Од „двоструког идентитета“ до „Црвене Хрватске“

Крајем децембра 2019. године друштвено-политички живот Црне Горе ушао је у нову фазу. Изгласавањем закона пежоративног назива, тј. Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, познатог у јавности као Закон о слободи вероисповести, системска машинерија покренула је механизам коначног обрачуна са српским идентитетом Црне Горе

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Ватра која је деценијама тињала испод темеља српског наратива и идентитетског опредељења Црне Горе распламсала се с усвајањем закона који наводно претендује да уреди правни положај свих верских заједница. Питање закона о слободи вероисповести на површину је изнело вишеслојне и вишедимензионалне теме, које поседују своју правну, идеолошку, верску, етничку и геополитичку призму. Тако су вештачке поделе између дела српског народа који је слободу од вишевековног турског ропства стекао под круном краља Николе и дела српског народа који је независност стекао под круном Краља Петра, систематским, темељним и стрпљивим радом различитих фактора, прерасле у отворени антагонизам, односно „међунационалну нетрпељивост“ која прети да ескалира у незамисливом правцу.
Пукотина настала услед династичког сукоба између две српске династије Петровића и Карађорђевића, и различитог поимања форме уједињења краљевина Црне Горе и Србије 1918. године, претворена је у раселину која непомирљиво дели „црногорско“ и „српско“. Догађаји у вези с Подгоричком скупштином преувеличани су и хиперболичким маниром уграђени у „домовински идентитет“ Црне Горе и сада чине темељни мит у изградњи модерне, „евроатлантске“ Црне Горе. Оно што је започето „Божићним устанком“ предвођеним десетином официра окупљених око Крсте Зрнова Поповића (који своју српску народност никада није доводио у питање), настављено је теоријским конструктима и идеолошким форматирањем у научном и политичком деловању Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића. Разочарани због неостварења својих професионалних и каријерних амбиција, ова двојица Срба по рођењу временом су, под ктиторством прозелитских кругова у Загребу, постали нескривени сарадници и симпатизери „геноцидне творевине – НДХ“ и постали горљиви заговорници тезе о „Црвеној Хрватској“, односно о Црној Гори која нема ништа заједничко са српским цивилизацијским предзнаком.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *