Позорница

Док део Америке гори, а тамошња догађања дају повода европским нострадамусима за пророчанство – „Америка се распада“, плишане и друге наранџасте револуције, „као бумеранг“, враћају се кући. С тих простора у свет се истовремено шаљу и слике по мери политичког театра апсурда. Међу призорима који као да су емитовани из самог срца бесмисла, истакнуто место припада учесталом практиковању једног новог обичаја – манији покајничког јавног клечања. Намеран канда да овим гестом посведочи о свом чистом срцу и саосећајном ангажману на страни расно угрожених, естаблишмент се пред јавношћу подвизава мазохистичким жуљањем колена на славним адресама и под важним крововима ове земље. Чланови америчког Конгреса из Демократске странке, демонстрирајући симболично против полицијске бруталности, клекли су на једно колено. Агенције извештавају да су клечали осам минута и 46 секунди у знак поштовања према Џорџу Флојду и другим Афроамериканцима који су „неправедно изгубили живот“. Међу покајницима клечала је и демократска председница доњег дома Конгреса, добрано надмена и несентиментална Ненси Пелоси. За времешне кости ове госпође, ових осам минута на бетону нису мала жртва, као што једнако то нису ни за челног политичара, по годинама блиског њеној генерацији – Џоа Бајдена. Председнички кандидат Демократске странке Бајден исти гест је наиме направио који дан раније, испред једне цркве у држави Делавер.
Уз познату чињеницу да су протести клечањем на једном колену због полицијске бруталности и расизма почели августа 2016. године (када су амерички спортисти клечали за време интонирања националне химне), о чему је сада додатно реч појашњава Срђа Трифковић: „Млади, политички екстремно леви Американци европског порекла, клечећи на једном колену – симболични гест покрета ’Црни животи имају вредност’ – моле своје црне суграђане да им опросте што уживају наводну ’белу привилегованост’ у ’структурно расистичкој’ Америци XXI века.“
Видимо да део западног света, с израженим смислом за театрализовање, преигравање и фетишизацију, изводи ову најновију неестетичну фискултурну представу. На међусобно удаљеним сценама великог глобалног театра, следећи подуке педагогија сродних америчкој школи политичке глуме, и други актери из кругова владајуће касте играју једнако проблематичне сегменте сложеног сценског комада. Према замислима глобалног драматурга – детаљи повезаних радњи у колективном драмском игроказу траже инспиративна редитељска решења.
У Америци сада је игроказ намењен прикривању факта да олигархија, заступајући своје најсебичније интересе, положај афроамеричког становништва представља као последицу расизма, а не као класни проблем, док у другим деловима западног света, у Европи на пример, намера да се замагли суштина економске и других криза на сцену поставља по духу и драматургији такође неочекиване замисли. О њима говори Немац Урлих Миз, писац управо објављене књиге „Мега манипулација“. „Заустављање нормалних животних токова 2020. године је глобална стратегија шока. Наводна брига за здравље становништва служи само као огромна позоришна кулиса.“
Наднет над корона догађај, „инсцениран поводом огромне финансијске и политичке кризе и, првенствено с циљем да се демонтира демократија и изгради милитаризована глобална управа“, Миз наводи: „Центри моћи су центри организовања немира, који своје ратове више не воде према спољњем непријатељу – под окриљем короне воде и транснационални рат против унутрашњег непријатеља, свакодневно потискујући назнаке таквог увида.“
Због чега нам се чини да мега представе о којима говори Немац, као и поменути сценски призори великог покајања америчке олигархије, своје тачно а релаксирано одређење добијају управо преко језика театра, те да би одговарајуће име за ове вештине било – мега шмира?
Објашњење добро разумеју људи позоришта. Описујући подробно шмиру и шмиранте, један театарски делатник о овој мајсторији каже: „Површно изигравање одређене емоције и стања без дубинског покрића. Ефектно претрчавање преко суштине лика и игре. Такав глумац пре свега жели да се допадне публици, а да га то не кошта ни емоционално ни занатски. (…) При томе, публику потцењује, а себе прецењује.“
Дефиниција је готово савршена, пронаћи ће се у њој многи мали и велики владаоци друштва, кругови ангажованих и осиљених светских елита. Сетимо се – клечањем се не тражи само опраштање греха већ потврђује озбиљност и истрајност. Спектакл је потпун, цивилизација слике утискује у свест своје публике представе о наводном саосећању.
Где је Србија у сценарију ове глобалне модерне драме? Клечи ли и овде неко важан и утицајан? Чини ли то са истом моралном обавезаношћу и емоцијом с којом, рецимо, клече у америчком Конгресу? Дакако да се многи овдашњи политички делатници препознају у овој – по духу шмирантској – матрици. Потврде живости у великом домаћем театру шмире добијамо као уобичајену, тематски разиграну, „дневну дозу једночинки“. У овом тренутку шмира је рецимо фокусирана на изборна и страначка надгорњавања. Специфично за наше поднебље је и да запажене роле неретко изводе и странци. Недавно, једно знаковито метафорично клечање није било испраћено захвалношћу која му је следовала. Реч је о иступању новог шефа НАТО војне канцеларије за везу у Београду. Овај господин, Томазо Витале му је име, уочи годишњице завршетка оружане НАТО агресије на Србију подвизавао се и жуљао колена изговарајући историјску реченицу: „Кампања 1999. никад није била усмерена против српског народа, њен циљ је био да се заштите цивили и да се заустави хуманитарна катастрофа на Косову.“
Нећемо погрешити ако закључимо да наведена мисао Томазу обезбеђује лепо место у хипотетичној антологијској збирци међународне урнебесне шмире пред Србима. Додатно нас је у то убедио потом објављени кратки запис публицисте Живојина Ракочевића. „Одлазак последњег Србина из Дечана“ је наслов овог текста који је спонтано успоставио унутрашњу повезаност између Виталеове „заштите цивила“ и једне трагичне људске судбине. „Бошко Ћирић – Ћира Дечанац рекао је: ’Враћам се у Дечане, треба ми фиксни телефон.’ Нико му није веровао, јер су се сви покушаји повратка, одласка у продавницу или шетње по градићу завршили псовкама, каменицама или пребијањима… У књизи Задужбине Косова и Метохије остао је записан као човек који је сведочио о животу и људима дечанског краја. Потом се утишао и осамио, као човек који је стигао до циља, а онда је прошле недеље осванула вест: преминуо је последњи Србин у Дечанима. Нађен је закључан у свом дому, окренут лицем према земљи.“
Премда одмерено и суздржано записана, повест о Ћирићу тешко се чита. У свести остаје призор: „Радници комуналне службе искрчили су улаз у гробље и просекли растиње и шибље да се, као у неки зелени тунел, може унети Ћира Дечанац.“
Када би по угледу на поменуто америчко искуство овде био основан покрет „И животи Срба на Косову и Метохији имају вредност“, да ли би пред Ћирићем и осталима, по варошима Космета „последњим Србима“, смело да се клечи другачије до – стварно и на оба колена!? Ко би пред сенима овог Србина требало да клекне, да се дословно, а не шмирантски и сценски, поклони пред његовим распећем? Натовац Витале? Сви ми, или само поједини светски и домаћи моћни шмиранти? Ако је то могуће – а није – можда би сећање на ове мученике стварно требало интернационализовати! Слутимо време када ће и таква размишљања ипак неизоставно доћи на ред.

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    Што се тиче америчких избора, констатовали бисмо да ће нас њихова републиканска или демократска политичка машинерија и даље сматрати народом који ће у извесној ситуацији стати уз Русе, а не уз србофобичне западноевропске и америчке тријалисте-империјалисте и њихове идолатриске, езотериске, ритуалистичке и окултне структуре које су инсталирали чаробњаци међународне масонерије у Београду-Јосипграду (Види: Albert Pike, Morals and dogma of the ancient and accepted scotttish rite of freemasonry, Charleston, U.S.A, 5641).

    Tакође, ваља имати у виду, да извесни закулисни амерички фактори, који су познати као „кингмекери“ стварају и усмеравају јавно мњење у САД, када су у питању претседнички избори, на којима се такмиче две политичке партије, које се боре за власт. Њих је лако распознати по томе што лако прелазе из партије у партију. Кандидат „кингмекера“ не критикује америчке завојевачке планове или Стејт Департмент – „Kingmaker candidates never criticize the State Department… Several years ago, the author of this book stumbled on clear evidence that very powerful men actually do meet to make plans which are kept secret from American citizen… Who were the participants at this secret meeting at ST. Simon’s Island? They were many of the top level kingmakers who exercise financial, political and propaganda control over American citizens and policies…” (Види: Phyllis Schlafly, A choice not an echo – The inside story of how American President are chosen, Alton, ILL., U.S.A., 1964, стр. 88, 103 и 104).

    Њихов крајњи циљ је остварење једног једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва у свету потчињеног америчком империјалистичком и тријалистичком месијанизму тзв. „источног“ естаблишмента са седиштем у Њујорку, којег претстављају између осталих „кингмекера“, социјалисти-фабијанци, марксисти-троцкисти, „велики изабраници“, „велики кадрови“ и велики финансијери… Тај план су резимирали амерички претседници Грант 1872, и Вилсон 1918. године (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967). Тај план је укратко изложио пред америчким сенатом и њихов сенатор Џемс Пол Варбург 1950. године:

    „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ћр та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – “We shall have world government whether we like it or not. The question is only whether world government will be achieved by consent or by conquest” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy, an intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 114; Carroll Quigley, Tragedy and Hope – A history of the world in our time, New York – London, 1966; Gerry Spence, From freedom to slavery – An urgent wake-up call for all Americans about the growing attack on our freedom, New York, 1995; Dan Smoot, The invisible government, Boston/Los Angeles, 1962; Robert H. W. Welch, Jr., The life of John Birch, Boston – Los Angeles, 1965; G. Edward Griffin, The Creature from Jekyll Island – A second look at the Federal Reserve, Westlake Village, CA., 2003; George Tahtaras, American mititary empire, New York, 1970; Henry Demarest Llojd, Wealth against commonwealth, New York, 1894).

    Имајући у виду да политички циљеви тзв. „кингмекера“ садрже потпуну контролу државе над економским животом америчке нације и примену експерименталних социјалистичких економских теорија енглеског економисте-фабијанца Џон-а Мејнард-а Кејнза, познату под именом „Кејнизам“.

    Кејнизев развитак економске теорије полази од поставке да је трошење новца творац обиља и богаства а не штедња. Што се више и немилице троши, то ће се све више и боље комбиновати запослење и потрошачка моћ. Уместо штедње, Кејнз је препоручио немило трошење као основу благостању. Основу његове фабијанске- социјалистичке економске теорије представљају потрошачи, којима Кејнз препоручује на место штедње, неограничене банкарске кредите. Такође, Кејнз је захтевао да држава иступи као масовни потрошач да би обесхрабрила штедише постепеним смањењем вредности новца, јер ће наступити са извесним задужењем. Он је још рекао да се економске кризе могу избећи и да се обиље може постићи штампањем новца (Види: Keynes John Maynard, The general theory of employment, interest and money, New York, 1936; Keynes John Maynard, Economic consequences of the peace, New York, 1920).

    Не можемо а да при свему томе не поменемо, да су у трагичном ХХ столећу извесни нехумани, неморални, манипулативни и емоционално инфантилни западноевропски и амерички империјалисти-тријалисти, који воде свет, довели на исту линију Сер-а Базила Захарова (Sir Basil Zaharoff, Oct. 6, 1849, Muğla, Tur.— Nov. 27, 1936, Monte Carlo), озлоглашеног трговца оружјем и Ђорђа Сороша ( Georg Soros – György Schwartz) који је рођен у Будимпешти, у Мађарској 1930, и његово озлоглашено „Отворено друштво“, јер им је циљ стварање новог међународног човека, изазивање хаоса, развијање презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништење традиција.

    Сорошев тзв. „Институт за отворено друштво“ служи у више од 60 земаља Блиског Истока, Средње Азије, Источне Европе, (Јужне) Африке и Латинске Америке на штету несрећних грађана. Такође, имајући у виду, да Сорош финансира извесне чланове НВО у Србији, који раде за америчке и европске империјалисте-тријалисте. Сорошево дело је и тзв. „Наранџаста револуција“ у Украјини…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *