Помиловање за Десницу

У јавности је остао утисак да су за покушај да се Десанка Максимовић „избаци“ из школског програма криви неки злонамерни анонимни чиновници Завода за унапређење образовања и васпитања. Међутим, ствар не стоји тако

Рекло би се да је суд јавности одбранио Десанку Максимовић. Упркос покушају да се „избаци“ из школског програма, масовна и брза реакција стручне и опште јавности – по дубини – допринела је да се план и програм, објављен у Просветном гласнику 2. јуна, одобрен од Националног просветног савета и потписан од стране министра просвете, на ванредној седници поменутог тела промени тако да славна песникиња остане. Укратко, то су информације које ће остати упамћене код већине. Ђаво, као и увек, лежи у детаљима.
На првом месту, неправедно је сву кривицу, а тако увек бива пред изборе, сваљивати на оне које нема ко да заступа. У јавности је остао утисак да су за све криви неки злонамерни анонимни чиновници Завода за унапређење образовања и васпитања. Међутим, ствар не стоји тако. Завод је именовао комисију у којој су били заступљени и представници академских институција које су се побуниле међу првима, као и један просветни радник – дакле, не само „чиновници“ Завода. Слично је и с Националним просветним саветом: и у њему седе представници наших академских институција на којима се проучава српска књижевност, али је програм првобитно одобрен и на тој инстанци. Коначно, ингеренције над Заводом за унапређивање образовања и васпитања има управо Влада Србије, тако да је оштар премијеркин твит у коме резолутно тврди да Десанка никада неће бити избачена из школског програма – врло проблематичан. Другим речима, проблем је очигледно много дубљи и системски и тиче се начина на који се делегирају састави комисија и Националног просветног савета, али и начина на који стручна јавност прати рад ових тела у редовном току.

О СУДБИНИ ОНИХ КОЈЕ НИКО НИЈЕ ЗАСТУПАО Али да ли је Десанка заиста „избачена“ из програма? Наравно да не, већ је најзаступљенији песник чак и у случају да збирка Тражим помиловање није враћена у програм – њени стихови присутни су од нижих разреда основне школе па све скоро до краја школовања. Без обзира на ову чињеницу, коју је истакао и директор Завода за унапређење образовања и васпитања, јавност је била огорчена и (просветна) власт је, суочена с таквим одијумом две-три недеље уочи избора, готово натерала Национални просветни савет да одржи ванредну седницу (редовна је била планирана тек за јул) и тако удовољи жељи бирачког тела. Добри представници народа победили су зле бирократе и пук је читао срећно до краја живота – међутим, није тако.
Десанка је „враћена“, а шта је било с другим писцима који су пребачени из обавезног у изборни програм, или онима који су потпуно изостављени? Када су Вечерње новости објавиле да је Десанка „избачена“, уз њено име су додале и Владана Десницу. О њему, осим ретких изузетака, нико није говорио, нико га није бранио нити заступао, па ће тако један од наших најбољих приповедача и аутор једног од вероватно најбољих романа написаних на српском језику, Прољећа Ивана Галеба, полако прећи у домен уских, академских интересовања. Исто је и са Кишовим Раним јадима. Шта повезује ова два романа – специфичан лирски стил приповедања, не толико карактеристичан за наш књижевни канон, али зато специфичан за светску књижевност 20. века. Десничин роман је и узорит пример есејистичког романа, такође некарактеристичног за српску књижевност, али зато парадигматичног за светску књижевност 20. столећа. Дакле, у делу Владана Деснице наша књижевност кореспондира с уметнички најизразитијим токовима модерне књижевности, али ће одлука да ли то ђаци треба да знају и доживе остати на сваком наставнику понаособ. Овде аргумент да је он и иначе био ретко обрађиван, без обзира на то што се налазио у обавезном делу програма, не стоји. Јер стручне комисије и постоје за то да би се супротстављале инерцији. Отуда, ироничне опаске једног од чланова комисије да се поводом ауторке „Крваве бајке“ формирала „Десанкина република“ и да су се ујединили и леви и десни, није ваљана, најблаже речено.
Као што је био јединствен као приповедач, тако је био и јединствен као личност. Владан Десница по свим својим карактеристикама остао је неуклопив у све овдашње поделе. Потомак Стојана Јанковића с једне и српске приморске грађанске класе с друге, ожењен римокатоликињом и свесно опредељен да ствара у матичном медитеранском културном кругу, он је до краја остао неприхваћен у хрватској култури, без обзира на изричит лични став да као писац припада и српској и хрватској књижевности. Испрва, разлози прогона из јавности били су идеолошке природе: његова дела нису била довољно класно освешћена. Када је класна свест изгубила на значају, срушен је његов гроб 1995, да би му 2016. била уклоњена и спомен-плоча с куће у Задру у којој је рођен. У Србији, у недостатку спомен-плоче, уклоњен му је роман из обавезног програма. Овде долазимо до коначног, и најширег, лицемерја наше јавности: после уклањања Деснице из обавезног дела програма српског језика и књижевност за средње школе, с којим правом се срдимо на поступке наших западних комшија?

ШТА БРАНИМО И – ОД КОГА? Но да не буде и овај текст, као и цела кампања у одбрану Десанке Максимовић, партикуларистички, ствар је у следећем: дело Владана Деснице важно је зато што нашим матурантима отвара видик ка медитеранском културном кругу који не би смео да буде заборављен (да, и Бакоња фра Брне Симе Матавуља није више обавезна лектира). Оно нам говори једним језиком којим су говорили и писали многи заборављени представници српске културе у Далмацији, на начин који подстиче ученике да прошире своје вештине у разумевању текста и покрену нека далекосежна антрополошка и филозофска питања.
Овде немамо простора да се посветимо детаљније анализи свих одлука комисије Завода за унапређење образовања и васпитања, али једно је сигурно: реформа је свакако била потребна, али није добро изведена, а врло је упитно и да ли је ова масовна побуна против ње уопште добар начин да се о програму језика и књижевности разговара. Можда је једно од решења и раздвајање наставе језика и књижевности за почетак у гимназијама, а потом и другим средњим школама у којима то има смисла. Ђаци масовно уписују факултете функционално неписмени јер нису до краја савладали вештину разумевања (књижевног) текста, а због обима програма настави језика се не посвећује никаква пажња. То су веома важна питања, која не смеју остати сакривена иза насмејаног лика Десанке Максимовић.
Ако ову прилику не искористимо за отварање озбиљне и дуготрајне расправе о катастрофалном стању у настави језика и књижевности, поставља се питање шта смо уопште и „бранили“, и од кога.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *