Мет на корони

Због забране окупљања на јавним местима судбина ове, а и следеће сезоне је неизвесна. Гледати најсавршеније оперске продукције је привилегија коју нам је донела несрећна епидемија, и треба је искористити (https://www.metopera.org) док траје

Већ десет седмица Метрополитен опера из Њујорка свако вече емитује снимке својих најбољих представа које се могу погледати по жељи следећа 24 часа. Без икаквих обавеза, са скромном молбом да, од стотине хиљада људи који се свакодневно укључују и уживају у бесплатним представама, од којих многи питају како могу помоћи Мету током овог економски опасног времена, они који желе кликну на иконицу донирај испод текста. Може се донирати и текстуалном поруком. Циклус се наставља и даље, јер је због забране окупљања на јавним местима судбина ове, а и следеће сезоне неизвесна. Гледати најсавршеније оперске продукције је привилегија коју нам је донела несрећна епидемија, и треба је искористити (https://www.metopera.org) док траје.
Метрополитен опера се налази у садашњој згради од 1966. године, свечано отвореној у склопу Линколн центра извођачких уметности, где су такође и Њујоршка филхармонија, Њујоршки балет и Конзерваторијум Џулијард. Цео комплекс заузима преко шест хектара на Менхетну. Да би се у центру града створила уметничка колонија, срушено је неколико стамбених блокова у оквиру пројекта градске обнове градског планера Роберта Мозеса, уз свесрдну финансијску подршку Џона Рокфелера III и бројних спонзора које је он окупио за овај грандиозни подухват. Свечано је отворена опером Самјуела Барбера Антоније и Клеопатра, а насловна женска улога обликована је према гласу Леонтин Прајс, прве примадоне обојене коже у историји. До тада је она већ наступала на сценама у Бечу, Салцбургу, Лондону и Милану (Скала), освојивши чак и хировитог Херберта фон Карајана, али изазов је био наступити у Америци, која још није била спремна за то. Либрето и раскошну, тада револуционарну сценографију урадио је Франко Зефирели. У мају ове године онлајн је приказан дугометражни документарац из 2017. The Opera House о историји новог Мета. Леонтин Прајс је владала овом сценом до 1985. када се опростила главном улогом у Вердијевој Аиди, такође емитованој онлајн, с дугогодишњим етаблираним диригентом Џемсом Ливајном.
Продукције Метрополитена на огромној покретној сцени, мање или више визуелно успешне, с мање или више успешним солистима, савршено прати оркестар величине симфонијског (8 виолончела, 6 контрабаса) који сам по себи заслужује посебне похвале. Нема ту фалшева, нема пропишталих хорни, нема ритмичких дисонанци, има много страсти и одличне увежбаности. Оперски оркестар је сам собом посебна примадона у Мету.
Током пандемијског присилног затварања приказане су углавном опере које публика воли, Моцарт и романтичари, само је једна била савремена (ауторке, по политичкој коректности, Финкиње Каје Саријаху), са енглеским титловима. Сценом доминирају снажни женски гласови и личности које преузимају вођство од мушких. Шта се ту десило? Нема више великих певача Корелија, Паваротија (емитовани су Боеми из 1977), Карераса, Доминга, плавог лепотана са гривом – вагнеријанца Петера Хофмана, њихово време је прошло (Доминго је певао баритонску ролу у Вердијевом Набуку пре две године), а нови се нису појавили да их замене. Од солисте у Борису Годунову бољи би био наш Чангаловић. Седи харизматични баритон из сибирских тајги Дмитри Хворостовски (Вердијева Травијата и Бал под маскама) који нас је, нажалост, прерано напустио. Тенори су добри, али сценом најбоље влада наш баритон Жељко Лучић. Као опасни Скарпија у Травијати и као очајни Риголето, он се потпуно претвара у лик, уз лепоту и контролу раскошног гласа, дикцију и све оно што од певача прави оперску звезду. Певачице попут префињене Рене Флеминг (предивна Русалка у истоименој Дворжаковој опери, у Штраусовом Каваљеру са ружом и Капричу, Лехаровој шармантној Веселој удовици, Моцартовој Фигаровој женидби), вољене лепотице Ане Нетребко (као Манон, Аида са недораслим тенором Антоненком, ђаволски шармантна у Доницетијевом Дон Пасквалеу, Адријана Лекуврер, Антонија у Хофмановим причама, трагична Ана Болен), Дијане Дамрау (несрећна ћерка Жељка Лучића у Риголету), Францускиње Натали Десе – прекрасна Травијата у краткој и скромној хаљиници али украшена раскошним гласом – даме су које обележавају Мет. Легендарне Џеси Норман, која нас је напустила прошле године (снимак из 1988), и Џоан Сатерланд (1978. и 1982) попуњавају галерију примадона.
Сценографије и костими су различито успешни – тежећи стално нечем новом и невиђеном понекад се претварају у карикатуру, као Риголето смештен у Лас Вегас шездесетих. Солисти се сналазе како могу, такав је уметнички живот. Придруживши се акцији на корони солисти Метрополитена су у априлу приредили At-Home Gala, изводећи уживо музику из својих домова по целом свету. Некога је пратио на хармоници комшија (певач се затекао у изолацији на северном шведском острву), брачни парови су певали у кухињи која је најакустичнија просторија у кући, било је ту шала, кригли пива, кућних љубимаца, беба, али пре свега предивне музике на највишем нивоу. Оркестар је, свако од своје куће, извео неколико соло нумера с диригентом у Монтреалу. Цео програм водио је Питер Гелб, дугогодишњи менаџер Метрополитена, у шармантном перформансу који је гледаоце широм света оставио без даха преко четири сата. То је моћ музике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *