ПЕТАР ПИЈАНОВИЋ – Писмо и крст

Због чега без старих, српско–византијских озрачја није могуће разумети ни данашњи духовни живот, па ни укупно стваралаштво

На Косову и Метохији у периоду дужем од хиљаду година подигнуто је више од хиљаду православних светиња. Све то чини духовни идентитет и предака и потомака. То је ваљда непорециво. Не треба при томе заборавити да се слично споменичко благо налази на ширем простору који чини српски културни круг. Део тога је и наша стара књижевност. Супротно Скерлићевом ставу, она није само траг писмености већ је у најбољим примерима та уметност речи достојна поштовања и памћења. Но невоља је у томе што је она стварана на језику који је изашао из књижевне употребе, па те старе текстове у изворнику могу да читају само ретки појединци са знањем српскословенског. Али то је већ други проблем, каже Петар Пијановић професор универзитета и сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, књижевни критичар и проучавалац српске културе, у разговору уприличеном поводом његове студије Анђели и ратници. Стара српска култура.
Пред нама је ваша обимна студија Анђели и ратници. Стара српска култура. Откуда после вишеструког књижевног и културног усмерења на XX век (присетимо се монографија о Пекићу, Кишу, Павићу и Булатовићу, као и сјајне студије Српска култура 1900−1950) овај обрт? Шта вас је то „присилило“ да кренете од почетака српске културе и, још дубље, од почетака цивилизације на овим просторима?
После мојих књига посвећених писцима и српској култури XX века ова студија на први поглед може да изгледа као преседан. Питање је како измирити модерне културне токове са старом српском културом? Одговора има више. Први је везан за сазнања да је национална култура целовит систем и да разумевање те целовитости тражи да се оно што је савремено повеже са својим дубинским коренима. У нашем случају: без старих, српско-византијских озрачја није могуће разумети ни данашњи духовни живот, па ни укупно стваралаштво. Једном речи, ти древни корени су стубови српске културе. То је оно што ме је, како примећујете у питању, „присилило“ да из XX столећа кренем у средњи век и да српску културу ставим у шири цивилизацијски, односно европски контекст. Без тог контекста ни српску историју ни културу није могуће разумети. Сличну врсту „преседана“ у везивању интереса за старо и за нове вредности налазимо код Милана Кашанина. Потврђују то његови бриљантни есеји о писцима нове српске књижевности у књизи Судбине и људи и једнако добра синтеза Српска књижевност у средњем веку.
Раније се нисте бавили овим периодом, а дали сте изузетно аналитичко-синтетичку студију о старој српској култури, каква нам је одавно недостајала. Литература коју сте користили садржи око 150 јединица, и то углавном студија. Која су била искушења и тешкоће током рада?
Искушења и тешкоћа било је много, поузданих путоказа мало. Верујем да је с тим искушењима и Јован Деретић радио своју Културну историју Срба. Тим више што је реч о различитим питањима из историје друштва, језика и књижевности, уметности и науке, филозофије и морала, црквености, обичаја и приватног живота на која је та слојевита област упућена. Историчари све то подводе под појам тоталне историје. Међутим, ретки су наши историчари који су се из тог угла бавили српском прошлошћу. Добар су пример Сима Ћирковић и неке његове књиге. Што се пак мог приступа тиче, он је на неки начин лимитиран мојом струком. Зато сам морао да простудирам толике књиге које помињете. При томе нисам могао да преузмем улогу изворних познавалаца и тумача свих поменутих подручја. Мене су, пре свега, занимали културолошки аспекти свих оних садржаја који чине стару српску културу. Било ми је важно да издвојим и протумачим оно главно, а то су њене вредности, дух и смисао.

Дали сте веома прегледну и јасну периодизацију старе српске културе. Било би веома корисно за наше читаоце да нам је овде представите.
Близак сам оним схватањима по којима за одређивање културних периода није толико битна хронологија или, како неки кажу, историја власти колико дух неке епохе. Он у Европи није свуда једнак. Неки народи, којима припадају и Срби, углавном су „прескочили“ хуманизам и ренесансу, неки други нису. Историја, па и култура новога доба обично се рачунају од пада Цариграда или од открића Новог света. И поједини наши историчари мисле слично, укључујући у ту периодизацију и токове у српској историји. Ја мислим другачије. Код нас дух средњег века предуго траје па и култура с тим обележјима. Још тачније, они трају до првих деценија XVIII столећа. Њихов крај подудара се са ишчезавањем старог, тачније српскословенског језика и са почецима барока с којим код Срба полако посустаје и још живо византијско наслеђе. На тој међи рађа се и нова српска култура.
Све време сте наглашавали да се наша култура налазила на међи Византије и Запада, а да је успевала не само да створи свој идентитет него и да га успешно чува. Српски идентитет је и једна од основних везивних линија у свим поглављима ваше књиге. Која су била искушења на том путу?
Идентитет никоме није дат него се он стиче, као што се културним и менталитетским, односно карактерним вредностима негује. Отуда идентитет није опонашање него стварање свога или посебног по општељудској мери. Није, дакле, стање него процес који обележава и традицију. Сваки народ, како је лепо приметио Зоран Константиновић, производи знакове своје културе који темеље идентитет. Култура је његово пуно, основно обележје. Српска икона и живопис, изглед храма и житије као књижевна врста препознатљиви су чак и када се пореде са уметностима других православних народа. Отуда је Етјен Лоран приметио разлику између српске и византијске свете слике. Византијске иконе и живописи, како је он запазио, више оличавају свемоћ, а српске више зраче добротом и врлинама. У тој разлици је одлика средњовековне српске уметности, такође и верника са којим она нечујно „разговара“. То је идентитет, а никако примитивност, бука и бес којима се он често представља. Значај и драму идентитета потврђују данас догађаји у Црној Гори, па и напади на Србе и српску цркву. Та драма већ је виђена. Наиме, према попису из 1909. у Црној Гори живело је 94,38% Срба, а 1948, захваљујући расрбљавању, било их је само 1,78%. Изузетно висок проценат Срба у Црној Гори на попису одржавао се чак и када краљ Никола није био у добрим односима са Карађорђевићима. Међутим, после Другог светског рата за непуних четрдесет година „нестало“ је у Црној Гори више од деведесет процената српског живља. Све наведено показује да поновљени догађаји у историји често постају историјска и државничка фарса. Она је на делу сад у Црној Гори.
Наслов ваше студије Анђели и ратници (појачан фотографијом фреске каленићких Светих ратника на корицама и стиховима Васка Попе из песме Каленић на почетку књиге) јесте метафоричан, али и прецизан. Шта нам он говори о природи наше средњовековне културе и о условима у којима је настајала?
Наслов је прозор или огледало књиге и није лако до њега доћи. Да издавач није тражио да књига има фигуративан наслов, она би се једноставно звала Стара српска култура што је остало у поднаслову. Поштујући правила Заводове едиције „Јазон“ решење је нађено тако што сам спојио, а уједно сучелио две речи које на неки начин одсликавају дух српског средњег века, па и његову културу. Тим двема речима повезан је доњи и горњи свет. Прва означава ратника на бојном пољу у стварном свету, али и светог ратника који улази у српски живопис као знак симболичке одбране од турске силе и верског тлачења. То је водило у потирање духовне самобитности и идентитета. Каленићки Свети ратници на то не пристају. С тим именом они постају анђели, небеска бића или извршиоци Божје воље на земљи и у људском роду. Ова митопоетска веза између земаљског и небеског или оностраног на најбољи начин потврђена је косовским заветом који има пре свега моралну, односно трајну симболичку вредност. У вези с насловом, једноставно се може рећи да његове основне речи − анђели и ратници − указују на дубинску синтезу духовног и световног. На тој синтези темељи се и наша култура средњег века.
Ваше виђење и разумевање наше старе културе садржано је у вашој студији. Молимо вас да овде укажете на њена основна својства и, да тако кажемо, на њене врхове.
Стара српска култура садржи доње слојеве нашег историјског памћења, такође и духовног бића. Култура је сам темељ нашег постојања као народа којега на прави начин не би ни било без културе. То је доба када су Срби устројили своју државу и цркву, добили писмо и крст. На раскршћима историјских путева и култура постали су део јудеохришћанске цивилизације. У свом зрењу та култура створила је вредности које нису само српска него и светска баштина. Тој баштини припадају манастири Студеница, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, Грачаница и Високи Дечани, Црква Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, потом Пећка патријаршија и Богородица Љевишка, а од рукописних књига Мирослављево јеванђеље. У вези с тим је прошле године, поводом 800. годишњице црквене самосталности, у Музеју Српске православне цркве приређена изузетна изложба Осам векова уметности под покровитељством СПЦ. Нажалост, она није добила одговарајући јавни третман. Да је среће и добре памети, ту изложбу је требало да посете све српске школе. Некима су, рецимо, турске серије ближе од наше серије Мој рођак са села. Ако се тако настави, Сулејман Величанствени, који је у походу на Беч рушио београдске цркве и од њихове грађе дизао џамије, може неким Србима да постане ближи од Милоша Обилића. И ријалити програми сасвим смишљено заглупљују народ, стварају погубне обрасце некултуре, па и код младих. Многобројно наше културно наслеђе, међу којима живописи и иконе, настало је на Косову и Метохији што потврђује да је тај простор не само државна него и духовна матица српског народа.
Ваша књига је велика похвала нашој средњовековној култури и прецима који су је стварали. У њој се све време осећа ваш понос што смо имали такву културу и што јој служите. Претпостављамо да вам је, осим тешкоћа, труда и мука, писање о њој чинило и велику радост?
За аутора важан је осећај да служи култури којом се бави. Он не сме да каже да јој тиме приноси дарове. Ова тема, како с разлогом кажете, са свим изазовима и искушењима које носи подразумева и велики истраживачки труд. Тема је рађена у оквиру пројекта Културолошке књижевне теорије и српске књижевне критике Института за књижевност и уметност из Београда. Рад на тој теми уз сва искушења доносио је и радост. То је додатни мотив да се ради посвећено. Радост прати подстицајна сумња у исход посла. Сумња је утолико већа кад се зна да истраживач није увек на своме. То значи да није матичан у свему шта ради па мора да уложи велики напор да учи и сазнаје, односно да овлада и „туђим“ знањима. То је услов без којег овакви послови не могу да се раде. Уз све ово можда иде и она народна: Прегаоцу и Бог помаже. А шта је урађено − видеће се. Нека мало ствари одстоје у старим меховима.

Ваша студија је, истовремено, и похвала великим и значајним тумачима (а имали смо их, и те каквих!) наше средњовековне уметности и књижевности. Које бисте међу њима издвојили и који су вам, слободније узев, били најподстицајнији?
Тројицу сам већ поменуо. То су били Сима Ћирковић, аутор синтезе Срби у средњем веку писане у кључу тоталне, једним делом и културне историје, те Милан Кашанин и Јован Деретић. Први је изворно историчар уметности, а други историчар књижевности. Повелик је број зналаца који су се бавили неким аспектима старе српске културе и уметности. Међу њима су Димитрије Богдановић и његова Историја старе српске књижевности, Ђорђе Трифуновић с неколико књига међу којима је и Стара српска књижевност. Основе, те понешто скрајнути Миодраг Пурковић, који је највећи део живота провео у иностранству. Од млађих ту је Сања Бошковић и њена књига Косовски културолошки мит. Уз свако поштовање према овим и још неким ауторима посебан значај у проучавању наше средњовековне културе има Светозар Радојчић, Пурковићев генерацијски исписник и историчар уметности. Обојица су у Другом светском рату прошли немачко заробљеништво. Радојчић је из поменуте области оставио врло важне па и драгоцене књиге од којих је најбоља Старо српско сликарство. Мени је ипак најдража она са насловом Узори и дела старих српских уметника. Та књига је информативна на поуздан начин, мудра и свезналачка, тј. мултидисциплинарна. Којом год облашћу да се бавио, Радојчић је био на своме. Једнако умно и акрибично писао је о сликарству, средњовековним натписима, тонзури Светога Саве, рељефима на херцеговачким стећцима, архитектури раног XIV столећа или народној поезији са средњовековним темама. По томе Радојчић ми је био велика помоћ и узор у сваком погледу. Као културолог једнако ми је био близак амерички професор Џејмс Билингтон који је предавао на Принстону и Харварду. Оставио је капиталну синтезу Икона и секира. Историја руске културе, једно тумачење. Она није само дубински снимак руске културе него и драгоцен и пожељан модел тоталне историје, бар онакав каквим га ја видим и схватам.
Упоредо с научницима велики простор сте посветили и уметничким делима и њиховом доприносу разумевању средњовековне културе и културне прошлости уопште. Борислав Пекић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Васко Попа − шта нам њихова дела говоре о моћи и немоћи историјских студија и сјају нашег средњег века?
Подстицај за рад на овој књизи налазио сам и код српских књижевника које помињете. И то − било да је реч о разумевању паганске, у којој и наш архетип има значајне корене, или јудеохришћанске цивилизације. Својим књигама они „очима ума“, другачијим него код научника, неке ствари у историји цивилизације боље осете или виде. Отуда, такође незаобилазни, Драгослав Срејовић У огледима древне уметности с разлогом каже да су највеће истине о човеку и прошлости дотакнуте пре у литератури и уметности него у друштвеним или ма којим наукама. Дакле, наука се наслања на уметности и оне се међусобно прожимају. И саме уметности некад показују добар склад. Ту везу покушао сам да осмислим и у својој књизи. На њеној насловној страници је, поменули смо, фотографија једног фрагмента Светих ратника из Каленића после којега на почетку књижног блока стоји мото који чини део песме Каленић Васка Попе. Песма је коментар фреске, а обе из вековима удаљених времена говоре исто. И Борислав Пекић, који у Златном руну призива и доба Деспота Стефана Лазаревића, разумевању прошлости и културе додаје једну важну мисао у Сентименталној повести Британског царства казујући да је Дух историје сам живот. Још сликовитије је његово помало цинично запажање да су Словени Балкану, после његове хеленске славе „бурета мудрости“, донели славу „бурета барута“. Тајну лепенске цивилизације претаче у стихове Миодраг Павловић у збирци Певање на виру. И тако редом. Уметност па и књижевност стога су секундарна, могуће и весела „наука“ која помаже да се култура боље разуме. Ваљда и зато наши ранији па и савремени књижевници за тему и надахнуће често узимају српску Византију и Косово. Од краја XIV века до наших дана Косово је наше судилиште. То није само тачка на историјској мапи него кључни топос српског мишљења и певања. Оно је постало и временска јединица па се време може рачунати од Косова до Косова. Као да време стоји и као да је оно заточено у тој тачки. Зато је Косово постало топос у српској књижевности − усменој и писаној. Тако је то од средњег века до данас. У XIX столећу сведоче то Његош и Стерија, а у својим књижевним и некњижевним текстовима сведоче њихови потомци у XX веку − Црњански и Андрић. Ви помињете Пекића, Павловића, Павића и Попу. У том колу су и Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Милосав Тешић, Иван Негришорац…
Најавили сте и студију о српској култури XVIII и XIX века, којом бисте заокружили ваше изучавање српске културе у целини. Докле сте стигли у њеном остварењу и можемо ли се надати да ће у наредним годинама све три бити објављене заједно?
Без те треће студије не би било целине до које веома држим. Отуда је Српска култура у XVIII и XIX веку призвана милошћу те целине, па ће бити прикључена двема постојећим монографијама. Она је научни пројекат који завршавам у Матици српској. Суштински, све те три монографије јесу једна књига. Нова српска култура повезница је старе и модерне. За сада је свака у својим корицама, а није искључена могућност да после четврт века рада на том послу све три у једним корицама почну да живе заједно.

Објавио је књиге Поетика романа Борислава Пекића (1991), Проза Данила Киша (1992; 2005), Павић (1998), Поетика гротеске: приповедачка уметност Миодрага Булатовића (2001), Наивна прича (2005), Модерна традиција (2012), Српски културни круг (2012), Изазови граничне књижевности (2014) и Српска култура 1900−1950 (2014)