Параправосудне формације и специјална правда

фото: unsplash / bill oxford

Пише Бранислав Ристивојевић

Већ неко време Србија је сведок медијске офанзиве коју уз „малу помоћ пријатеља“ организује отац једног, на несрећу, убијеног детета. Шта је могуће уочити као изгледну и забрињавајућу последицу ове ситуације?

Уз све разумевање за трагедију оца једног, на несрећу, убијеног детета, а које човек просто мора да има пред размерама бола родитеља чије је дете на тако ужасан начин изгубило живот, мора се, ипак, указати на погубне последице кампање коју он, надам се у свом незнању и руковођен заблудама, води. Србија је наиме већ неко време сведок медијске офанзиве коју уз „малу помоћ пријатеља“ организује овај дубоко унесрећени отац.
Поменута офанзива на јавно мњење се састојала од активности на заоштравању казнене репресије у области сексуалне делинквенције које су у стручној јавности, углавном, оцењене као непотребне. Власт се под притиском лаичке јавности повила и изменила кривично законодавство. Ова јавност је, наиме, увек „кажњавајуће“ расположена. Та појава је у криминологији описана под називом „пунитивна јавност“ и да се приметити у скоро свим савременим друштвима. Осећањима људи која се развијају из страхова је лако манипулисати, а један од најјачих које је лако развити је страх од криминалитета. Иако лаичка јавност нема свест о правим размерама криминалитета или стварној опасности коју он представља за друштво, једнако као и о средствима за борбу против њега, она је увек расположена за више кажњавања (просечан човек ће на питање шта очекује од кривичног правосуђа увек рећи: више зидова, више решетака). Нарочито када је средиште кампање наводна или стварна брига за децу као жртве. Због тога је свака таква кампања у старту осуђена на успех. При свему томе, општој лаичкој јавности се нема шта замерити. Њене намере, тежње и мотиви су овде крајње чисти, искрени и беспрекорни. Она се грози напаствовања деце, као што би то морао, верујем, сваки нормалан појединац. Међутим, може јој се замерити незнање о реалним дометима, могућностима и сврси кажњавања у једном савременом друштву у којем је политика сузбијања криминалитета устројена као рационална државна делатност заснована на давно постављеним и вишеструко провереним научним закључцима.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ПРАВО ДРЖАВЕ

Приватно спровођење правде карактеристика је прецивилизацијских и праисторијских друштава. Од њих смо се, каже Фројд, узвисили и уздигли у државу тренутком укидања крвне освете и установљавања кривичног права и правосуђа као најтипичније и, врло вероватно, најважније државне функције. Колико је по деловање једног друштва као државе оно важно, говори чињеница да је од 10 тачака тзв. Аустроугарског ултиматума српској краљевској влади јула 1914. године испуњено 9. Само једна није: да аустроугарски правосудни органи спроводе кривични поступак у Србији. Она држава која нема слободу да на својој територији спроводи кривични поступак, није више држава. У одбрани ове вредности Србија је у Првом светском рату платила велику цену, а плаћа је и данас (Хашки трибунал).

Један коментар

  1. Avatar

    Професор Ристивојевић добар као и увек, погађа у суштину!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *