ПЕТАР ПИЈАНОВИЋ – Писмо и крст

Због чега без старих, српско–византијских озрачја није могуће разумети ни данашњи духовни живот, па ни укупно стваралаштво

На Косову и Метохији у периоду дужем од хиљаду година подигнуто је више од хиљаду православних светиња. Све то чини духовни идентитет и предака и потомака. То је ваљда непорециво. Не треба при томе заборавити да се слично споменичко благо налази на ширем простору који чини српски културни круг. Део тога је и наша стара књижевност. Супротно Скерлићевом ставу, она није само траг писмености већ је у најбољим примерима та уметност речи достојна поштовања и памћења. Но невоља је у томе што је она стварана на језику који је изашао из књижевне употребе, па те старе текстове у изворнику могу да читају само ретки појединци са знањем српскословенског. Али то је већ други проблем, каже Петар Пијановић професор универзитета и сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, књижевни критичар и проучавалац српске културе, у разговору уприличеном поводом његове студије Анђели и ратници. Стара српска култура.
Пред нама је ваша обимна студија Анђели и ратници. Стара српска култура. Откуда после вишеструког књижевног и културног усмерења на XX век (присетимо се монографија о Пекићу, Кишу, Павићу и Булатовићу, као и сјајне студије Српска култура 1900−1950) овај обрт? Шта вас је то „присилило“ да кренете од почетака српске културе и, још дубље, од почетака цивилизације на овим просторима?
После мојих књига посвећених писцима и српској култури XX века ова студија на први поглед може да изгледа као преседан. Питање је како измирити модерне културне токове са старом српском културом? Одговора има више. Први је везан за сазнања да је национална култура целовит систем и да разумевање те целовитости тражи да се оно што је савремено повеже са својим дубинским коренима. У нашем случају: без старих, српско-византијских озрачја није могуће разумети ни данашњи духовни живот, па ни укупно стваралаштво. Једном речи, ти древни корени су стубови српске културе. То је оно што ме је, како примећујете у питању, „присилило“ да из XX столећа кренем у средњи век и да српску културу ставим у шири цивилизацијски, односно европски контекст. Без тог контекста ни српску историју ни културу није могуће разумети. Сличну врсту „преседана“ у везивању интереса за старо и за нове вредности налазимо код Милана Кашанина. Потврђују то његови бриљантни есеји о писцима нове српске књижевности у књизи Судбине и људи и једнако добра синтеза Српска књижевност у средњем веку.
Раније се нисте бавили овим периодом, а дали сте изузетно аналитичко-синтетичку студију о старој српској култури, каква нам је одавно недостајала. Литература коју сте користили садржи око 150 јединица, и то углавном студија. Која су била искушења и тешкоће током рада?
Искушења и тешкоћа било је много, поузданих путоказа мало. Верујем да је с тим искушењима и Јован Деретић радио своју Културну историју Срба. Тим више што је реч о различитим питањима из историје друштва, језика и књижевности, уметности и науке, филозофије и морала, црквености, обичаја и приватног живота на која је та слојевита област упућена. Историчари све то подводе под појам тоталне историје. Међутим, ретки су наши историчари који су се из тог угла бавили српском прошлошћу. Добар су пример Сима Ћирковић и неке његове књиге. Што се пак мог приступа тиче, он је на неки начин лимитиран мојом струком. Зато сам морао да простудирам толике књиге које помињете. При томе нисам могао да преузмем улогу изворних познавалаца и тумача свих поменутих подручја. Мене су, пре свега, занимали културолошки аспекти свих оних садржаја који чине стару српску културу. Било ми је важно да издвојим и протумачим оно главно, а то су њене вредности, дух и смисао.

Одбрана Косова – дубоко културни чин

Косовски завет је неугасли сјај који нам долази из наше средњовековне историје и културе: он није, како се често злурадо говори, пасивна тугованка и величање прошлости, него активна борба за слободу и одбрану највиших вредности. Без њега не бисмо опстали под Турцима, не би било Првог српског устанка, Цера, Албаније, 27. марта, Кошара. Нажалост, све се више говори о косовском миту, предању, нетачним подацима, дакле о нашој митоманији и заблудама, а не националном поносу, и таква слика улази, ако већ није баш сасвим ушла и у српске уџбенике. Како се бранити од ове пошасти погубније од епидемије вируса?
Већ сам коментарисао косовски завет који не треба ни митологизовати ни мистификовати. Неке слабоумне главе кваре мудре ствари. Завет је, пре свега, симболичка истина о нашем Косову. Изместите причу у којегод време па ћете видети да је то тако. Дубоко верујем да тзв. Европа зна ту истину, али из својих или ко зна чијих разлога и интереса ту истину кривотвори. Руши стари зид одбране од агресивног па и све милитантнијег ислама. У тај простор поново улази Турска с претходницом коју за почетак чини медијска или тзв. мека сила оличена у јефтиним, али добро прихваћеним телевизијским серијама на програмима с националном фреквенцијом. Неосетно се ствара емпатија према том свету који нам је вековима мењао идентитет од Косова па даље. Све постаје пародија косовске мисли и завета који је само фигура врлине, чојства и слободе. За умног и бритког Зорана Мишића косовско опредељење отуда је велика врлина која премашује матичне границе и придружује се „највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе“. Најједноставнији одговор на ваше питање гласи: Косово и Метохију треба бранити истином и мудром главом, а не митоманијом. И та одбрана је дубоко културни чин.

Дали сте веома прегледну и јасну периодизацију старе српске културе. Било би веома корисно за наше читаоце да нам је овде представите.
Близак сам оним схватањима по којима за одређивање културних периода није толико битна хронологија или, како неки кажу, историја власти колико дух неке епохе. Он у Европи није свуда једнак. Неки народи, којима припадају и Срби, углавном су „прескочили“ хуманизам и ренесансу, неки други нису. Историја, па и култура новога доба обично се рачунају од пада Цариграда или од открића Новог света. И поједини наши историчари мисле слично, укључујући у ту периодизацију и токове у српској историји. Ја мислим другачије. Код нас дух средњег века предуго траје па и култура с тим обележјима. Још тачније, они трају до првих деценија XVIII столећа. Њихов крај подудара се са ишчезавањем старог, тачније српскословенског језика и са почецима барока с којим код Срба полако посустаје и још живо византијско наслеђе. На тој међи рађа се и нова српска култура.
Све време сте наглашавали да се наша култура налазила на међи Византије и Запада, а да је успевала не само да створи свој идентитет него и да га успешно чува. Српски идентитет је и једна од основних везивних линија у свим поглављима ваше књиге. Која су била искушења на том путу?
Идентитет никоме није дат него се он стиче, као што се културним и менталитетским, односно карактерним вредностима негује. Отуда идентитет није опонашање него стварање свога или посебног по општељудској мери. Није, дакле, стање него процес који обележава и традицију. Сваки народ, како је лепо приметио Зоран Константиновић, производи знакове своје културе који темеље идентитет. Култура је његово пуно, основно обележје. Српска икона и живопис, изглед храма и житије као књижевна врста препознатљиви су чак и када се пореде са уметностима других православних народа. Отуда је Етјен Лоран приметио разлику између српске и византијске свете слике. Византијске иконе и живописи, како је он запазио, више оличавају свемоћ, а српске више зраче добротом и врлинама. У тој разлици је одлика средњовековне српске уметности, такође и верника са којим она нечујно „разговара“. То је идентитет, а никако примитивност, бука и бес којима се он често представља. Значај и драму идентитета потврђују данас догађаји у Црној Гори, па и напади на Србе и српску цркву. Та драма већ је виђена. Наиме, према попису из 1909. у Црној Гори живело је 94,38% Срба, а 1948, захваљујући расрбљавању, било их је само 1,78%. Изузетно висок проценат Срба у Црној Гори на попису одржавао се чак и када краљ Никола није био у добрим односима са Карађорђевићима. Међутим, после Другог светског рата за непуних четрдесет година „нестало“ је у Црној Гори више од деведесет процената српског живља. Све наведено показује да поновљени догађаји у историји често постају историјска и државничка фарса. Она је на делу сад у Црној Гори.
Наслов ваше студије Анђели и ратници (појачан фотографијом фреске каленићких Светих ратника на корицама и стиховима Васка Попе из песме Каленић на почетку књиге) јесте метафоричан, али и прецизан. Шта нам он говори о природи наше средњовековне културе и о условима у којима је настајала?
Наслов је прозор или огледало књиге и није лако до њега доћи. Да издавач није тражио да књига има фигуративан наслов, она би се једноставно звала Стара српска култура што је остало у поднаслову. Поштујући правила Заводове едиције „Јазон“ решење је нађено тако што сам спојио, а уједно сучелио две речи које на неки начин одсликавају дух српског средњег века, па и његову културу. Тим двема речима повезан је доњи и горњи свет. Прва означава ратника на бојном пољу у стварном свету, али и светог ратника који улази у српски живопис као знак симболичке одбране од турске силе и верског тлачења. То је водило у потирање духовне самобитности и идентитета. Каленићки Свети ратници на то не пристају. С тим именом они постају анђели, небеска бића или извршиоци Божје воље на земљи и у људском роду. Ова митопоетска веза између земаљског и небеског или оностраног на најбољи начин потврђена је косовским заветом који има пре свега моралну, односно трајну симболичку вредност. У вези с насловом, једноставно се може рећи да његове основне речи − анђели и ратници − указују на дубинску синтезу духовног и световног. На тој синтези темељи се и наша култура средњег века.
Ваше виђење и разумевање наше старе културе садржано је у вашој студији. Молимо вас да овде укажете на њена основна својства и, да тако кажемо, на њене врхове.
Стара српска култура садржи доње слојеве нашег историјског памћења, такође и духовног бића. Култура је сам темељ нашег постојања као народа којега на прави начин не би ни било без културе. То је доба када су Срби устројили своју државу и цркву, добили писмо и крст. На раскршћима историјских путева и култура постали су део јудеохришћанске цивилизације. У свом зрењу та култура створила је вредности које нису само српска него и светска баштина. Тој баштини припадају манастири Студеница, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, Грачаница и Високи Дечани, Црква Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, потом Пећка патријаршија и Богородица Љевишка, а од рукописних књига Мирослављево јеванђеље. У вези с тим је прошле године, поводом 800. годишњице црквене самосталности, у Музеју Српске православне цркве приређена изузетна изложба Осам векова уметности под покровитељством СПЦ. Нажалост, она није добила одговарајући јавни третман. Да је среће и добре памети, ту изложбу је требало да посете све српске школе. Некима су, рецимо, турске серије ближе од наше серије Мој рођак са села. Ако се тако настави, Сулејман Величанствени, који је у походу на Беч рушио београдске цркве и од њихове грађе дизао џамије, може неким Србима да постане ближи од Милоша Обилића. И ријалити програми сасвим смишљено заглупљују народ, стварају погубне обрасце некултуре, па и код младих. Многобројно наше културно наслеђе, међу којима живописи и иконе, настало је на Косову и Метохији што потврђује да је тај простор не само државна него и духовна матица српског народа.
Ваша књига је велика похвала нашој средњовековној култури и прецима који су је стварали. У њој се све време осећа ваш понос што смо имали такву културу и што јој служите. Претпостављамо да вам је, осим тешкоћа, труда и мука, писање о њој чинило и велику радост?
За аутора важан је осећај да служи култури којом се бави. Он не сме да каже да јој тиме приноси дарове. Ова тема, како с разлогом кажете, са свим изазовима и искушењима које носи подразумева и велики истраживачки труд. Тема је рађена у оквиру пројекта Културолошке књижевне теорије и српске књижевне критике Института за књижевност и уметност из Београда. Рад на тој теми уз сва искушења доносио је и радост. То је додатни мотив да се ради посвећено. Радост прати подстицајна сумња у исход посла. Сумња је утолико већа кад се зна да истраживач није увек на своме. То значи да није матичан у свему шта ради па мора да уложи велики напор да учи и сазнаје, односно да овлада и „туђим“ знањима. То је услов без којег овакви послови не могу да се раде. Уз све ово можда иде и она народна: Прегаоцу и Бог помаже. А шта је урађено − видеће се. Нека мало ствари одстоје у старим меховима.

Наше је и добро и зло

Једно, у суштини, парадоксално питање: да ли је наша култура боља од нас? Ако јесте, како је то уопште могуће?
Не можемо ми ни по добрим ни по рђавим стварима које чинимо бити издвојени из онога што је наша култура. Наше је и добро и зло. Уосталом, у најширем смислу култура је сам живот − како прошли, тако и данашњи. То је све оно што ми чинимо и стварамо. Ми не можемо да прескочимо своју сенку. Можемо и треба да се цивилизујемо и да плевимо кукољ из нашег жита. Култура без оплемењивања и не постоји. Она треба да буде и јесте наш престиж и мера наше вредности. Зато она и јесте битан део нашег идентитета. Из тих разлога Милорад Павић је говорио да у свет треба да кренемо са својим духовним и културним пртљагом и да једино тако можемо постати равноправни другима. Прави наш пасош на том путу јесте култура. Пре тог пута она треба да постане наша лична карта.

Ваша студија је, истовремено, и похвала великим и значајним тумачима (а имали смо их, и те каквих!) наше средњовековне уметности и књижевности. Које бисте међу њима издвојили и који су вам, слободније узев, били најподстицајнији?
Тројицу сам већ поменуо. То су били Сима Ћирковић, аутор синтезе Срби у средњем веку писане у кључу тоталне, једним делом и културне историје, те Милан Кашанин и Јован Деретић. Први је изворно историчар уметности, а други историчар књижевности. Повелик је број зналаца који су се бавили неким аспектима старе српске културе и уметности. Међу њима су Димитрије Богдановић и његова Историја старе српске књижевности, Ђорђе Трифуновић с неколико књига међу којима је и Стара српска књижевност. Основе, те понешто скрајнути Миодраг Пурковић, који је највећи део живота провео у иностранству. Од млађих ту је Сања Бошковић и њена књига Косовски културолошки мит. Уз свако поштовање према овим и још неким ауторима посебан значај у проучавању наше средњовековне културе има Светозар Радојчић, Пурковићев генерацијски исписник и историчар уметности. Обојица су у Другом светском рату прошли немачко заробљеништво. Радојчић је из поменуте области оставио врло важне па и драгоцене књиге од којих је најбоља Старо српско сликарство. Мени је ипак најдража она са насловом Узори и дела старих српских уметника. Та књига је информативна на поуздан начин, мудра и свезналачка, тј. мултидисциплинарна. Којом год облашћу да се бавио, Радојчић је био на своме. Једнако умно и акрибично писао је о сликарству, средњовековним натписима, тонзури Светога Саве, рељефима на херцеговачким стећцима, архитектури раног XIV столећа или народној поезији са средњовековним темама. По томе Радојчић ми је био велика помоћ и узор у сваком погледу. Као културолог једнако ми је био близак амерички професор Џејмс Билингтон који је предавао на Принстону и Харварду. Оставио је капиталну синтезу Икона и секира. Историја руске културе, једно тумачење. Она није само дубински снимак руске културе него и драгоцен и пожељан модел тоталне историје, бар онакав каквим га ја видим и схватам.
Упоредо с научницима велики простор сте посветили и уметничким делима и њиховом доприносу разумевању средњовековне културе и културне прошлости уопште. Борислав Пекић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Васко Попа − шта нам њихова дела говоре о моћи и немоћи историјских студија и сјају нашег средњег века?
Подстицај за рад на овој књизи налазио сам и код српских књижевника које помињете. И то − било да је реч о разумевању паганске, у којој и наш архетип има значајне корене, или јудеохришћанске цивилизације. Својим књигама они „очима ума“, другачијим него код научника, неке ствари у историји цивилизације боље осете или виде. Отуда, такође незаобилазни, Драгослав Срејовић У огледима древне уметности с разлогом каже да су највеће истине о човеку и прошлости дотакнуте пре у литератури и уметности него у друштвеним или ма којим наукама. Дакле, наука се наслања на уметности и оне се међусобно прожимају. И саме уметности некад показују добар склад. Ту везу покушао сам да осмислим и у својој књизи. На њеној насловној страници је, поменули смо, фотографија једног фрагмента Светих ратника из Каленића после којега на почетку књижног блока стоји мото који чини део песме Каленић Васка Попе. Песма је коментар фреске, а обе из вековима удаљених времена говоре исто. И Борислав Пекић, који у Златном руну призива и доба Деспота Стефана Лазаревића, разумевању прошлости и културе додаје једну важну мисао у Сентименталној повести Британског царства казујући да је Дух историје сам живот. Још сликовитије је његово помало цинично запажање да су Словени Балкану, после његове хеленске славе „бурета мудрости“, донели славу „бурета барута“. Тајну лепенске цивилизације претаче у стихове Миодраг Павловић у збирци Певање на виру. И тако редом. Уметност па и књижевност стога су секундарна, могуће и весела „наука“ која помаже да се култура боље разуме. Ваљда и зато наши ранији па и савремени књижевници за тему и надахнуће често узимају српску Византију и Косово. Од краја XIV века до наших дана Косово је наше судилиште. То није само тачка на историјској мапи него кључни топос српског мишљења и певања. Оно је постало и временска јединица па се време може рачунати од Косова до Косова. Као да време стоји и као да је оно заточено у тој тачки. Зато је Косово постало топос у српској књижевности − усменој и писаној. Тако је то од средњег века до данас. У XIX столећу сведоче то Његош и Стерија, а у својим књижевним и некњижевним текстовима сведоче њихови потомци у XX веку − Црњански и Андрић. Ви помињете Пекића, Павловића, Павића и Попу. У том колу су и Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Милосав Тешић, Иван Негришорац…
Најавили сте и студију о српској култури XVIII и XIX века, којом бисте заокружили ваше изучавање српске културе у целини. Докле сте стигли у њеном остварењу и можемо ли се надати да ће у наредним годинама све три бити објављене заједно?
Без те треће студије не би било целине до које веома држим. Отуда је Српска култура у XVIII и XIX веку призвана милошћу те целине, па ће бити прикључена двема постојећим монографијама. Она је научни пројекат који завршавам у Матици српској. Суштински, све те три монографије јесу једна књига. Нова српска култура повезница је старе и модерне. За сада је свака у својим корицама, а није искључена могућност да после четврт века рада на том послу све три у једним корицама почну да живе заједно.

Објавио је књиге Поетика романа Борислава Пекића (1991), Проза Данила Киша (1992; 2005), Павић (1998), Поетика гротеске: приповедачка уметност Миодрага Булатовића (2001), Наивна прича (2005), Модерна традиција (2012), Српски културни круг (2012), Изазови граничне књижевности (2014) и Српска култура 1900−1950 (2014)

2 коментара

  1. Avatar
    Душан Буковић

    Узроке и последице нашег националног слома требамо сагледати и кроз извесне србофобичне, аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке одлуке и програме туђинских структура, које су инсталиране у Србији у последњих 150 година. Зато бисмо цитирали брошуру Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, која је објављена у току Другог св. рата у Београду под насловом „Организационо питањe Комунистичке Партије Југославије“, на којој је радио према извесним информацијама Брозов уставотворац, рокфелеровац, масон-марксиста проф. др Јован Ђорђевић, где између осталог стоји:

    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…
    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве
    Партије)…“

    „Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).

    У овом контексту поменули бисмо још једном аустромарксисту, комунисту-интернационалисту, Брозовог великохрватског најамника и „познатог титовског слугу“ др Благоја Нешковића – „Михаила“ (Крагујевац, 1907 – Београд, 1984), како то рече Перо Попивода (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

    Имајући у виду да је Нешковић лобирао за Београдско-Јосипградски пашалук од Власотинаца до Кораћице. Иначе, по професији био је лекар, али се са професијом није константно бавио, већ конспиративном антисрбском, коминтерновско- интернационалистичком политиком. Студирао је на универзитету у Београду. Још као млад студент ушао је у конспиративни комунистички-интернационалистички и аустромарксистички покрет. Постао је чланом аустромарксистичке и коминтерновске конспиративне Комунистичке Партије Југославије у току 1935. године. Од 1936. године био је на комунистичком интернационалном и конспиративном задатку Коминтерне у Шпанији. Борио се на страни шпанских комуниста-интернационалиста, а потом је био по концентарионим логорима у Француској у којима је активно радила група јогословенских комуниста-троцкиста, интернационалиста. У логорима је радила и немачка комисија за скупљање радне снаге. Са немачком комисијом је руководио мајор гестапоа, који се посебно интересовао за извесне Југословене, који су се налазили у логору, да им помогне да се пребаце у Југославију. Међу њима је био и Благоје Нешковић. Са „тачке гледишта гестапоа то су били потпуно поуздани људи“ (Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, „Под Заставом Интернационализма“ – Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10, од 1.Х.1949).

    Нешковић је од капитулације Краљевине Југославије до судбоносног и трагичног покретања Брозовог великохрватског устанка, грађанског рата међу Србима и тзв. „буржоаско-демократске“ антисрбске револувције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у тзв. „пролетерску“, био задужен за конспиративни рад као политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и делегат Централног комитета за руковођење конспиративним радом у Србији, око Рудника, Букуље и Космаја у Шумадији, око Лесковца и делимично на Косову и Метохији. Од 1941-1944 године био је председник тзв. Народноослободилачког комитета и члан Главног партизанског штаба за Србију. Извесно време у току рата живео је строго илегално у Београду, али и највећим делом у јужном делу Србије, где је током 1943 и 1944 године заједно са Светозаром Вукмановићем -„Темпом“ припремао план за освајање целе Македоније и Грчке, како би великохрват Јосип Броз – „Тито“ тих дана био признат за маршала Балкана.

    Према извесној оцени, Нешковић је био велика кукавица, циник и покварењак, који никада није имао никаквих обзира према својим комунистичким друговима када су били у питању његова лична безбедност, осигурање и конспиративни партијски интереси. Користио је веома умешно све личне, пријартељске и родбинске везе само да се што боље постави, одржи и камуфлира за време свог руководећег илегалног рада у Београду у чему је успео благодарећи паду и жртвовању извесних аустромарксистичких, комунистичко-интернационалних руководилаца, пријатеља и сарадника у Србији у току Другог св. рата. У току 1952. године таксиран је као стаљиниста и уклоњен са свих функција и положаја. Броз га је одбацио и осудио, без обзира на његове србофобичне заслуге за Брозову аустромарксистичку Комунистичку Партију Југославије, која је лобирала за данашњи Беогрдско-Јосипградски пашалук и која није отварала никакву перспективу нашем обезглављеном, обесправљеном и пониженом и несрећном Србском народу.

  2. Avatar
    Душан Буковић

    Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата србофобични аустромарксисти, комунисти-интернационалисти, марионете њујоршко-московске Коминтерне (Види: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28) и србофобични Брозови великохрватски најамници: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

    Имајући у виду да је генерал Дража Михаиловић прозрео великохрватске планове и намере Павелићевог емисара у Србији, криминалаца Јосипа Броза тзв. „Тита“, да покрене устанак, грађански рат и „буржоаско демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску. У писму Ђорђију Лашићу и Павлу Ђуришићу од 20. децембра 1941, Дража је дословно рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и чeтника Драже Михаиловића, Институт друштвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

    О животном србском питању, о питању целине србског народа, о питању Косова и Метохије, биће од интереса, да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом „Браниоци Косова“, где између осталог стоји:

    „Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ, није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника – а да Косово и Метохија припадају Албанији. Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља, о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приоручник за историју Савеза комуниста Југославије, Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.

    Потврду одлуке из 1928 године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и образовању КП Албаније су Арнаути поздравили са задовољством (Види:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85).

    Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло одушевљење. Зато се албански и југословенски комунисти слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945, Београд, 1958, стр, 20).

    У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941 године у Загребу, где је несметано радио и по доласку немачко-усташких трупа…

    Најновија косовска драма је један од одблесака енглеске перфидности. Черчилово издајство Равне Горе – он је послао свога сина Рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – је пружило један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звла Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943 године. У суштини, Техеранска конференција је била тајно опело не само за равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе.

    Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Порартна Америка такође доларима одржава комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *