Измишљање сукоба или „афера“ Примаков

Како западни лобисти у редовима власти и опозиције, као и њима блиски медији, поткопавају руско-српске везе

Неки српски медији, или тачније медији из Србије у западном власништву, протеклих дана су пласирали причу да се над званичним Београдом надвијају мрачни руски облаци. Укратко, да је Путин одлучио да на чело једне моћне агенције своје земље – организације која се наводно бави и финансирањем „дeмoнстрaциja у државама ширoм свeтa у кojимa су угрoжeни руски интeрeси“ – постави познатог руског политичара и новинара ненаклоњеног Вучићу. Штавише, да је он одређен и да у наредном периоду буде кључни руски човек за Србију.

РУСКА ДУБОКА ДРЖАВА? Ради се о Јевгенију Примакову, унуку истоименог руског државника за кога многи кажу да је у погледу визије обнове руске моћи био Путин пре Путина. Већ као министар спољних послова (заменио је 1996. на тој позицији злогласног Козирјева), Примаков Сениор је почео да своју земљу постепено води отклону од дотадашње политике некритичког прилагођавања Западу. Када је постао премијер (1998), то је још упорније наставио да ради, паралелно покушавајући да, колико је деловало да је могуће у околностима када је Јељцин и даље био председник, изнутра консолидује Русију.
На крају је под притиском олигархијског двора тадашњег руског лидера, који је осетио да је његова самовоља угрожена, смењен, али није прошло много времена пре него што је Путин повео Русију путем који је Примаков почео да трасира. Већ из реченог јасно је какав значај он чак и постхумно има у тој великој држави, односно да су његови потомци, у земљи где до данас (основано или не) важи правило да угледна лоза даје значајне плодове, део највиших слојева руске елите. Поготово када су несумњиво и високог персоналног квалитета какав је Јевгениј Примаков Јуниор, стручњак за Блиски исток с великим медијским искуством и популарношћу у јавности. Он је не тако давно ушао и у руску политику а многи сматрају да ће његова звезда тек засијати.

ПРИЈАТЕЉСТВО И ПОЛИТИКА За Србију је добро што, можда и у духу идеје да је Блиски исток продужетак Балкана или пак Балкан европски окрајак Блиског истока, тај перспективни руски политичар врло заинтересован за нас, те добро познаје овдашње прилике. За нашу власт сигурно није најповољније што је, колико знам, у личним пријатељским односима с једним од првака Савеза за Србију. У питању је Млађан Ђорђевић и тај однос сигурно доприноси Примаковљевом виђењу наших прилика (као и негативном ставу власти према њему), док му његов породични педигре и значај који је преко деловања у информативној сфери стекао у руском друштву – отварају простор да доста самостално наступа и износи ставове који нису у свему у складу с позицијом руског државног врха.
Без обзира на то, ипак схватајући где су црвене линије које се не прелазе, Примаков важи за човека од поверења Кремља и нису без основа оцене да ће ускоро доћи на чело „Руске сарадње“ (Россотрудничество), битне агенције руске владе која се бави хуманитарном и другом непрофитном подршком државама партнерима Русије, културно-научном промоцијом те земље у свету и односима с Русима и другим грађанима Русије у иностранству. Поменута агенција је врло важан сегмент руске извршне власти чији фокус деловања је на постсовјетском простору, али дефинитивно се не бави политиком у ужем смислу, а поготово не субверзивним деловањем у иностранству, за шта је од стране неких медијских и других кругова у Србији и региону ових дана оптужена.

РУСКИ ОДГОВОР Руски амбасадор у Србији Александар Боцан Харченко лично је реаговао на пласирање таквих неистина. Када се ради генерално о причи да Русија било где у свету организује своје „обојене револуције“ или немире које би к њој требало да воде, односно да се сада спрема да у том духу делује понаособ у Србији, јасно је поручио: не постоји ниједан доказ који би поткрепљивао такве измишљотине.
Упркос томе, поменуто дезинформативно штиво се проширило Србијом. И то пре свега захваљујући поменутим прозападним медијима били они, на нашем унутрашњополитичком плану, наклоњени власти или опозицији. Први су ствар представљали на већ описани начин, тј. како Руси намеравају да руше или бар слабе Вучића. То су објашњавали тврдњом да им смета независна спољна политика коју он води а посебно то што не одустаје од тога да Србија настави да иде путем који би је увео у ЕУ. Да ли су за то имали неки миг из редова естаблишмента? Можда. Није искључено да је неко одатле прилично ирационално пожелео да пошаље поруку Кремљу да му се не допада напредовање Примакова.
Али сигурно изворна идеја није била да се оде тако далеко као што се догодило јер пред изборе то може да штети СНС-у чије је бирачко тело изразито проруско. Међутим, једном непромишљено пуштен балон затим користе западни агенти утицаја у систему и његовим експозитурама за реализацију својих геополитичких задатака. Када се стигне до њих, не осврћу се они много на интересе својих домаћих послодаваца. Но о том потом. Сада да се осврнемо и на медије који навијају за опозицију, пре свега за онај њен део који се определио за бојкот избора (Савез за Србију). Они су дезинформативну конструкцију око Примакова прихватили као истину и целу су ствар окарактерисали позитивно. Иако су с обзиром на доминантну прозападну оријентацију према политици Русије углавном врло критични, у поменутом случају били су раздрагани. Здраво за готово су пригрлили бесмислицу о руском предстојећем мешању у српску политику на начин који подразумева деловање против садашње власти.

МЕДИЈСКИ НАЈАМНИЦИ Да бисмо схватили о чему се ради, одмах треба нагласити да је српска (дез)информативна сцена у великој мери мозаик медијских кондотјера. У питању је појам италијанског порекла (condottiere) који означава вођу најамника, који са скупином бојовника коју организује и плаћа ступа у службу неке државе, организације или моћног појединца.
У средњем веку су у питању били ратници, данас појам у пренесеном смислу може да се, између осталог, односи и на медијске делатнике. На организоване најамнике из њихових редова код нас се у великој мери ослањају и власт и опозиција. Отуда, многи медији за које бисмо рекли да су провладини, заправо нису истински њени већ су њој изнајмљени. Постоје свакако средства масовног информисања која потпуно контролишу људи из власти или опозиције (односно с њима чврсто повезани појединци), али многа од оних која су у њиховој функцији само су рентирана. А модерни кондотјери, као што су то чинили и њихови претходници, воле да спајају лепо и корисно.
То значи да комбинују више центара моћи за које раде у исто време на начин који је бар површински компатибилан. Тако могу у домену унутрашње политике да подржавају власт или опозицију, а када се ради о спољној политици, да буду у служби неке велике силе. Отуда имамо медије који су истоветно спољнополитички оријентисани а супротно позиционирани у сфери односа према партијама и њиховом надметању. И обрнуто, оне које су део истог партијског или коалиционог лобија, али су у вези с међународним проблемима супротстављени. То добро функционише само до неке тачке. Никада није јасно ко је кључни клијент. Онај ко делује да је то у по себе кључном моменту може да схвати да је заправо секундарни играч чији интереси се жртвују па и брутално газе када дође час избора.

НЕАГРЕСИВНА МЕКА МОЋ Да се с теорије вратимо на нашу праксу. Овај пут се десило да медијски заговорници различитог у вези с нашом унутрашњом политиком, али по правилу наклоњени Западу и српском спољнополитичком курсу који би нас што више приближио његовим водећим центрима, хорски отпевају песму о руском окретању против Вучића. То су учинили пред изборе када такве ствари посебно привлаче пажњу јавности а прича је била вредносно стилизована, већ зависно од њихових преференци на релацији власт–опозиција, тако да се грађанима допадне или да их уплаши, али како год било, да им у мозгове снажно уреже идеју: Русија се агресивно меша у унутрашњу политику Србије.
Да то није тачно, не треба шире ни доказивати. Руси нису ни на постсовјетском простору где су најмоћнији, до сада било где организовали или пробали да организују неку своју плишану револуцију. Сувише су озбиљно схватили идеју „суверене демократије“ и немешања у туђе послове. Русија свакако настоји да промовише своје интересе и има политичке пријатеље у иностранству, али не прелази линију која би је увела у сферу директног политичког интервенционизма у туђим кућама. Последњих деценија научила је много тога о употреби меке моћи и демонстрирала да има озбиљне капацитете за деловање и у тој области, али ипак не прелази међу коју је Запад одавно прегазио.
Многи у Русији (али и руски пријатељи у иностранству) сматрају да је то грешка и да би Москва требало да поступа исто као њени западни опоненти када се ради о борби за контролу државних кормила земаља које су за њу од посебног интереса. Али тако нешто не да се још није десило него нема ни наговештаја да је руски државни врх решио да крене у том правцу. Да не улазимо у то зашто је тако, али битно је да се подсетимо чињеница које добро знају и они што измишљају руску офанзиву на фронту српске политике. А то раде, да не дужим и поново се послужим речима руског амбасадора, с намером да баце „сeнку нa oднoсe измeђу нaших зeмaљa и нaрoдa“.

КАП У НАТО МОРУ Циљ је да се руско-српски односи кваре и на крају покваре. И то не примарно због Русије. Мала је Србија да би за Руску Федерацију био превелики губитак и да се наша земља сврста у табор који је према Русији непријатељски. Додатних 6-7 милиона људи и наши војнополитички и економски ресурси били би тек кап у НАТО мору. Тим пре што када би се на некакав волшебан начин и десило да се наша речица улије у то море (а то је у догледно време потпуно нереално), ми бисмо ту били већи проблем него извор користи. Наше друштво је дубински проруски настројено и с разлогом кивно на евроатлантске центре моћи због онога што су нам у прошлости учинили (па и настављају да нам чине), и када би Србија била увучена тамо где њен народ доминантно не жели, од ње наши нови лажни савезници не би имали корист.
То знају и они и њихови лобисти у Србији. Пошто су то реални људи, није им ни намера да Србију напречац стварно окрену против Русије већ да покушају да направе низ диверзија које би створиле привид да Београд иде у том правцу. План је да тако Москва буде револтирана и подстакнута да захладни према Србији. И ту смо код суштине свари. Не треба подршка Србије Русији да брани своје интересе на Криму или неком другом месту. То она може и без нас. Нама је потребан руски ослонац да штитимо наше виталне националне интересе у вези с Косовом и Метохијом, Републиком Српском, Црном Гором. Да бисмо остали без потпоре и потом капитулирали, наши геополитички опоненти покушавају да руским структурама и јавности пошаљу поруку да смо нелојални партнер.

ШУМОВИ ПОМЕТЊЕ Шумови на линији Москва–Београд доприносе слабљењу наше позиције. Зато, да нагласим, они који желе да нам још нешто отму, упорно раде на стварању таквих шумова. Налазе начине како да то у разним периодима упакују најпогодније, не би ли мало-помало обавили свој антисрпски посао. А пошто су политичари увек најосетљивији на оно што је срж њиховог деловања – а то је власт било да је чувају или покушавају да је стекну – онда је пред изборе најпродуктивније у нашу политичку арену вештачки угурати Русију. С обзиром на њен „рејтинг“ код српских бирача, то не може да не прође незапажено и не остави неки трга. Њега не треба преценити, али дугорочно ни потценити, јер како наш народ каже, „зрно по зрно погача“.
Неко од наших политичких актера наседне на подметачине, па са ове или оне стране, на овај или онај начин, почне да злоупотребљава Русију (олако се позива на њу, напада је, омаловажава је или чини нешто слично томе). То у Москви пре или касније не може да не буде примећено. И полако на обе стране расте незадовољство. Једном се ствари смире и забораве. Други пут буде исто тако. Али осми или десети, све се отргне контроли. Цех би на крају платили српски интереси. То знају они који настоје да их погазе и зато нас свађају с Москвом.