Од „двоструког идентитета“ до „Црвене Хрватске“

Крајем децембра 2019. године друштвено-политички живот Црне Горе ушао је у нову фазу. Изгласавањем закона пежоративног назива, тј. Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, познатог у јавности као Закон о слободи вероисповести, системска машинерија покренула је механизам коначног обрачуна са српским идентитетом Црне Горе

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Ватра која је деценијама тињала испод темеља српског наратива и идентитетског опредељења Црне Горе распламсала се с усвајањем закона који наводно претендује да уреди правни положај свих верских заједница. Питање закона о слободи вероисповести на површину је изнело вишеслојне и вишедимензионалне теме, које поседују своју правну, идеолошку, верску, етничку и геополитичку призму. Тако су вештачке поделе између дела српског народа који је слободу од вишевековног турског ропства стекао под круном краља Николе и дела српског народа који је независност стекао под круном Краља Петра, систематским, темељним и стрпљивим радом различитих фактора, прерасле у отворени антагонизам, односно „међунационалну нетрпељивост“ која прети да ескалира у незамисливом правцу.
Пукотина настала услед династичког сукоба између две српске династије Петровића и Карађорђевића, и различитог поимања форме уједињења краљевина Црне Горе и Србије 1918. године, претворена је у раселину која непомирљиво дели „црногорско“ и „српско“. Догађаји у вези с Подгоричком скупштином преувеличани су и хиперболичким маниром уграђени у „домовински идентитет“ Црне Горе и сада чине темељни мит у изградњи модерне, „евроатлантске“ Црне Горе. Оно што је започето „Божићним устанком“ предвођеним десетином официра окупљених око Крсте Зрнова Поповића (који своју српску народност никада није доводио у питање), настављено је теоријским конструктима и идеолошким форматирањем у научном и политичком деловању Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића. Разочарани због неостварења својих професионалних и каријерних амбиција, ова двојица Срба по рођењу временом су, под ктиторством прозелитских кругова у Загребу, постали нескривени сарадници и симпатизери „геноцидне творевине – НДХ“ и постали горљиви заговорници тезе о „Црвеној Хрватској“, односно о Црној Гори која нема ништа заједничко са српским цивилизацијским предзнаком.

[restrict]

ДВОСТРУКИ ИДЕНТИТЕТ ПО ЂИЛАСУ Овакве идентитетске и културолошке поделе брижљиво су гајене кроз Ђиласов комунистички наратив о постојању „двоструког идентитета“, црногорском и српском, сублимиран у његовим речима: „Мислим да сам ја Црногорац, аутентични. Наиме, Црна Гора има много више специфичности него што то мисле Срби из Србије који су националистички опредељени. По њима, све је то исто – Србин. Ми јесмо Срби, али се и доста разликујемо. По томе што Црногорац има јаче историјско памћење, традицију, одређене специфичности у психологији.“ Причом о двоструком идентитету, „црногорском имену и српском презимену“ и инсистирањем на суптилним разликама етнографског типа стварани су предуслови за суштинску прекомпозицију парадигматских основа српског карактера црногорског друштва и његово претварање у суштинску супротност, односно претварање у друштво које своју самосвесност базира на искључиво антисрпским основама. Тако се временом од идеје да бити Црногорац означава српство посебних квалитета, дошло до тога да се усред Сплита реченицом: „Ја сам Црногорац“ тражи помиловање од навијачке скупине, намерене да се обрачуна са спортистима једног београдског клуба. У таквом пројекту изградње Montenegra било је потребно избрисати колективне одреднице које указују на органску повезаност целокупне црногорске историје са светосавским и косовско-заветним опредељењем и заменити онтолошко значење појма „Црногорац“ својим антиподом.
Тако је након увођења „матерњег“ језика у црногорске школе 2003. године, док је на снази још увек био Устав Републике Црне Горе из 1992. године, којим је дефинисано да је „у Црној Гори у службеној употреби српски језик ијекавског изговора“ и промене историјске тробојнице са „плаветном бојом“ као заставе, заставом која представља стилизовану измену алај-барјака и која као таква нема никакво историјско утемељење, преко усвајања песме „Ој свијетла мајска зоро“ у редакцији Павелећивог интимуса Секуле Дрљевића за државну химну, остало још деконструисати духовни идентитет Црне Горе.

ЛЕГИСЛАТИВНИ ДАМОКЛОВ МАЧ Историјат усвајања Закона о слободи вероисповести почиње још 2015. године, када је, након прибављања мишљења Венецијанске комисије и озбиљних критика упућених на рачун предлога закона, те њеног става да се ниједна верска заједница не сме приморавати уколико то не жели, предлог закона повучен из јавне расправе. На тај начин легислативни Дамоклов мач над Српском православном црквом је остао да виси у ваздуху, све до, по свему судећи, догађаја епохалних размера у оквиру православног света – издавања томоса (аутокефалности) канонски непризнатој Украјинској православној цркви Кијевског патријархата, коју јој је доделио васељенски патријарх Вартоломеј. Овакав „безаконит и канонски ништаван акт“ (митрополит волоколамски Иларион) представника остатака источноромејске православне цркве, са седиштем у истанбулском насељу Фанар, дао је ветар у леђа државном врху Црне Горе да иницира усвајање закона којим се легализује фактичко одузимање имовине Српске православне цркве и ствара један шири формално-правни оквир који треба да доведе до постепеног нестајања црквене хијерархије и устројства какво постоји на простору Будимљанско-никшићке епархије и Митрополије црногорско-приморске и деловима Милешевске и Захумско-херцеговачке епархије.
Ratio legis који стоји иза идеје усвајања оваквог закона умногоме подсећа на Законску одредбу о имовини Сокола бивше Краљевине Југославије, донету за време постојања Независне Државе Хрватске. Наведеном одредбом у неколико чланова је прописано да се сва имовина соколских удружења основаних пре 10. априла 1941. године на територији НДХ проглашава њеном имовином. Готово на истоветан начин чл. 62 Закона о слободи вероисповести третира имовину Српске православне цркве када дефинише да „вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница, као културна баштина Црне Горе, државна су својина“, као и да „вјерски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина“. Посебан апсурд представљају чланови којима се уређује поступак доказивања власништва, с обзиром на то да се један по својој природи хипотетички грађанско-правни спор измешта у оквире управног поступка и на тај начин се беспризорно легализује пренос власништва из окриља СПЦ у државну имовину без претходног испитивања и утврђивања чињеничног стања у једном општем парничном поступку, уз успостављање неприродног и противправног терета доказивања права својине, пребацујући га на оног коме се једностраним актом власти она одузима. Као несумњив доказ да закон има најмање везе са правом и „правном државом“, потврђују одредбе које се односе на поступак регистрације „верске заједнице“, којом се на посредан начин покушава успоставити црква омеђена државним границама, тако што се прописује да „сједиште регистроване или евидентиране вјерске заједнице за територију Црне Горе мора бити у Црној Гори“. Наведене одредбе, уз уважавање целокупног „духа закона“ који провејава кроз његов текст, стварају незамислив преседан у континентално-правној традицији, нарушавајући основна начела неповредивости права својине, забране ретроактивности закона, правила о терету доказивања, недвосмислено указујући да апсурдност, правна нелогичност и злоупотреба права имају за циљ обрачун са „православљем српског стила и искуства“.
Узимајући за право да вишевековно присуство СПЦ у Црној Гори сведе на поступак регистрације пред државним органима и отворено признајући да је званичан програм владајуће партије социјалиста „обнова Црногорске православне цркве“ речима: „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета“, власти у Црној Гори понављају већ виђене епизоде из 20. века. Злослутно звуче реченице попут: „Понудили смо рјешење да постоји православна црква која ће окупити све православне вјернике. Ако СПЦ то одбија, онда је то црква националних Срба у Црној Гори. Али онда ћемо ми стварати цркву националних Црногораца, иако не мислим да је то најбоље рјешење. Потрудићемо се да таква црква буде аутокефална и призната“ – оне своју историјску аналогију имају у изјави Анте Павелића, који је правдајући оснивање тзв. Хрватске православне цркве, 1942. године изјавио да „у православље нико не дира, али у хрватској држави не може бити српске православне цркве“. Посебно је карактеристична тврдња да ће таква Црногорска православна црква бити аутокефална и призната, будући да је управо у Законској одредби НДХ о оснивању Хрватске православне цркве, већ у првим члановима једнострано и противно свим канонима, прокламована аутокефалност ХПЦ.
На овакве нескривене намере стварања „новог црногорског идентитета“, путем озакоњења отвореног прогона и онемогућавања постојања и деловања Српске православне цркве на простору Црне Горе, јавио се црквено-народни одговор у виду литија, молебних шетњи које су прекрстиле Црну Гору од Пљеваља и Берана, преко Подгорице, до Никшића и Будве. Уништавање последње институције са српским предзнаком на просторима једне од колевки српске државности, изазвало је изненађујући одговор народа за који се с оправданошћу веровало да је у последњих двадесет година упао у равнодушну летаргију и апатију, када је реч о било каквој националној теми. Такође изненађује чињеница да импулс отпора према конвертитском државном програму даје лаос, односно верни народ, који је у потврђивању своје припадности православљу са српским предзнаком изричитији и јаснији од појединих црквених великодостојника. Управо у тој бескомпромисној спремности да се истраје у отелотворењу водећег слогана литија „Не дамо светиње“ налази се кључ одбране српског културног и цивилизацијског круга и кључ спречавања стварања „Црвене Хрватске“ на просторима који је вековима био усмерен ка интеграцији са својом српском, православном залеђином. Јер питање опстанка српске идентитетске парадигме јесте питање опстанка целокупног „српског становишта“ на простору Балкана, имајући у виду да би нестанком пријатељски и братски настројеног идентитетског наратива на простору Црне Горе и евентуалним de iure губитком Косова и Метохије – Србија и српски народ претрпели два непоправљива геополитичка удара и на тај начин запечатили своју судбину у 21. веку.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *