Минхаузен у грудима

Пише Жарко Драгојевић

Пасквилиста В. Кецмановић не добацује далеко кад ме с великом дозом ироније назива „пензионисаним редитељем“, јер осим што тиме разоткрива своје неваспитање и људску сировост, он открива и нешто по њега много озбиљније: своју сраслост са синдромом Доријана Греја – патолошки страх од старења

Поштовани читаоче Печата, дуго сам се премишљао да ли има икаквог смисла и сврхе одговарати на бучну пасквилу објављену у прошлом броју Печата под театралним насловом Дан мрмота титоисте Ребита, у којој је делом било речи и о мени, од стране једне потпуно неприхватљиве особе. И само под притиском колега, пре свега са филма, који ми рекоше, ако се не огласиш, „лажљивчева остаде последња“, невољно се одлучих на овај одговор.
Да одмах кажем, ја јесам у номиналној пензији од половине прошле године и све што могу да приметим јесте да се у том руху добро осећам. Тако да речени пасквилиста не добацује далеко кад ме с великом дозом ироније назива „пензионисаним редитељем“, јер осим што тиме разоткрива своје неваспитање и људску сировост, он открива и нешто по њега много озбиљније: своју сраслост са синдромом Доријана Греја – патолошки страх од старења, ако уопште зна шта то носи по сопствено здравље. Но ако сам ја „пензионисани редитељ“, рекох да се распитам којег је радног статуса пасквилиста В. Кецмановић? Пријатељи ми рекоше да се ради о главном намештенику РТС-а. Обавестих се и сам, и би тачно – реч је о главном намештенику РТС-а, са припадајућом синекуром, али и прихваћеном обавезом на узорно дневно-политичко владање, што је за такво намештење данас, познато нам је свима, више него неопходно.
А сада о главном. Намештеник РТС-а се у својој пасквили острвљује на мене прозивком: како сам уопште смео да се усудим да поднесем оставку на место председника комисије Филмског центра Србије на конкурсу за филм са националном темом, „пре неколико година“ вели он, и тиме, наводно, допринео смењивању целокупне управне структуре ФЦС-а. Међутим, та му несувислост није довољна, па у свом тексту с комесарском набуситошћу наставља да придикује о стварима које не разуме, чињеницама и питањима које нити познаје, нити је у стању да их исправно постави. Да, чињеница је да сам поднео оставку на место председавајућег комисије помињаног конкурса и то образложио у само једној реченици, достављеној мејлом најпре на адресу Филмског центру Србије, а након тога у незнатно проширеном виду и једног дневног листа: „Поштовани, обавештавам вас да се из личних и професионалних разлога повлачим са места председника и члана Комисије за суфинансирање домаћих дугометражних филмова са националном темом. Захваљујем вам се на указаном поверењу. С поштовањем и жаљењем, Жарко Драгојевић“, стајало је у мојој оставци Филмском центру Србије. И то је било све. За протекле три године више се јавно о овом питању нисам оглашавао. Иако сам све време, како онда тако и касније, био засут бројним позивима дневне и периодичне штампа да то учиним. Није се јавно оглашавала ни већина мојих колега из конкурсне комисије, са којима сам и данас у коректним колегијалним односима и када се сретнемо, о дешавањима у вези с датим конкурсом уопште не разговарамо. Тај спонтано практиковани „завет ћутања“ међу нама није ништа друго до израз нашег филмског професионализма, али и елементарне човекове пристојности. Све док изненада, међу нас, на јавну сцену не груну намештеник РТС-а са скаском о томе како он све и о свему најбоље зна и шта је било и како је било, чак и шта ће бити, па вели: „Драгојевић, дакле, Зафрановићевом пројекту није помогао. Напротив, одмогао му је, и то фатално, вероватно га, како ће се испоставити, трајно (подвукао Ж. Д.) онемогућивши да прође у ФСЦ“. Какав видовњак, Ванга му није равна. Само је требало још да дода – да се то неће догодити док је њега тамо. Али с обзиром на то да о меритуму ствари не зна ништа, а чињеничним доказима не располаже, намештенику РТС-а и није преостало било друго него да инсинуира, гата и нагађа о мотивима моје оставке, која га је, чини се, дубоко потресла, да би на крају, како то код оваквих нарави обично бива, тријумфално скончао у ноторној лажи. „Озбиљно се распитавши о детаљима везаним за овај скандал, дошао сам до занимљивог податка. Остали чланови комисије уопште нису били против могућности да Зафрановићева Дјеца Козаре добију средства. Само су Драгојевића упозорили како тај пројекат не може да добије целокупна расположива средства јер тадашње пропозиције ФЦС-а такву могућност нису предвиђале ни допуштале.“ Какво булажњење?! Прво, намештеник РТС-а није имао шта да се распитује када постоји документација о конкурсу похрањена у ФСЦ-у, имам је и сам у своме поседу, из које може јасно све да се види. Друго, какво црно упозорење, какви бакрачи – „да тај пројекат не може да добије сва средства“. Па средства опредељена за тај конкурс нису могла да покрију ни висину коштања кетеринга за реализацију иоле озбиљнијег филма, а камоли још да неко тражи да их дели. Напослетку комисија се разишла пре него је и дошло до било каквог разговора о подели пара. Шта је овде посреди? Да ли само патолошки синдром Доријана Греја? Не, ради се о још једном синдрому – синдрому Минхаузена – патолошкој потреби да се масно лаже. И док особе са синдромом Доријана Греја заслужују неку врсту људског саосећања, дотле су особе са Минхаузеновим синдромом нешто сасвим друго: док лажу, оне се наслађују и веселе ономе што раде, купају у помислима на патњу и невоље које ће нанети другом, својом гнусном работом. О загађењу социјалног окружења и јавног културног простор где год да се појаве, па и на страницама Печата, да и не говоримо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *