Ништа није од јуче

„Године 1977, нашем новом амбасадору у Београду Ларију Иглбергеру пало је на памет да уведе једну новину. Поред редовних обавеза, неки од нас су добили задужење да извештавају о одређеним областима Југославије. Ја сам добио Црну Гору“, извештава Вилијем Монтгомери у својој књизи Кад овације утихну

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.
Самозвани „експерти“ како се изговара на енглеском језику, а лелемуди на земаљском, матерњем, хрватском, бугарском, далматинском, оточанском, славонском, босанском… са свих страна обавештавају Србе шта ће бити са Косовом и Метохијом. Паламуде по телевизијама износећи „сопствена“ сазнања, кад ће, ко ће, где ће обзнанити већ одлучено. Ко хоће нек их слуша, а умним читаоцима „Печата“ препоручујем да завире у књигу Вилијема Монтгомерија, Кад овације утихну (Београд, 2010).

ЦИЉЕВИ НА КОСОВУ Екселенција је записала: Постоји око 200 људи у Вашингтону задужених за спољну политику који имају велико интересовање и знање о догађајима на Балкану. Међу њима су неколико конгресмена и сенатора, и много више њиховог особља; представници невладиних организација у организацијама као што је Међународна кризна група; бивши високи званичници владе и даље утицајни; шака медијских представника; значајан број владиних службеника средњег ранга у Стејт департменту (стр. 151) … Сви су они сагласни да је једино могуће решење за Косово независност унутар његових постојећих граница (стр. 152) … Један од суштинских циљева предузиманих на Косову био је стварање функционалног мултиетничког друштва. С тачке гледишта наше Амбасаде у Београду, наша Мисија на Косову (као и Унмик) упорно су умањивали проблеме приликом остваривања тог циља и преувеличавали успехе. Вашингтон је стицао погрешну представу о правој ситуацији. Али циник у мени верује да је Вашингтон радо прихватио ту погрешну представу (стр. 154) … Запад и нарочито Сједињене Државе интелектуално су знали да је Косово значајно за српски народ, али су упорно потцењивали дубину емоција код Срба у вези са потенцијалним губитком Косова… Дубоко у души, Срби осећају да им Косово припада и да им је одузето на непоштен и бруталан начин. То осећање било је и остало упорно потцењивано и одбацивано. Због тога Запад упорно очекује од различитих сазива српске владе да „признају“ Косово и наставе даље (стр. 153).
Преведено на још увек постојећи српски језик, Србима је тадашња администрација поручила, да без обзира ко је у Србији на власти за њих је Косово независно. За нас Србе, важни су одговори на два питања: Колико од горе поменутих 200 људи данас има утицаја на политику Америке, кад је Србија у питању? Ко од бивших државних функционера (Лабус, Тадић, Јовановић, Живковић…) које, поред других, помиње Монтгомери, одржава контакт са особљем на почетку поменутих агенција и организација?

НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ У књизи глава број 9 посвећена је Црној Гори. Прве реченице гласе: Године 1977, нашем новом амбасадору у Београду Ларију Иглбергеру пало је на памет да уведе једну новину. Поред редовних обавеза, неки од нас су добили задужење да извештавају о одређеним областима Југославије. Ја сам добио Црну Гору. Она је у то време важила за републику чије је руководство било најближе Русији, док је највећи антагонизам гајило према Западу.
Тако је записао Монтгомери, амерички амбасадор у Београду од 2001. до 2004. године. Вреди је прочитати; понеку забелешку направити. Књига (мора се с резервом читати, пише је дипломата од каријере) јасно указују на дуго припремање акција које се „одједном“ појаве. Са њима се данас морају носити они који су били у основној школи кад су акције планиране. Зато је важно прошлост знати, архивска документа чувати и изучавати. Не бежати од паметарнице говорећи како није важна она већ будућност. Логично, у будућност гледамо, прошлост не заборављамо. Ко не чува прошлост неће имати будућност. Ваља увек имати на уму да непријатељи дугорочне планове праве. Штите своје интересе и труде се да нашкоде туђим. Планови су, књига казује, увек спремни, а примена је ствар „дневне“ политике. Нек планирају. Ничија до зоре није горела. Ми, Срби, Косово и Метохију предати нећемо. Свима на знање.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића и мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Не заборавимо мучки убијеног дечака Слободана Стојановића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Будимо уз Арно Гујона. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Не дамо светиње. Догодине у Призрену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *