Кад њих сруше, све су срушили

Тврдим да је почело апсолутно поништавање српске културе и идентитета за које су најзгоднији управо стубови попут Десанке Максимовић

Комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања одлучила је да из трећег разреда искључи избор из поезије Десанке Максимовић, а из четвртог збирку „Тражим помиловање“. Комисија је закључила да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај“.

ИДЕНТИТЕТСКО САМОУБИСТВО Десанка одавно представља један од најважнијих стубова српске културе и националног идентитета. Дакле, национална освешћеност је нешто што није потребно мантри „свет без граница“ која се форсира, а једино је важила за вирус корона.
С обзиром на то да је избацивање Десанке Максимовић из средњих школа у Србији равно културном и идентитетском самоубиству, или барем његовом почетку, мора се признати да је одлука комисије сасвим неумесна, а пре ће бити злонамерна и с јасним циљем.
Када бих био, рекли би, злонамеран, могао бих да кажем да желе Десанку да избаце из школа управо због њене националне освешћености коју београдски „интелектуални кругови“ југословенске провенијенције никако не могу да поднесу.
Моја зла намера, како би све ово највероватније било тумачено, била би истакнута и када бих рекао како до тренутка писања овог текста ни једна једина институција осим Десанкине задужбине није реаговала. Чак ни САНУ, чији је Десанка Максимовић била члан.
Истина, огласила се Ана Брнабић, након медијских повика и реакција народа изнервираног планираним прогоном Десанке Максимовић, али не у медијима већ на свом твитер профилу написавши: „Никада се Десанка Максимовић неће избацивати из образовног система Србије. Никада. Тачка.“ Овој објави, која делује као телеграм из доба Дивљег запада, прикључио се и министар просвете Младен Шарчевић, који је изјавио да одлука комисије није коначна. И премијер и министар заборављају да уопште није важно да ли је коначна већ да је апсолутна пропаст што је то уопште некоме пало на памет.

КРВАВА БАЈКА И НЕМАЧКИ ИНВЕСТИТОРИ Ово „ускакање“ премијера и министра након повике народа, злонамерношћу опијен, стидљиво тврдим да подсећа на најбоље тактике обавештајних служби када некога маскирани отму, па га добро истуку, а онда га онесвешћеног врате, скину маске и пробуде га речима: „Једва те спасосмо од оних криминалаца који су те тукли.“ Елем, да је ово прошло тихо, сигуран сам да не би нашли за сходно да се огласе, па ни половично као сад.
Одавно су из лектире избачени још неки вредни људи, сасвим тихо. Имали смо реакције Бећковића, Симовића, Тешића, али њихови гласови у доба опште ријалитизације и поништавања културе као да се уопште не чују, нити их ико уважава. У овој држави више вреди реч старлете, него интелектуалца. Ово је лакмус да се види реакција, па ће онда, сасвим сигурно, истерати и све остале, а као лектиру увести Кије, Бачићке, Булиће, у старијим разредима Бубамаре, Мариће и слично. Опет ће ме неко назвати злонамерним.
Горепоменути циљ свега јесте поништавање српске културе и свођење „на ништа“ како би се сутра на рушевинама, некада сјајне и моћне, српске културе могло накалемити оно што буде одговарало налогодавцима.
Даље, моја зла намера ме води и до никад актуелније историјске ревизије, па Десанка, у мојој злонамерности, може бити препрека и ревизионистима због „Крваве бајке“. Немачка не сме бити представљена као кривац за Други светски рат, па ни њени вечити налогодавци, повремено и спонзори, Велика Британија и САД, у Србији у последње време никада споменути као агресори или кривци за нешто, већ искључиво као пријатељи и инвеститори.

ТАДА ЈЕ ПОЧЕЛО Сетимо се да је Десанка Максимовић на своју „округлу“ годишњицу била споменута те године искључиво као руски шпијун. Тад је почело.
И све ово сад звучи као тражење одговора који сви знамо на питање које се институције не усуђују да поставе.
Злонамерно тврдим да је почело апсолутно поништавање српске културе и идентитета, а за које су најзгоднији управо стубови, јер кад њих сруше, све се уруши. Уколико наша деца не уче о људима који су нас задужили, па и дефинисали, наши великани немају пут назад до свог народа.
И што дуже пишем, обузет својом „злом намером“, очију замагљених оним што аутошовинистички другосрбијански добро плаћени муљ назива „национализмом“ или „фашизмом“, а то је патриотизам, схватам да „зла намера“ није ништа друго до здрав разум.
Родитељи, спремите добре књиге! Знајте да ћете морати сами да учите своју децу! Спремите и живце, јер ако као узоре својој деци постављате људе који вреде, у духу образложења комисије, рекао бих да се нећете уклопити у политичке оквире епохе, па постоји бојазан да ће то урушено друштво, културно и идентитетски обезглављено, прогањати вас и вашу децу погрешно вреднујући ваше ставове, умањујући ваше плате, достигнућа и шансе да останете да живите у овој држави која пориче саму себе.

5 коментара

  1. Avatar
    Veki Petrović

    A jedno pitanje se nameće. Ko će da proanalizira zašto nagradu Branko Miljković više ne može da dobije pravi daroviti pesnik? Zašto niko nije digao glas kada je nagradu dobio Dragan Bošković koji ismeva Miljkovića i piše nešto što se teško može nazvati lrikom. A ima i gorih od njega koji su dobili razne nagrade pa i onu sa Desankinim imenom. Intelektualno – distrofična – posprdna površna – “ poezija “ već caruje u “ kulturnom “ prostoru. Odjednom smo postali prostor američke subkulturne birtije u kojoj svi misle da su novi Bukovski. Uostalom kada je Bora Đorđević dobio Andrićevu nagradu najavljen je sunovrat i sprdanje sa ozbiljnom literaturom. Odavno su otvorena vrata propasti kulture. Zašto nagrade za peziju koje nose imena naših velikih pesnika po svaku cenu dobijaju predstavnici raznih eliotovskih i kvaziameričkih pravaca? Predlažem da se u Srbiji uvede Eliotova nagrada umesto nagrade Branko Miljković i biće primereno današnjem trenutku. NE MOŽE POEZIJA DA NE LIČI NA SAMU SEBE. Sve same Marine Abramovič u našoj poeziji.

  2. Avatar
    члан покрета отпора

    А ко ће да одговара за ону криминалну књигу Ресавски венац када је покушан највећи напад на наше велике песнике. Милоје Дончић и Душан Стојковић писац некаквог текста или поговора у тој књизи треба да буду у затвору.Неки критичари су кокетирали са том књигом, ваљда им одговарало да поткаче лиричаре левичаре.
    После су се ређале катастрофалне “ Антологије “ српске поезије са више стотина скрибомана. Сви ћуте и уживају у свом конфору. Па смо стигли и до чувене постмодерне и хајке на даровите песнике јер ко неће да цитира и прерађује претходнике тешко њему.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *