензационализма још теже. Већ из многобројних претходних судских случајева педофилије уочено је да деца жртве, као и њихови родитељи, уколико чак и открију педофила и све оно што он чини, често прећуткују злочин и не пријављују злостављање због страха од „јавног жигосања“ и велике срамоте или се, једноставно, и сами осећају „криви“.
Најочигледније је то било код суђења свештеним лицима где су суђења ушла у застару, што због процедуралних заврзлама (случај врањског владике Пахомија), што, управо, због избегавања жртве-сведока и његових родитеља да се поново појаве пред судом (случај некадашњег старешине манастира Хопово Илариона).

ЗАКОНСКЕ ИЗМЕНЕ Јурић се, као отац убијеног детета, са својом фондацијом тотално посветио и ангажовао на пољу откривања, сузбијања и кажњавања педофилије. У ствари, наставио је тамо где се стало с доношењем „Маријиног закона“, усвојеног 2013. године и донетог такође под притиском јавности, поводом случаја осмогодишње девојчице Марије Јовановић коју је Младен Огулинац из села Стари Лединци, десет година раније, силовао и затим угушио. Поред строжих казни, овим законом је наложено и формирање регистра преступника педофила.
Преко своје фондације, Јурић се посебно ангажовао на изменама Кривичног законика у Скупштини Србије, пре годину дана када је, на његову иницијативу, а под великим притиском јавности, предвиђена казна доживотног затвора без права на условни отпуст за најтеже облике кривичних дела, као што су тешко убиство, силовање, обљуба над немоћним лицем и обљуба над дететом. Правна струка такве промене није прихватила већ их је осудила, уз оцену да се ради о популистичком потезу супротном Уставу и међународним конвенцијама (управо је у прошлом броју „Печата“ под насловом „Параправосудне формације и специјална правда“ о томе писао Бранислав Ристивојевић, редовни професор, шеф Катедре за кривично право и декан Правног факултета Универзитета у Новом Саду).
У насталој медијској халабуци ишло се чак дотле да и Јурић треба да се нађе под лупом закона јер је потезом да прво све објави у јавности, строго гледано, и сам загазио у кршење правних норми, без обзира на његову жељу и добру намеру – да се разоткрије велика афера а да злостављачи деце заврше иза решетака. Наводно, због избегавања да Тужилаштву пружи сва сазнања којима располаже (име политичара, пре свега), он чини кривично дело спречавања и ометања доказивања, а ако ничега нема, онда због лажног пријављивања и узнемиравања јавности. Наравно да и у томе има претеривања и да би се тешко неко усудио да гони оца једне од највећих жртава насиља које је Србија имала, али, ето, добро дође додатном таблоидном одржавању теме.
Јурић је, у ствари, праву услугу учинио потенцијалном кривцу – политичару педофилу јер, излазећи у јавност а истовремено кријући му име, став је многих правника и искусних адвоката, само га је упозорио да се притаји и буде опрезнији.
С друге стране, понет емоцијама и на таласу неких већ извојеваних победа, бар када су кривични закони у питању, Јурић није умео да стане, чинећи „медвеђу услугу“ и себи и јавности а могуће и жртвама, без обзира на добре побуде и намере, али прецењујући своју улогу и могућности у стварима у којима се и професионалци тешко сналазе. То му, управо, многи и поручују као наук за убудуће.