Најновије успешно шокирање злом

Политички коректно бело зло и екстремно насиље које се хвали тиме да до сада никада није виђено – главни су састојци нове британске акционе гангстерске серије „Банде Лондона“, коју поражавајуће много гледалаца вреднује највећим оценама и чак сврстава у ремек-дела

Ако ништа друго, две је ствари у вези с тренутно најчешће и крајње контроверзно спомињаном и оцењиваном новом ТВ серијом „Банде Лондона“ нужно препознати, па и, макар цинично или бар с резервом, похвалити: маштовитост у приказивању „новог“ насиља (никада виђеног!) и безобразно мешање референци, састојака, позајмица и врло препознатљивих елемената далеко бољих остварења, филмских или телевизијских, чак и оних које су с покрићем стекле култни статус. „Банде Лондона“ нису, дакле, „Банде Њујорка“ Мартина Скорсезеа, или његовог јединог оскаровског дела „Двострука игра“, иако су се потрудиле да у неким детаљима буду и то, нису ни „Игра престола“, на које највише личе у инсистирању на експлицитним сценама насиља и форсирању људског зла, бруталности и агресивности, нису ни култна серија „Пики блајндерс“ (преведена као „Бирмингемска банда“), са чијом је бруталношћу такође пореде, а ни „Крејови“, или најчувенији гангстерски серијал (филмски) свих времена, Кополина трилогија „Кум“. А ипак и јесу све то заједно, као неки уврнути ултранасилни пачворк. У „Бандама Лондона“ је ново, и не постоји ни у једном од поменутих узора, неколико истински суманутих и до екстрема бруталних сцена насиља. Чак би о том питању, чинило се непревазиђена серија „Игра престола“ могла да се нађе у инфериорном положају. Јер, рецимо, када серију отвори сцена у којој један од главних ликова човека који виси на конопцу с врха облакодера полије бензином и запали, мислите да знате шта вас чека. Уколико уопште одлучите да желите да гледате даље. А то даље је заиста даље. Веома даље од свега виђеног. Можете да бирате свој омиљени шок. Да ли је (за ваш укус) најдаље отишао призор човека кога пеку на роштиљу или комадање људи мачетама, одсецање руку и глава, брутални двобоји ножевима, експлодирање из близине упуцаних глава, копање очију, зверска мучења и окршаји у којима бива на све поменуте и још неке друге начине убијено десетине људи, остаје да процените ако издржите свих девет епизода ове британске серије из продукције неколико компанија са „Скај“ корпорацијом на челу. Или, можда, ако дођете до тога, најужасније буду деловале похвале бројних гледалаца који су, одушевљени поменутим призорима, на одговарајућим сајтовима за оцењивање серија овом остварењу давали десетке тврдећи да су гледали ремек-дело!

Злоупотреба фасцинираности насиљем

„Банде Лондона“ су ремек-дело у сегменту злоупотребе фасцинираности насиљем и злочинима актуелне публике. У сваком, разуме се, негативном смислу. Занимљиво је да је ова серија настала на основу скоро петнаест година старе истоимене видео-игре. Дакле, тадашњи најмлађи нараштаји изложени бруталном насиљу кроз ову игру данас, као стасала и искусна публика, с придруженом новом армијом поклоника овакве забаве, имају то задовољство да доживе напредни искорак у екстремно насиље. Нова прича (у односу на поменуту видео-игру) нешто је сложенија. Серија се фокусира на сагу мафијашке лондонске породице ирског порекла која је уплетена у компликоване закулисне политичко-финансијске игре с мноштвом моћних играча и заинтересованих страна. Игра је била далеко једноставнија. У њој је задатак био да изаберете једну од пет лондонских банди и победите остале отевши им све што имају. У серији, међутим, покушало се с вишеслојним приступом који је требало да дочара свет криминала у времену данашњем у једном тако великом граду попут, а што је у стилу савремене британске телевизијске продукције најважније, мултиетничког Лондона. Отуд, поред ирске породице у фокусу приче у коју је укомпонована и једна црначка фамилија (у складу с текућим расним нивелирањем бројчаног присуства припадника разних боја у филмовима и серијама), у „Бандама Лондона“ учествују припадници кинеско-турско-курдско-данских народа и народности измешани у борби за превласт с неколико белих енглеских (разуме се злих) негативаца с обе стране закона. Тајни агенти убачени у мафијашке породице се подразумевају (отуд референца на „Двоструку игру“), као и немоћна и углавном одсутна полиција, али и доминантна потка из домена теорије завере пошто је сезона (ваљда неће бити наставка!?) завршена убијањем главног (белог) јунака негативца, нејаког лидера поменуте ирске гангстерске фамилије, по налогу моћника из сенке који су све време вукли конце сукоба и обрачунавања у којима смо скоро десет сати могли да уживамо да би на крају одлучили да црнци преузму власт у своје руке. Дакле, сви су састојци ту. Мултирасни и мултижанровски елементи из горе помињаних узора које су аутори „омажирали“ лепљени су на крваву позадину савременог Лондона са, чини се, једином намером да се гледаоци шокирају „никада виђеним сценама насиља“ које су заиста главни аргумент серије. Што уосталом доказују хвалоспеви публике која је преовлађујуће позитивно прихватила „Банде Лондона“ јер је омамљена њеним екстремним насиљем. Тако је шокантни екстремизам у представљању насиља и декаденције у „Игри престола“ без проблема превазиђен само неколико година касније. А када смо код „Игре престола“, занимљиво је да је четири глумца из те серије ангажовано у „Бандама Лондона“. Највећу улогу је добила најпознатија од њих, Иркиња Мишел Ферли, која је у „Игри престола“ глумила Кејтлин Старк. У „Бандама Лондона“ је тумачила слично мушкобањасто бруталан лик зле и окрутне мафијашке удовице.

Политички коректно бело зло „Банди Лондона“

Ко је имао ту (не)срећу да се сусретне с ранијим радовима аутора „Банди Лондона“, Велшанина Герета Еванса, од којих су неку врсту култног статуса код гејмерско адолесцентног дела публике стекла два наставка акционих филмова „Пљачка“ које је Еванс снимио почетком прошле деценије у Индонезији, могао је да се сусретне с његовим „печатом“ – екстремним насиљем и акционим сценама у којима се мртви броје у десетинама, а људи убијају на најневероватније и, разуме се, најкрвавије начине. Дуги стаж, дакле, у таквом приступу акционом жанру му је омогућио досад најозбиљнији ауторски изазов у серији „Банде Лондона“ у коме се он довољно добро снашао да су му рад гледаоци оценама сместили међу најбоља телевизијска остварења у историји! Поменута мултиетничка и мултирасна експлоатација у том смислу текућих неизбежних смерница индустрије забаве која се дала у промовисање разних боја у свим њеним делима, свакако је помогла да „Банде Лондона“ буду тако добро прихваћене. Посебно јер су на важним позицијама смештени црнопути протагонисти (пре свих полицајац на тајном задатку инфилтрације у ирску гангстерску породицу) који заиста нису раније имали тако значајан простор у оваквој врсти продукције. Белци су зли да не можете замислити да буду гори, од главних антијунака из ирске мафијашке фамилије до, рецимо, лидера данских специјалаца за „чишћење“, психопате од кога би могле да се постиде и најгоре звери међу негативцима које смо гледали у сличним остварењима малог и великог екрана. Сама ирска фамилија чија је прича стално у центру пажње компликоване радње серије је на посебан начин негативно конотирана и озбиљно изопачена, од младог патер фамилијаса и његовог геј брата, који су трајно истраумирани породичним насиљем у коме су одрастали, до поменуте мајке, која је из породичне несреће израсла у сурову борбену звер са психопатским тенденцијама. И, наравно, помињани моћници из сенке који руководе злом на улицама Лондона су белци. „Банде Лондона“ су, дакле, снабдевене свим у овом тренутку важним састојцима текуће политичке коректности. Еванс и његови сарадници (невероватно је да је на девет епизода серије радило чак седам сценариста и три режисера) све те састојке у причи и кастингу надоградили су важним елементом екстремне крволочности којом су искорачили још један, чинило се, немогући корак напред. Отишло се много даље од обичне телевизијске забаве иако ћете, наравно, од свих чути да су „Банде Лондона“ баш и само то – забава за милионе. На крају, ко се нормалан дочепа краја серије, мораће да се упита да ли је оваква серија било због чега била потребна било коме. Наравно да није. Да ли је било због чега било коме важна, вредна или неопходна. Наравно да није. Да ли је уопште требало да буде снимљена. Наравно да није. А да ли ће добити наставак. Наравно да хоће!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *